Negde u zlatnu jesen 2001 – dakle, dobrih godinu dana nakon „demokratskih promena“ – grupa je mlađih hrvatskih pisaca, okupljenih oko Festivala A Književnosti (FAK), koji se baš tih večeri predstavljao beogradskoj publici u Centru za kulturnu dekontaminaciju, pozvana na ugodno večernje vikend-ćaskanje na Radio Beogradu, i to čini mi se baš na Dvestadvojci; momci su ne sluteći zla došli do zgrade Radio Beograda, kadli ih je tamo, pored nesuđenih novinarskih domaćina, sačekala jedna bizarna, neprelazna prepreka: Službeno Lice na portirnici objasnilo im je da nikako, osim preko njega mrtvog, ne mogu da uđu u zgradu ove prevažne Državne Ustanove, jerbo je legitimisanjem neslužbenih lica ustanovilo da se radi o stranim državljanima, a takvi (elementi) mogu fizički da pristupe u srce našeg informativnog Sistema samo uz prethodnu pismenu dozvolu nadležnih bezbednosnih organa pri RTS-u – svojevrsne Komisije za ONO i DSZ – koja se pak može dobiti… u ponedeljak. Zna se kad pristojan svet radi! Isto kao što se zna da Neprijatelj nikada ne spava, a vikendom je naročito aktivan. Moljakanje i zapomaganje – o kolutanju očima, kliničkoj neverici i ostalim psiho-facijalnim epifenomenima izraženim pri susretu sa ovako vremeplovnom Iščašenošću da i ne govorimo – nisu ništa pomogli, i „delegaciji“ nije preostalo ništa drugo nego da neobavljenog medijsko-promotivnog posla (koji nije preuzela samoinicijativno, nego na poziv s radija!) skrene u neku od obližnjih birtija, na turu lamentiranja nad neprolaznošću i neuništivošću čvorovićevštine, i to ne one „spontane“ i „privatne“, nego uredno ispečatirane i uzdignute na ravan Službene Dužnosti.
I sâm sam imao srdačnih susreta sa ovom kafkijansko-brežnjevljevskom doktrinom i praksom, a u najlepšoj uspomeni mi je ostao onaj kada me je Drug na ulazu u RBG strogo ukorio da mi je isteklo važenje lične karte (majke ti!) – tako da sam ušao samo na viku i ciku novinarke kojoj je trebalo da budem „živi“ gost – baš kao da se to njega išta uistinu tiče, i baš kao da sam ja prestao da budem ja zbog tog idiotskog administrativnog detalja koji ni saobraćajni policajac nije bio uočio koji dan ranije… Pre nekoliko meseci, kada sam počeo da, u dvonedeljnom ritmu, ispisujem glomazne eseje-komentare za Treći program Radio Beograda (koje, nažalost, lično recitujem u mikrofon), morao sam da preventivno insistiram da se ti prilozi snimaju u „malom studiju“ izvan glavne zgrade Radija, samo zato što me beskrajno iritira sva ta sovjetovština na glavnom ulazu… Mala napomena, komparacije radi: procedura mog ulaska na BBC World Service nije trajala ni minut, iako sam tamo bio „strani državljanin“ i to iz tadašnje države-parije, te iako nisam bio „prethodno najavljen“!
