Ljubav u nevreme i ostale nepogode

Dok Francuska iznova gotovo pa gori od društvenog i klasnog trenja, sa sve okidačem sukoba i prizorima koji silno podsećaju na odličan film Atena Romena Gavrasa od prošle godine, oni koji mare za to, u prilici su da se u ovdašnjim bioskopima podsete moći i vešto skockanih francuskih melodrama, gde, nekako po datosti i pod obavezno nema puno prostora za bavljanje ekonomskim i pratećim trzavicama iz dimenzije previše stvarnog života, ali gde mora da se nađe mesta za žižu na mahom fina i onda i rečita tkanja na temu međuljudskih odnosa uglavnom u nevreme ili uz podosta prepreka, koje potom moraju biti prevaziđene pre no što nahrupi tiranin u vidu neizbežne odjavne špice filma. I to ne samo što (pod)žanr to nalaže, već i stoga što život neretko baš tako želi.

Konkretan i aktuelan primer je film Mladi ljubavnici (naslov, imajući u vidu zaplet, ima biti shvaćen blago ali primetno ironično, ali jednako je opravdano taj epitet naslova iščitavati i u smislu aktera romanse koja je skoro otpočela); narečeni zaplet tiče se (naravno, nenadane) romanse između pomalo usamljene sedamdesetogodišnje arhitektice (glumi je Fani Ardan) i dvadeset i pet godina mlađeg naučnika (igra ga Melvil Pupo), inače, srećno oženjenog koleginicom, čiji lik tumači Sesil D Frans. Već sam pogled na taj vrh glumačke podele ukazuje na pokrupne produkcijske i kasnije prikazivačke ambicije, baš kao što nam već napamet garantuje barem solidnost izrade. To nije sve – ta dama u izvesnim godinama (što je potcrtano nepogrešivo elegičnom pesmom The Lady Of A Certain Age severnoirskog benda The Divine Comedy koja se čuje u fokalnom delu i priče i filma) paralelno sa damarima duše usled te neočekivane romanse, pa sa još toliko mlađim i zauzetim muškarcem, kreće da prepoznaje i sve zahuktalije znake Parkinsonove bolesti u poodmaklom stadijumu. Osim toga, vredi konteksta radi istaći i da je film nastao na osnovu ideje i scenarija pokojne islandsko-francuske filmske autorke Solveg Anspah, koja je želela da opiše stvarnu romansu svoje majke i upadljivo mlađeg muškarca.

Rediteljka Mladih ljubavnika Karin Tardijo preuzela je scenario, prilagodila ga novim okolnostima, a ulogu brižne kćerke zaljubljene arhitektice poverila je Florans Luar Kej, koju je Solveg Anspah smatrala svojim glumačkim alter egom, a sve to nam govori da se izvornom scenariju i idejama na kojima je on zasnovan pristupilo posvećenički i sa dužnim poštovanjem prema preminuloj autorki.

Ako su kontekst i predistorija ovog filma dovoljno jasni, trenutak je da se pređe na izricanje suda o njegovim dometima i pojašnjavanju gledalačkih impresija, tim pre što, dabome, gledalac-”civil” nije obavezan da sve gorepomenuto zna i eventualno uzima u obzir pre nego što odabere da ga gleda. Mladi ljubavnici su, u krajnjem zbiru, nesumnjivo kvalitetan film čiji autori su uspeli u onom možda i najznačajnijem naumu – da stvore uverljivu iluziju snažne i nesvakidašnje ljubavi koja mora da prevaziđe nekoliko prepreka temeljno ušančenih u stvarnosnoj dimenziji postojanja. Otud i taj dovoljno umešan spoj diskretne poetičnosti, sa jedne, i blago estetizovanog naturalizma s druge strane, a sam taj spoj ukazuje i na odmerenost i veštinu, te vodi ka narečenoj upečatljivosti kao konačnom cilju; time priča dobija na uvek zgodnoj uverljivosti, a ovde je to prekopotrebno jer se čitav film odvija u drami postojano niskog intenziteta i uz jasno predočen socioekonomski kontekst, koji, pak, nedvojbeno sugeriše da predrasude prema takvoj vezi sa tačke gledišta neposrednog okruženja to dvoje zaljubljenih i zanesenih ne bi ni moglo da stigne sa tačke zadrtosti koja bi bila u direktnoj vezi sa klasnim i društvenim uslovljavanjem i isključivošću onih manje liberalnih. Uverljivost u ovom filmu biva brzo i nenapadljivo izvojevana kota, što daje osnova da se pozovemo na jedan od zlatnih nauka velemajstora ne samo u sferi filmskih melodrama, Bilija Vajldera, koji je jednom prilikom istakao sledeće: “Praviti filmove u izvesnoj meri liči na ulazak u zamračenu sobu. Neki ljudi će se tu spoticati o nameštaj, neki će čak i slomiti noge, ali neki od nas u mraku vide bolje od drugih. Vrhunski trik je ubediti, uveriti (gledaoce).”

