Sveti Sava je najtelevizičniji srpski svetac. Prvo, u školama deca pripremaju prizore iz njegovog života, učiteljice se potrude pa inspiracija navre i eto ti hitova. Direktor onda otvori priredbu, pozdravi nastavnike, roditelje, zvanice (ako ih ima) i na kraju dragu dečicu – jer je, što se kaže, to ipak njihova slava. Čiji je u stvari sveti Sava? Dilema o svetom Savi kao zaštitniku obrazovanja i vere donekle podseća na pedagošku dilemu – čija je škola. Da li je ona isključivo institucija (prinuda) ili je njen osnovni smisao i svrha – dete.
Šta je starije – nastavnik ili učenik, autoritet ili tabula raza? Sudeći po akademijama, sveti Sava je upotrebljen da obrazovanje donekle vrati tradicionalnom modelu, veštački suprotstavljenom tzv. građanskom vaspitanju. Iz meni potpuno nepoznatog razloga, ova dva predmeta, koja simbolizuju veru i slobodu (jer građansko vaspitanje u suštini nosi znanje o društvu i slobodi) shvataju se kao antipodi. To se čak kosi sa ideologijom DSS-a, jer gospodin Koštunica u svojoj stranci želi da pomiri nacionalnu i građansku svest, a nacionalno obeležje u Srbiji biva poistovećeno sa verom. Dakle, da li sveti Sava može biti i duhovnik i državnik, sveštenik i diplomata, veroučitelj i političar? Kada gledate svetosavske akademije, pomislićete da deca u školama još kleče na kukuruzu ili dobijaju batine kad ne znaju očenaš i az-buki-vjedi…
Nedavno sam imao priliku da gledam jednu svetosavsku akademiju gde su bila prisutna sveštena lica, nastavnici i deca sa rekreativne nastave – pokupljena sa maskenbala. Nastupao je lokalni folklor, mali harmonikaš, izvorna pevačka grupa i recital. Ono što je priredbi dalo poseban šarm jesu naravno deca, koja su bila dovedena sa maskenbala – tako da su tropare svetom Savi pevali Betmen, Supermen, gusari, princeze, Arapi, izvinjavam se ako neki kostim nisam prepoznao.
Takođe, progres neumitno ulazi i u svetosavske priredbe, pa je uobičajen poklon za školu – računar. OK, može i sajber Sava, ali uz kompjuter obično ide i televizor. E tu dolazimo do zanimljivog pitanja – da li je televizor učilo, ili sredstvo masovne kulture? Televizija je znači, putem jedne crkvene priredbe, priznata kao legitimno kulturno dobro.
Inače, za pare od pretplate gledao sam na RTS-u razgovor sa Momom Kaporom, koji ima tezu da se Crkva premalo meša u državna pitanja. Argument je njeno trajanje, dok su države nastajale i nestajale. Shvatam duhovnost trećeg doba uz koje nekako uvek ide i konzervativizam, ali utopija o božjoj državi sa bezgrešnim popovima na čelu za mene gubi smisao jer je eksperiment talibana u Avganistanu propao.
Drugi primer neumrlog duha RTS-a javlja se zbog sve bližeg predloga Martija Ahtisarija. Jedan po jedan, posle Koštunice koji je trenutno samo sezonac na privremenom radu u Vladi Srbije, funkcioneri se nadmeću u manifestovanju odlučnog ne! Eto, ja sam probio led, sad vi razradite dalje temu, kao da je poručio Koštunica. Očekujem ovih dana i zgodnu rimu poput one – Solana–krečana. Malo je nezgodno to finsko prezime Ahtisari, ali rimuje se sa – stvari (ili bolje, one stvari), ili Druže Stari, izguslaćemo već nešto. Eto, u nedelju u 19.30 počinje Dnevnik, a na početku odmah Zoran Lončar (u odlasku, da ne kažem fejd autu, jedva mu se čuje glas iz veeelike daljine), javio se telefonom – kaže da Vlada ne može da razgovara sa Ahtisarijem. Ja zaključujem sledeće – eto Vlada je već u odlasku, ni fizički nije sa nama, javljaju se samo telefonom. Druga ideja je da su sa RTS-a očajnički u nedelju po podne zivkali redom članove Vlade, a mučeni Lončar se zeznuo pa se javio na telefon. Opa bato – tu si dakle tico, ajd sad izjavu za Dnevnik! Mogu čak da zamislim kako se ostali članovi Vlade kikoću dok su gledali Dnevnik, eto Zoki se upecao, šta mu bi, što ne uključi telefonsku sekretaricu ko sav normalan svet, dečko naivan, diže slušku.
Zamislite zemlju u kojoj javni servis u trenutku kada se odlučuje sudbina dela teritorije nema uživo članove vlade. Posle dvomesečne predizborne kampanje u kojoj smo 24 sata na televiziji gledali sve političare.
Na kraju, tv-događaj nedelje. Radikalni tandem Nataša Jovanović i Lidija Vukićević na pregovorima kod predsednika Tadića. Sedi on – a preko puta one, oči sveta uprte su u njih dve, plavka i crnka, bež kaput i bela bunda, crna mačka beli mačor, Marija na Prkosima, Marija i Otpisani, Bolji život protiv Krigera i domaćih izdajnika. Nemamo mi bato šta da razgovaramo, a kao kod Danijela – pogledi su govorili više od riječi! Ko pisne – stisne, a ko prvi trepne – taj je magarac! Kao što reče Toma Nikolić u izbornoj noći – poslaćemo „nekog“, nikog bitnog, već „nekog“ čisto da prenese poruku i malo zeza Tadića. „Neki“ su u stvari „neke ženske“ pa je time praktično obezvređen lik pregovaračica. Nije lepo, mada verovatno ni one nisu toga svesne.
