"Najčešće se kao uzrok naših beskonačnih nevolja navodi nedostatak para, televizora, puteva, ljudskih prava i međunarodnog poštovanja prema Srbiji. Problem je u stvari – nedostatak smisla. E sad, kada smisao nestane, prazan prostor ispunjavaju besmislene pojave, besmisleni ljudi i besmislene ideje"
Nova zbirka priča Svetislava Basare pod nazivom Majmunoopisanije, koja je pre dva meseca objavljena u izdanju „Gradca“, mračna je interpretacija moderne dvovekovne istorije Srbije i njenih junaka od Miloša i Vuka do Dobrice i Koštunice, istorije kojom vladaju laž, prevara, nasilje, glupost, bes i besmislene i bezočne manipulacije vladara i tajnih službi. Ova zbirka povod je razgovoru sa njenim piscem.
„VREME“: Izlazak Majmunoopisanija poklopio se vremenski sa hapšenjem Radovana Karadžića, pa je prvim čitaocima vaše zbirke slučaj „doktora Dabića“ sa svim priloženim detaljima mogao da izgleda kao multimedijalni dodatak Majmunoopisaniju. Kako je vama izgledao pomenuti slučaj? Čujem da umalo jedan Dabić nije ušao u vašu knjigu.
SVETISLAV BASARA: Da ste mi ovo pitanje postavili pre samo nekoliko godina, raspisao bih se, pustio mašti na volju i pronašao mnoštvo skrivenih veza između izlaska Majmunoopisanija i Karadžićevog hapšenja. Sada, međutim, mislim da to nema nikakve veze. Niti treba da ima. Isuviše dugo su ovde stvari i pojave koje treba da budu razdvojene nasilno dovođene u vezu. Isuviše se i predugo ovde lagalo, haluciniralo i konfabuliralo. Isuviše se i predugo ovde poigravalo sa idejama, idealima i smislom, tako da je to teško nasleđe na kraju za rezultat imalo gubitak smisla. Teška reč. Ja drugu ne mogu da nađem. Niti mi pada na pamet da je tražim. Nije to lako prihvatiti, nije uopšte, pa se najčešće kao uzrok naših beskonačnih nevolja navodi nedostatak para, televizora, puteva, ljudskih prava i međunarodnog poštovanja prema Srbiji. Problem je u stvari – nedostatak smisla. E sad, kada smisao nestane, prazan prostor ispunjavaju besmislene pojave, besmisleni ljudi i besmislene ideje, poput onih koje neumorno plasiraju Vukadinović i Antonić, recimo. Kako mi je izgledao slučaj doktora Dabića? Besmisleno. Nemojte negde slučajno platiti parkiranje, policija će vas nepogrešivo naći i dolaziti na stan u cik zore. Ne vrede promene identiteta. Nemojte platiti parkiranje, promenite identitet, pa proverite. Doktor Dabić, međutim, malo promenio izgled i godinama drži nadrilekarsku praksu i kojekakva predavanja. Više nego besmisleno. Ako ipak treba povezati Majmunoopisanije i sve to, onda neka retki čitaoci pročitaju solilokvije bivšeg udbaša Furtule u Majmunoopisaniju. Neće saznati ništa što ne znaju. Ni ja nisam saznao. Izmišljao sam. To je samo umetnička istina. Ali u zemlji laži i izmišljotina drugih istina jednostavno nema. Onaj drugi Dabić, koji je na nagovor Branka Kukića trebalo da se pojavi u knjizi, nije Karadžić. To je posleratni predsednik opštine Požega. Čovek čvrste ruke. O njemu bi trebalo napisati drugu knjigu. Ali nema potrebe. Za knjigama, to sam hteo da kažem.
U Majmunoopisaniju na neki način svodite mračni bilans dva veka moderne srpske istorije. Da li je išta dobro moguće izvući iz svega što nam se dešavalo poslednjih ako ne dvesta, a ono dvadeset godina?
