Ljubav hladnija od kapitala

Ove pozorišne jeseni u Štutgartu je u trendu – terorizam. U pitanju nije, kako bi se možda očekivalo, aktuelni terorizam – fundamentalistički islamski – već onaj od pre trideset i više godina, radikalno levičarski, koji je praktikovala Frakcija Crvene armije (RAF), poznata još kao grupa Bader-Majnhof. Sećanje na „nemačku jesen“ iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka – kako obično zovemo te akcije levičarskih terorista i reakciju policije na njih – ove jeseni je, u pozorištu Schauspielstuttgart, artukulisano u ambicioznom višemesečnom projektu pod nazivom Poslednja stanica Štamhajm.

Ko god se seti odakle mu je poznato ime Štamhajm, taj će odmah protumačiti i očiglednu simboliku ovog naziva; Štamhajm je, naime, predgrađe Štutgarta čuveno po zatvoru koji je, pre trideset godina, zaista bio „poslednja stanica“ za većinu vođa ove terorističke grupe, uključujući i one po kojima je dobila ime – Ulriku Majnhof i Andreasa Badera. Ovaj zatvor nije bio njihova „poslednja stanica“ samo zato što su u njemu služili doživotnu robiju, već prevashodno zato što su u njemu i njihovi životi okončani. Prvo se, 1976. godine, ubila Ulrike Majnhof, a zatim su, zbog neuspeha krvavog plana njihovih slobodnih saboraca da nizom terorističkih akcija izvrše društveni pritisak i izdejstvuju njihovo oslobađanje, i ostali utamničeni izvršili samoubistvo. Dilema da li je ovo zaista bilo samoubistvo otvorena je i danas, mada je zvanična verzija da su oružje dobili od svojih branilaca-simpatizera, a da su neki od njih sebi tendenciozno pucali u vrat otpozadi da bi svoju smrt prikazali kao ubistvo!

Politički skandal nije bio okončan smrću njegovih protagonista. Kao u Sofoklovoj Antigoni, glavna tragička dilema nastaje posle, i to pitanjem: šta raditi s telima državnih neprijatelja? Čestiti građani su se protivili da zlikovci budu sahranjeni na njihovom groblju, postojala je opasnost da se tela, kao nuklearni otpad, trambalaju po celoj zemlji u potrazi za društveno prihvatljivim „skladištem“, da bi agoniju na kraju presekao tadašnji, politički liberalan gradonačelnik Štutgarta, donevši hrabru i časnu odluku, suprotnu od one Sofoklovog kralja Kreonta, da budu pokopana u zajedničkoj grobnici na gradskom groblju. Tragičkom tonu ove bizarne odiseje doprinosi i podatak o gradonačelnikovom predačkom nasleđu, o pripadnosti slavnoj i libertinskoj porodici i, povezano s tim, o složenosti savremene nemačke istorije; njegovo prezime je, naime, Romel i on je sin čuvene „pustinjske lisice“, feldmaršala koji je bio učesnik neuspele zavere protiv Hitlera. Gospodin Romel i danas živi u Štutgartu i, iako dosta star, odazvao se pozivu pozorišta da prisustvuje nekim od programa iz projekta Poslednja stanica Štamhajm.

PSOVANJE PAJMANA: Jedno od glavnih pitanja koja se ovde otvaraju jeste šta su bili umetnički i društveni razlozi za osmišljavanje ovog velikog i značajnog pozorišnog projekta, sastavljenog od nekoliko desetina novih predstava, scenskih čitanja, debata, izložbi fotografija, filmskih projekcija. Najopštiji odgovor mogao bi da bude da je nemački teatar, već tradicionalno, veoma politički „senzibilan“, da redovno i odlučno reaguje na različite socijalne izazove, a za razliku, recimo, od ruskog pozorišta i umetnosti uopšte, u kojima društvena refleskija uopšte ne postoji, iako se zemlja raspada u moralnoj truleži. Konkretniji odgovor bio bi da je umetnička uprava Schauspielstuttgarta, vodećeg gradskog pozorišta, verovatno uočila temu od značaja za lokalnu zajednicu: naglasak, dakle, nije bio toliko na političkoj suštini događaja od pre trideset godina, koliko na njihovoj recepciji u građanstvu. Ovaj pristup vraća veru u izvornu, antičku misiju pozorišta kao mesta kritičkog samopreispitivanja zajednice i njenih bazičnih verovanja i vrednosti.

