Nedavno su prodata autorska prava za knjigu Seks za početnike i u 23. zemlji, što ovu knjigu Jasminke Petrović čini ubedljivo najvećim izvoznim artiklom naše dečje književnosti. Neposredno pre toga, njen roman Ovo je najstrašniji dan u mom životu dobio je nagradu Mali princ za najbolju dečju knjigu regiona na književnim susretima Vezeni most u Tuzli, i nagradu za najbolji roman na „Zmajevim dečjim igrama“. Navedeni uspesi, povod su razgovoru s Jasminkom Petrović o, čini se, oduvek nerešivom pitanju – kako da deca postanu čitaoci.
Jasminka Petrović je autor deset knjiga za decu, većinu je objavio Kreativni centar, sinonim za pravu i dobru dečju knjigu. Bavila se marketingom i novinarstvom o deci i za decu. O sebi kaže da je dečji pisac.
„VREME„: Ovo je najstrašniji dan u mom životu je priča o maturantu Strahinji i njegovoj svakodnevici u školi, u kući, sa prijateljima i simpatijom. Kako se odlučujete za temu, kako dečji pisac zna šta bi njegova publika želela da čita i šta će da je se tiče?
JASMINKA PETROVIĆ: Pomažu mi susreti s decom u školama i bibliotekama. Razgovaramo o onome što pišem, čitam im odlomke, i tako saznam i da li ih zanima tema, a i da li razumeju to što sam napisala. Recimo, skoro sam prvacima u školi Oslobodioci Beograda čitala delove iz priča koje sada pišem, i kad sam ih na kraju pitala da li im nešto nije jasno, rekli su da ne razumeju šta je skandiranje. Znači: ta reč se zamenjuje sinonimom koji im je poznat. Za razliku od pisaca koji pišu za odrasle, dečji pisac ne može sam sa sobom da sedi i radi – stalno mora da se konsultuje sa svojom potencijalnom publikom, da proverava da li im se to sviđa i da li je sve tačno. Tako me je četrnaestogodišnji Pavle Pavičić upozorio da se više ne govori super kao što sam ja napisala u Ovo je najstrašniji dan u mom životu, nego se sad kaže ekstra, i ja sam brže-bolje to ispravila. Zatim, prilikom poslednjeg čitanja otkriveno je da u celom romanu nema nijednog mobilnog telefona, obaveznog dela dečje svakodnevice, pa sam ga naknadno ubacila. Pavle i petnaestogodišnja Andrea Rajić su bili i prvi čitaoci knjige i njeni recenzenti, pa sam i od njih saznala da li sam na dobrom putu. Ja imam dvoje dece, istina oni su odrasli, Igor ima 24 godine, a Ana 18, ali imaju pojačanu kritičnost u odnosu na moje pisanje. Ana mi je srušila priču o devojčici kojoj je neprijatno zato što su joj ispali zubići tvrdnjom da kod dece to izaziva dobar osećaj jer očekuju da će im miš ostaviti poklon pod jastuk, i zato što, tako slatki i škrbavi, skrenu pažnju odraslih na sebe. Najlepši kompliment svom pisanju dobila sam od jednog dečaka iz Čačka: „Dečji pisci se trude da ulepšaju stvarnost, kao da deca ne znaju šta se sve događa, a vi pišete onako kako jeste.“ Važno je da dečji pisac ostane u svojim cipelama, decu nervira kad se odrasla osoba pretvara da je dete. Ne veruju mu.