Dobro pitanje. Knjiga je koncipirana tako da ovlaš prati dva veka koja pominjete. Samo što tu nema ni istorije ni moderniteta. Samo večito ponavljanje istih matrica. Večiti čanak pasulja zbog koga će se napustiti i vera i ateizam i svi ljudski i neljudski obziri. Samo stravična sebičnost i paničan strah od nestašice brašna i masti. Poslednjih dvadeset godina koje pominjete, to nije ništa drugo nego račun za prethodnih sto i osamdeset. Nismo samo mi pravili po istoriji račune bez krčmara. Ima toga u istoriji koliko želite. Ali najčešće se ljudi po tim drugim zemljama zapitaju: je li imalo smisla? Izgleda da smo grešili. Hajde da nešto popravimo. E, ovde ne. Uvek će se ovde naći dovoljan broj nesretnika koji će zbog čanka pasulja telaliti da je sve što smo radili imalo smisla, ali da za to nije bilo razumevanja u okolnom svetu. To ide tako daleko da se ovde-onde u tom svetu pronađe ponešto razumevanja za naša zastranjivanja. Toliko smo uporni da poneko pomisli: pa možda su u pravu. Delimično i jesmo. Hoćemo sve što i ljudi u svim drugim zemljama. Samo na pogrešan način. Hajde da to postavimo ovako: Nemci, recimo, naprave automobilsku industriju i prave BMW i mercedes. Ovde je dominantno mišljenje, iako se u zadnje vreme ne iznosi javno, da je srpskije i pametnije izazvati neki rat, sa lažnim idealističkim ciljevima, pa pokrasti BMW-e i mercedese. Pola vojske i policije još vozi takva kola.
Bili ste ogorčeni protivnik Koštunice i onoga što je on predstavljao na ovdašnjoj kulturno-političkoj sceni. Kada podvučete crtu, koje su posledice „narodnjačke“ vlasti, naročito u kulturnom smislu?
Ma kakav ogorčeni protivnik Vojislava, kako ga je Čanak duhovito nazvao, dr Koštunice. Možete biti protivnik neke ideje ili čoveka koji zastupa te ideje, ali ne možete biti protivnik požara, poplave ili leukemije. Neprijatne su to sve stvari. Ali ne shvataju se lično. Koštunica spada u tu vrstu fenomena. Ne može se on shvatiti lično. On se našao tamo gde se našao i uradio šta je uradio zbog oslabljenog društvenog imuniteta. Onako kako se na još moćnijem položaju, u još apsurdnijim okolnostima našao, recimo, Josip Broz. Nisu, kažem, krivi ni Broz ni Koštunica. Krivi smo mi. Svi do jednoga. Ne vredi se tu deliti na „prvu“ i „drugu“ Srbiju, na poklonike Exita i Guče. Da ovde ima deset odlučnih i karakternih ljudi, Koštunica bi kao premijer bio nemoguć.
Što uopšte ne znači da doktor nije napravio veliku štetu. Srpska kultura je doživela najveći sunovrat za njegove nesretne vladavine. Nikada, ni za vreme Broza, ta kultura nije bila poistovećivana sa vašarom u Guči i sa – ne znam kako bih to više nazvao a da koliko-toliko ostanem pristojan – halucinacijama grupe ljudi oko NSPM. Često sam se pitao, dok na kraju nisam prestao da se pitam, da li je moguće da, formalno visoko obrazovani ljudi, posle svih loših iskustava i u svetu i kod nas, još uvek propagiraju nacionalni identitet kao temelj ličnih identiteta. Da ne shvataju da je „nacija“ i „nacionalni identitet“ ukupan učinak delovanja ličnosti, a ne klanjanja kajmaku, jagnjetini i sarmi.
Kada se govori o srpskoj kulturi danas, često se govori da je to „naš najbolji izvozni artikal“, „brend koji treba da predstavimo svetu“ i slično, a sve u sklopu „popravljanja imidža Srbije“. Zar ne bi građanima Srbije najpre trebalo objasniti šta je to Srbija? Kako vi vidite to „popravljanje imidža Srbije“, ili lakše: šta je Srbija za vas?