Predstava u kojoj je možda i najviše bio naglašen kontroverzni odnos građanstva prema događajima iz „nemačke jeseni“ ima intrigantan naziv Psovanje Pajmana, a koju je, za štutgartsko pozorište, uradio „Rimini protokol“, trupa poznata publici Bitefa od pre nekoliko godina i to po predstavi Kargo Sofija. Kao i sve druge predstave ove trupe, tako je i Psovanje Pajmana dokumentarni projekat zasnovan, dakle, na građi iz života, a ovog puta na jednoj vrlo bizarnoj „anegdoti“, koja na najdirektniji način povezuje štutgartski teatar s događajima od pre trideset godina. Tadašnji upravnik Schauspielstuttgarta, Klaus Pajman, jedan od vodećih nemačkih reditelja sada već starije generacije, dobio je pismo od jedne veoma bliske rođake neke od uhapšenih teroristkinja (ako sam dobro shvatio te odnose), upućeno uglednim levim intelektualcima onog vremena, s molbom da joj pruže novčanu pomoć za lečenje, jer je ostala bez sredstava. Pajman je pismo samo okačio na oglasnu tablu pozorišta, što je bio povod da se na njega, pošto je vest objavljena u jednom tabloidu (a gde bi drugde!), izruči sav gnev poštenih građana, koji su ga, u bezbrojnim protestnim pismima, direktno psovali, optužujući ga da je simpatizer terorista.

Projekat „Rimini protokola“ ima dva strukturna dela. Jedan je video projekcija sa samim Pajmanom, koji danas čita pljuvačka pisma po samom sebi od pre trideset godina, a drugi serija scenskih nastupa desetina i desetina stvarnih građana Štamhajma, koji pred nama, izrazito entuzijastično, egzerciraju svoje omiljene vannastavne aktivnosti: vežbaju razne tjelovježbe, takmiče se u okretnim plesovima, igraju stoni tenis. Iz ovog neodoljivo komičnog kontrasta proističe, naravno, uznemirujući zaključak o preovlađujućoj besvesti građanstva, koje onda, kao što bi to verovatno bio slučaj i danas, nije imalo odnos prema dramatičnim događajima iz njihovog najbližeg okruženja. Ne znam da li poređenje baš stoji, ali mislim da je moguće, naravno samo teorijski, zamisliti sličnu predstavu i kod nas, sa stanovnicima Batajnice kako vežbaju kolce u lokalnom folklornom društvu, dok s razglasa idu vesti o zakopavanju tela iz hladnjače u njihovom komšiluku… Moje nemačke kolege smatraju da je kritičku oštricu predstave, paradoksalno, zatupio sam Pajman, jer je pisma protiv sebe čitao isuviše karikirano, preglumljujući i bečeći se. Oni su verovatno u pravu, mada je meni lično bilo simpatično Pajmanovo šmiranje, jer je davalo dragocenu notu autoironije: da ih je čitao ozbiljno, mogao je da nastane neprijatan mesijanski trip, u stilu „vidite kakva sam žrtva bio“.

