Linija senke

Linija senke

Pre tri decenije, 30. novembra, umro je Miloš Crnjanski. Nekoliko dana pre smrti odlučio je da mu hrana više nije potrebna, medicinska pomoć takođe, nije želeo da razgovara ni sa najbližima, oči je držao zatvorene, rekao: „Ja uopšte nemam nameru da živim“, i nakon dva dana preminuo.

Godišnjica smrti velikog Crnjanskog povod je objavljivanju knjige Atlas o Crnjanskom. Izdavač je Zavod za udžbenike, a autor je Slobodan Zubanović.

Proučavanje dela ovog jedinstvenog (mnogi bi rekli: našeg najvećeg) pisca ovde je u drugom planu. U knjizi je nekoliko tema o Crnjanskom kojima se bavio Zubanović, citirana je i nekolicina najpoznatijih njegovih pesama, a mi skrećemo pažnju na njen najbolji deo i razlog zbog kog je nastala, na fotografije Miloša Crnjaskog i tekstove vezane za njih.

Na putovanjima i seobama Crnjanski je fotografisao prizore koji su privukli i podstakli ovu ili onu njegovu emociju. „Jele tamnozelene i svetlo zelene“, na primer, koje „silaze i penju se po brdima“; ili mišljenje bibliotekara u Nobelovoj akademiji da su žene kao tramvaji: „Kad jedna prođe, druga se već pojavljuje“; ili magarac, zbog kog je zapisao: „Ma koliko čudno zvučalo, bio sam do suza dirnut u Španiji, ne samo siromaštvom nižih slojeva nego i jednom domaćom životinjom koja pati“; ili „urnebesno visok gvozdeni most“ nad starom tvrđavom, preko koga je prešao, „visoko, između duboke vode, dalekih brda, i beskrajnog neba, lak i prozračan i miran, prvi put u životu“.

Zubanović je spojio fotografije koje je Crnjanski fotografisao malim, ne većim od šake, fotoaparatom „ikonta“ sa delovima iz njegovih Hiperborejaca i putopisa, i tako pokazao čitaocu delić piščeve duše, osetljivost pogleda. Da li bi se Crnjanski složio sa takvim spojem? Da li bi i on izabrane fotografije potpisao baš tim odlomcima? Čitaocu to nije važno: fotografija i reči spojene kao u ovoj knjizi, deluju kao celina. I, što je i bio cilj ove knjige, pokazuju da je za Crnjanskog fotografisanje bilo proces pisanja, ne kopiranje snimka, već stapanje pogleda i misli u reč.

Moguće da nema bolje ilustracije ove piščeve osobine od Hiperborejaca. I u prvoj i u drugoj knjizi, na tri mesta, Crnjanski opisuje kako je fotografisao slomljeno galebovo krilo: „Tamo u Skagenu, iz hotela, izlazio sam, po pesku, sve dotle, dok ne bi nestao u moru. Tada sam spazio na sprudu jedno slomljeno, galebovo krilo, koje sam, za uspomenu, fotografisao. Kada sam izazvao negativ, nađoh, da sam, na toj slici, snimio i svoju senku. Slučajno.“ Na drugom mestu opis tog događaja završava zaključkom: „Ta senka me je pratila, a u Danskoj mi se pokazala. To je bila moja paralela.“ Treći opis je najopširniji i najmirniji, zato što je postao uspomena, a fotografija njen čuvar. „Išao sam po sprudu, uskom, između dva mora, sve do kraja, i ja, kao i toliko posetilaca Skagena. Hteo sam da idem sve dotle dok mi korak ne bude zastao, tamo, gde obala nestaje, a počinje pučina, i oblak nad pučinom, koja se produžuje sve dok se ne pojavi Amerika.

Primetio sam na pesku, jedno, skrhano, krilo galeba, sa tragom krvi, i rešio sam se, da ga snimim. U žurbi, da me ne stignu talasi, slučajno sam snimio, sa tim krilom, i svoju senku, koja je na njega bila pala. Ne mogu to da zaboravim.“

Lik i njegova senka, predstava koja je pratila Crnjanskog, istaknuta je i izgledom knjige (likovno-grafička oprema Dušan Šević) i obavila je nežnom, tananom setom, učinivši nemire Crnjanskog bliskim, gotovo prisutnim.