Opet se vraćamo na početak razgovora. O tome govore uglavnom oni koje za kulturu uopšte nije briga i koji su, da stvar bude gora, glavna prepreka kultivisanju i akulturaciji. Jer tamo gde postoji kulturni poredak, postoji i državni i pravni i svaki drugi. A tamo gde postoje pomenuti poretci nije moguće vladati otrcanim parolama, improvizacijama i nebulozama. Može se, naravno, objasniti šta je Srbija. Vrlo lako. Srbija – to su ljudi. Ne samo Srbi. Srbija, to je njihov zajednički napor i da prožive svoje živote što uljudnije. I da nešto ostave generacijama koje dolaze. Slušam zadnjih godina priglupe priče o popravljanju imidža Srbije. Gluposti pomešane sa naivnošću i pokvarenjaštvom. Može se ovde, to je tačno, popraviti imidž pa prekonoć od drumskog razbojnika postati „ugledni biznismen“. Ali u ostatku sveta to još uvek ne ide. Tamo su razbojnici još uvek razbojnici. I opet na početak. Na laž. Opet bismo da se poslužimo lažima. Da uz pomoć nekoliko spotova i plaćenih oglasa ubedimo svet da nismo ono što jesmo. Da smo bolji. Uspešniji. Ne ide to. Ne ide. Ali kao i uvek, insistira se na tome.
Da vam je početkom godine neko rekao da će za nekoliko meseci, čim Dačić postane ministar policije, Karadžić biti isporučen Hagu, da će se radikali raspasti, Vučić napustiti politiku, Toma Nikolić biti proevropski političar, Demokratska stranka, čiji ste član, biti u koaliciji sa Palmom i Krkobabićem, a Čeda podržavati socijaliste na vlasti u Beogradu, šta biste mu rekli? Šta očekujete od nove vlasti? Koju vrstu kulturne paradigme bi ona trebalo da afirmiše?
Sve to što ste spomenuli samo je rezime ovoga što smo govorili. Svedočanstvo da ovde u politici nema nikakvog principa, nikakve ideje, ničega osim gole žudnje za što većim čankom pasulja. Demokrate, krkobabići, dačići, svi su se oni donedavno krvili i svađali. Pa su shvatili da treba da nastupe zajedno. Da im nema druge. Nikakve ja stranke više nisam član. Kulturna paradigma koju će ova vlast zastupati je ista ona od pre dvesta godina: zastupaće i finansiraće dupelisce i propalice koji ih podržavaju.
Knjaz Miloš je bar imao više stila.
Tranzicija duga dvesta godina
„… Gde smo sada? U tranziciji, kaže zvanična verzija. I to je donekle tačno. Samo, ta tranzicija traje već nekih dvestotinak godina. Još od nastanka ‘moderne Srbije’, fantoma koji ni tada ni danas nema mnogo dodirnih tačaka sa modernitetom. I sasvim malo sa geopolitičkom realnošću. Mi, naime, još uvek posrćemo na putu tranzicije iz sistema istočnjačke despotije u modemu evropsku državu i iz stanja orijentalne začaranosti ka realnosti svetske istorije. Na početku XXI veka, Srbija polako nestaje sa lica sveta zato što nije raščistila zbrku u svojoj prošlosti. Zato što umesto u istoriji zasnovanoj na činjenicama živimo u pseudomitologiji skrpljenoj od slepačkih pesama, narodnih poslovica i guslarskih zapomaganja. Bez saznanja šta se doista zbilo u našoj prošlosti, mi nismo u stanju da razumemo ono što nam se događa. Od kraja osamdesetih naovamo, akumulacija nestvarnosti polako probija krhke brane kakvog–takvog kulturnog poretka i manifestuje se kao rascep unutar nacije u Crnoj Gori, raskol u Crkvi i početak teritorijalne dekompozicije. Bez uporišta u stvarnoj istoriji, ispod debelih naslaga pseudomitova, mi smo izgubili sposobnost percipiranja logike svetskoistorijskih tokova i zato uvek iznova završavamo kao gubitnici. Čak i kada se igrom slučaja nađemo na pobedničkoj strani. Pobeda u Drugom svetskom ratu isto je toliko, ako ne i više, osakatila Srbiju koliko i poraz u nedavnom izgubljenom ratu.