SLIKE SA SUĐENJA: Na građi iz stvarnog života zasnovana je i predstava Pažnja, oružje puca reditelja Hansa Vernera Krojzingera, specijaliste za dokumentarni teatar, samo što je njena tema, znatno drugačija od one iz prethodnog projekta. Ona ne tretira recepciju ovih istorijskih događaja u građanstvu, već pravnu i političku suštinu procesa protiv vođa „Bader-Majnhofa“. Reditelj i njegovi saradnici proradili su trideset sati materijala sa suđenja, a koji dosad nikad nisu bili javno prezentovani. Gotovo ceo tekst ove izuzetno verbalne predstave su izjave i debate advokata, tužilaca i sudija, dok se optuženici uopšte ne čuju. Oni su bili statisti u toj velikoj sudskoj „predstavi“ iz sedamdesetih, mada Krojzingerov projekat ima objektivan stav, pa se nikako ne tvrdi da je proces bio „farsa“. Reditelja zanima sam pravni mehanizam, granice do kojih je država spremna da ga razvlači i remodifikuje onda kada se oseća ugroženo.

Glumci prelaze iz uloge u ulogu, naizmenično čitajući iskaze advokata, tužilaca i sudija, a skoro jedina scenska radnja je neprestano preraspoređivanje stolova i stolica u sudnici. Ovim minimalističkim i metaforičkim scenskim pristupom jasno je označen stav o pravu kao igranju pravdom, o performativnosti pravnih procedura, koje zaista imaju teatarske elemente, kao što su podela i zamena uloga, sukob, značaj načina na koji se nešto kaže. Pored ovih intelektualnih konotacija, predstava Pažnja, oružje puca donosi i istorijsko svedočanstvo o kontroverzama čuvenog suđenja: od odluke da se specijalna sudnica podigne u zgradi zatvora (prejudiciranje presude?), do promene važećih zakona u toku samog procesa da bi optuženima moglo da se sudi u odsustvu (štrajkovali su glađu).

Ali, nisu sve predstave iz projekta Poslednja stanica Štamhajm dokumentarističke. Poznati pisac i reditelj Rene Poleš uradio je, u svom prepoznatljivom „euforičnom“ stilu, autorski projekat Ljubav je hladnija od kapitala, koja se teme terorizma dotiče samo na posredan način, jer tretira pitanje glumačkog otpora nametnutim zadacima. Scenski vrlo snažna predstava 1977 koristi različite tekstove, među kojima i komad Hamlet–mašina Hajnera Milera, u kojem postoje reference i na „nemačku jesen“. Jedna od „klasičnijih“ predstava u programu je Treća generacija, koju je režirao sadašnji upravnik štutgartskog pozorišta Hasko Veber, a prema scenariju za istoimeni film Rajnera Vernera Fasbindera o „trećoj generaciji“ terorista RAF-a (iako u stalnom opadanju, pokret je opstao do početka devedesetih kada se samoukinuo).

Kad se ima u vidu sva ova raznolikost estetskih pristupa u obradi teme levičarskog terorizma u Zapadnoj Nemačkoj sedamdesetih godina, onda je jasnije zašto je projekat Poslednja stanica Štamhajm inicirao umetnička a ne socijalna razmatranja, zašto se više govorilo o tome kako, a ne šta je tretirano. S druge strane, to znači da ova tema više nije toliko provokativna, da u savremenom nemačkom društvu postoji stabilan demokratski konsenzus oko neslavne istorije „Bader-Majnhof“ grupe, da polemiku mogu još samo da izazovu pitanja pomilovanja terorista osuđenih na višegodišnju robiju, kao što je bio slučaj početkom godine kada je u Štutgartu doneta odluka o puštanju na uslovnu slobodu Brigite Monhaupt. Međutim, taj društveni konsenzus ne dovodi u pitanje značaj ovako časnih projekata, koji imaju ambiciju da teatar i dalje bude mesto kritičkog preispitivanja zajednice. Zamislimo kakvu bi tek ulogu pozorište u tom smislu moglo da ima, da nije društveno sklerotično, u sredini u kojoj oko sudskog procesa veka ne postoji konsenzus, u kojoj se svakodnevno pokušava abolicija zločinaca… Potrebno pojašnjenje?