Možda je potrebno u nekoliko dodatnih redova ove kritike pojasniti tamo malo iznad iznetu impresiju o drami niskog intenziteta; premda se preljuba nekako širom planete hitro vezuje za kultorološke sterotipe kada su Francuzi i Francuskinje u pitanju i u fokusu, u skorijoj prošlosti povremeno su se javili filmovi poput ovog – zdrava i prava ostvarenja neupitnog melodramskog pedigrea koja su, međutim, namerno lišena uzavrelih emocija, buke, teških afektivnih stanja i njihovih ovaploćenja na filmskim ekranima i platnima. Kao da je cilj i fomalno pobeći od onog tipskog, okoštalog, a onda možda i potrošenog, te smo, eto, korenita previranja u dušama glavnih junaka u prilici da pratimo uz šapat, naglašen splin i sveukupnu suptilnost, ovde iznimno važan začin polaznim idejama autorki. Tako nešto evidentno je bilo i u kod nas pre par godina prikazanoj rasnoj kvir-melodrami Njih dve, a sasvim očigledno je i u jednako uspeloj (takođe francuskoj) melodrami Jedno lepo jutro sa Leom Sedu u nosećoj roli (reč je o filmu koji se takođe ovih dana i sedmica daje u ovdašnjim bioskopima). Ciljano nizak intenzitet, dakle, sasvim legitiman izbor i “ukras” u koliziji je sa onim što znamo iz nekolicine grandioznih melodrama još jednog maestra tog žilavog i nasušno nam potrebnog podžanra – znamenitog Daglasa Sirka (reditelja filma Imitacija života, da ovde izdvojimo jedan, možda upravo onaj najamblematičniji), a Sirk je ukazivao i na ono što se može opaziti i u “francuskoj ispostavi” u Mladim ljubavnicima Karin Tardijo, jednom prilikom priznavši ovo: “U tom trenutku moja zamisao, koja se sporo razvijala, bila je da stvorim svojevrsne ljudske komedije sa malim/običnim, prosečnim ljudima – uzorcima iz svih perioda života u Americi”.

Junaci Mladih ljubavnika se u drugoj polovini, a posebno u završnoj trećini (tom čuvenom, prevatničkom završnom činu filmske naracije u ovih stotinjak godina razvoja i bitisanja filma kao ponajpre pripovedačkog medija) zateknu u svojevrsnom tautološkom košmaru – novootkrivena ljubav je dokaz dostojanstva njihovih pojedinačnih egzistencija u datom trenutku, dok se na drugoj strani javlja ozbiljna glavolomka – da li istinska ljubav treba da ponese i teret neosporno nedostojanstvenog kraja usled sistemske bolesti koja dobrano obogaljuje onog koga zadesi? Jednostavan i mudar izbor je upravo onaj za kojim je posegnula i rediteljka ovog filma, a to je pokloniti puno poverenje izabranim glumcima (a ovde uposleni bez previše analiziranja na tu temu zauzimaju i zaslužena i sigurna mesta u samom vrhu francuskog filmskog glumišta današnjice i prethodnih nekoliko decenija), što su svi gore pobrojani u potpunosti i opravdali. Prateći taj trag, u korist Mladim ljubavnicima ide i sasvim osnovana ocena da je ovaj film, između ostalog, ono što (i) naša publika posebno ceni – glumački film, film koji nose i određuju i odlične glumačke kreacije. To dovoljno osnažuje sve ostale autorske izbore u ovoj fino uštimovanoj savremenoj melodrami na teme koje u sebi spajaju i motiv povremenog uživanja u suštinskoj nepredvidljivosti sudbine i života i neumitnu entropiju kako se bližimo kraju datih ili izborenih nam životnih vekova. Za još jedan repertoarski raritet, ako ne i eksces u aktuelnoj kino-ponudi – vrlo dobro, sasvim dovoljno, a vrlo lako moguće i primetno više od toga. ¶