Naposletku: postoji li Srbija ili ne postoji? Kako se uzme. Kao međunarodni pravni subjekat, kao suverena država – ne postoji. Nema definisane granice. Pozamašan komad teritorije nalazi se izvan kontrole njenih organa. Unutar tog nedefinisanog entiteta, međutim, tiska se još nekoliko Srbija. Te se virtualne države dramatično razlikuju po površini projektovanih teritorija, društvenom uređenju i imaginarnim spoljnim politikama. Jedne bi da se uortače sa Severnom Korejom i Kinom; druge da budu lider fantomske Balkanske federacije; ili još fantomskije konfederacije sa Grčkom i Ukrajinom; treće, pak, da, ako je ikako moguće, Srbija postane pedeset i neka država SAD. Naivno je, međutim, misliti da zato što ne postoje te virtualne Srbije ne utiču na stvarni život. I te kako utiču. Iako to možda nije prava reč, jer uticaj podrazumeva energije koje „ulaze“ u tokove realnosti i menjaju ih, dok u našem slučaju negativne sile iluzija isisavaju i poništavaju energiju povremenih prodora realnosti. Agilni nastavljač Miloševićevog dela, Vojislav Koštunica istrajava na apsurdnom održavanju u veštačkom životu nekakve SCG, još apsurdnije tvorevine nego što je to bila SRJ. Oni kojima su usta puna Srba, Srbije i srpstva beže od ideje nezavisne i suverene države kao đavo od krsta? Biće da tu razlozi nisu u domenu politike, već metafizike, kriminalistike i psihopatologije. Jer naš problem nije u tome što ova ili ona institucija ili služba rđavo funkcionišu – problem je što ovde loše funkcioniše realnost. Što ne postoji jasno definisana država; što ne postoji jasna granica između konkretnih činjenica i fantazija; između istine i laži; između političke filozofije i narodnih pesama; između dobrih i loših momaka; između privatnog i javnog; između parlamentarne rasprave i kafanske tuče; između ličnog i opšteg… Nabrajanje bi moglo da se otegne u nedogled. Takvo stanje nedefinisanosti, odsustva jasnih pravila i kriterijuma, nedostatak etičkih normi i linija socijalnog razgraničavanja izuzetno je pogodan ambijent za uspon graničnih slučajeva ljudskosti, a odsustvo državnog i nacionalnog identiteta idealna sredina za beskrupulozne tipova koji besomučnim ponavljanjem refrena o Srbima, Srbiji, srpstvu i Slobodi, skreću pažnju niza generacija od sagledavanja vrišteće činjenice da već dvesta godina žive u poluropskom statusu osmanlijske raje i da Srbija polako prestaje da postoji. Ovdašnja politička i odatle proizilazeća teritorijalna nestabilnost nisu proizvod vatikanskih i kominternovskih zavera, već suštinske, moralne, psihološke i intelektualne nestabilnosti lokalnih pseudoelita koje svim silama – uključujući atentate – zarad ličnog ćara sprečavaju srpski narod da se konstituiše kao nacija i da zakorači u realnost okolnog sveta…“
Među novim izdanjima kultne izdavačke kuće LOM, jedne od mnogih koje ne učestvuju na Sajmu knjiga, su i romani Hamsuna i Oksane Vasjakine koji debituju na srpskom jeziku i niz novih prevoda klasika i savremenih autora
Jovana Petronijević je iz Kulturnog centra Beograda premeštena u Teatar Vuk, na njeno mesto je postavljen Goran Čpajak, a KCB je već 16 godina u v.d. statusu
Zoran Kesić, Nataša Ninković, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Anita Mančić, Milan Marić, Nikola Kojo i drugi sa crne liste deo su Blacklist festivala koji će biti u 25 gradova Srbije
Ruke su i dalje naš najbolji alat - rekao je Vladimir Stankovski na dodeli nagrade međunarodnog konkursa na temu „Ruka“, čiji je cilj bio povratak analognoj karikaturi
Prema analizi Nezavisne kulturne scene, država je na konkursima za kulturne projekte ove godine potrošila 1.416,500 evra na sumnjive projekte. Za projekte Lazara Ristovskog i Aje Jung dala je više od 315.000 evra. A ostalima - šta preostane
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