Ove sličice iz života & priključenija gostiju ili pak spoljnih saradnika Radio Beograda ređam ovde samo kao, čini mi se, zgodan uvod u priču kojoj je povod jedna urednička ostavka, a prava tema monumentalna, acivilizacijska zapuštenost jednog fundamentalno važnog „javnog servisa“ od velikog informativnog, ali još većeg kulturnog značaja. Jer, kao što znaju Robovi Hilandarske, pravi problemi sa Radio Beogradom na sumornoj portirnici tek počinju: unutra se nalazi gomila prastare studijske tehnike u raspadanju, kakva je drugde odavno po muzejima, radne prostorije koje, doduše, u potpunosti odgovaraju standardima programske produkcije, ali one iz 1951, te beskrajno komplikovan i birokratizovan sistem rada i upravljanja, u kojem ne možeš da naručiš ni kutiju spajalica a da prethodno za to ne ishodiš odobrenje od Saveta bezbednosti UN-a, dočim je za nabavku nekog polovnog kompjutera nadležna valjda jedino Intergalaktička komisija… Nesrećnici, pak, koji čekaju na honorar (say no more) sa uzbuđenjem prate neverovatne puteve papirologije koja to treba da odobri i naloži: koliko znam, stvar je trenutno zaglavljena negde između odmetnute frakcije švedskog Nobelovog komiteta i uglednog Instituta za istraživanje ruda i gubljenje vremena. Posle valjda ide kod Darta Vejdera na parafiranje. Ljudi su, pak, posebna priča: u pitanju je neverovatan špricer ozbiljnih i kvalitetnih radijskih kreativaca (od kojih su mnogi bili u prinudnom ili samoizabranom „radijskom egzilu“ tokom sramnih devedesetih, dok su drugi tavorili na marginama jednog Monstruma, gledajući da iz Kloake ipak nekako izglavinjaju čistih cipela) i šarolike kaste nadrndanih, beskorisnih i tupih medijskih činovnika (ili čak aktivnih štetočina) zaostalih od Titove, Dražine, a osobito razorne Miloševićeve ere. Menjati takav sistem, preobražavati ga u nešto skrojeno po normalnoj ljudskoj i civilizacijskoj meri, beskrajno je izazovno, ali i isto toliko frustrirajuće i naporno: ovo je, valjda, objašnjenje i zašto se Nebojša Spaić posle Onog Petog Oktobra prihvatio uloge glavnog i odgovornog urednika Radija Beograd 202 – gde je uradio ogroman posao, pridižući ovaj program iz polumrtvih i dovodeći ga na nivo propulzivnog i veoma pristojnog urbanog mejnstrima za celu Srbiju – kao i zašto je ovih dana ipak podneo ostavku, obznanjujući urbi et orbi da nema više živaca da se zamajava ni sa spoljnim ni sa unutrašnjim otporima i sa Sistematskom Glupošću „pravila igre“ u kojima jedan glavni urednik zapravo ne može ni da „rasporedi“ ljude u redakciji po svom nahođenju i programskim potrebama, nego nekakve misteriozne kafkijansko-kardeljevske Komisije to rade mimo njega i umesto njega…
Glavni „spoljni“ razlog ostavke koji je Spaić naveo jeste, dakako, monumentalna bruka oko Radiodifuznog saveta, koja lepo portretira nevoljkost dominantne struje u aktuelnoj vlasti da učini ono što treba da kvalitetan i nezavisan „javni servis“ uistinu profunkcioniše. Ovo, pak, generiše reprodukovanje svih onih „unutrašnjih“ razloga do u lošu beskonačnost: jalovu i zamornu borbu sa sistem(at)ski bahatom i orijaškom RTS-ovskom birokratijom i njenim izluđujućim, naopakim regulama, depresivnu tehnološku zaostalost i finansijsku nesigurnost… Dovoljno jakih razloga da se odatle pobegne i u manastir, a kamoli u razrađeni, funkcionalni sistem Medija centra.
Spaićev odlazak je veoma ozbiljan upozoravajući simptom: Radio Beograd i njegove programe danas vodi grupa veoma ozbiljnih i u Miloševićevom dobu neiskompromitovanih ljudi – koji pri tome nikako nisu pristali ni na uloge potrčkala nove vlasti – i oni su učinili valjda sve što se u ovako ograničavajućim uslovima moglo da ovu instituciju operu od štroke i povrate joj dignitet, što su u programskom smislu umnogome i uspeli da učine. Ispod ove skoro pa „glamurozne“ površine, međutim, kriju se još svakakvi „stari vragovi“ i nadrealni zapleti i problemi. I baš zato je potrebno (u)ozbiljenje institucije javnog servisa: u protivnom će Masa ponovo pobediti Pamet, sa već viđenim posledicama. A razlog zbog kojeg je sve ovo kulturološko pitanje nulte kategorije jeste taj što je Radio Beograd mnogo više od još-jedne-u-FM-nizu „sviraljke za po kući“: to je nacionalna kulturna institucija u rangu Narodnog pozorišta ili JDP-a, Narodnog muzeja ili MSU-a. S tom razlikom što u ovima potonjima čistačice, portiri i domari – kao metafore, dakako: u stvarnosti, više su u pitanju anonimne, ali odnekud moćne mastiljare – više ne vode ni kadrovsku ni programsku politiku.