Događaji i problemi vaših junaka se, vrlo je moguće, dešavaju svakom vašem čitaocu. U poslednjem romanu, na primer, objasnite Strahinjin problem, navedete junaka da ga reši, ali bez ikakvog psihologiziranja, bez analiziranja njegovih emocija, dilema…
Da, moje je da ti kažem i pokažem, a ti posle ako hoćeš kopaj po tome koliko ti odgovara i koliko ti iskustvo dopušta. Deviza koju sledim dok pišem je – detinjstvo je izuzetno teško, ali lepo. Ne želim da ga ulepšavam, samo pronalazim put kako da ono bude lepo. Mislim da pisci greše kad pišu s pozicije roditelja pa tekstom štite decu ulepšavajući sadašnjost. Kad sedmogodišnjak ustanovi da ima velike uši, to je za njega najveći problem na svetu. Za niže razrede upravo pišem tri priče na temu: ja nisam dobar u tome i tome, ali zato jesam u tome i tome. Jedna je o dečaku koji je debeljuškast, i koji pati zato što se njegovi drugovi šale na njegov račun. Zavitlavaju ga da je Darko-čvarko, teško mu je, i bori se kako zna. Izuzetno je maštovit i ume zanimljivo da priča, i tako, u sebi, pobeđuje taj problem. Ja ne kažem svom junaku: biće sve dobro, ne brini. Ne, život je težak, ali ti nađi u sebi nešto kako ćeš biti zadovoljan. Strahinji sam, na primer, pronašla fotografiju. On će i dalje imati problema zbog geografije i matematike, ali će mu zbog tog uporišta koje je pronašao u sebi, sve ostalo delovati manje strašno.
Odrasli u vašem romanu nisu prisni s decom, čak im, po Strahinjinom mišljenju, smetaju i sramote ih.
Mislim da odrasli nikad nisu po ukusu dece. Nisam htela nikog da optužujem takvim odnosom među njima. Roditelji su sluđeni, često bez posla, u problemima. Ili previše zaštićuju decu, ili ih, opterećeni, ne primećuju. Danas je veoma teško napraviti kvalitetnu kopču između roditelja i dece. Uostalom, baš kao i između autora i mladih čitalaca.
Svako poglavlje vašeg novog romana, osim poslednja dva, počinje naslovnom rečenicom. Na kraju se, kao što je to i uobičajeno u dečjoj literaturi, sve završi srećno. Zar to ipak nije izneveravanje stava da detinjstvo ne treba ulepšavati?
Poglavlja počinju rečenicom „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, zato što je u tom uzrastu sve dramatično: i da si zaljubljen, i da imaš keca, i da obučeš džemper koji ti je namenila mama. Međutim, roman nema klasični hepiend. Istina, Strahinjina sestra je otišla u Ameriku i oslobodila mu sobu, tati je krenulo u karijeri, mama se polako snalazi, ali sve je na rovitim nogama: on je pred gimnazijom i novim brigama, Maša mu je pisala, ali pitanje je da li Kanada neće promeniti njihov odnos.
Vaša knjiga Seks za početnike, zaštitni znak i vašeg stvaralaštva i Kreativnog centra, bila je bum našeg izdavaštva za decu i veoma hrabar potez.
I pisac i izdavač moraju da budu hrabri. Kad je Astrid Lindgren predala izdavaču tekst svoje Pipi Duge Čarape, on ju je odbio smatrajući neozbiljnom knjigu o devojčici kao što je Pipi. Uskoro je bilo jasno da bi dečja literatura bila praznija bez nje. Mislim da dečji pisac mora da bude hrabar zato što su deca hrabra. Pisac je tu da ih prati. Knjiga Seks za početnike je pisana dve godine i imala je devet verzija. Sarađivala sam sa dva psihologa. Svaku knjigu sam radila u saradnji sa stručnjacima, lektorima, urednicima. Svaka knjiga Kreativnog centra prođe desetak čitanja i kontrola pre štampanja. To je obavezni i jedini pravilan postupak prilikom pisanja za decu. Da bi smo saznali da li je Seks dobro napisan, odneli smo tekst učenicima Prve beogradske gimnazije. Odneli smo im tekst, i zamolili da napišu komentare. Kad smo se vratili, nedostajala je strana o analnom i oralnom seksu, strana sa temama o kojima nismo bili sigurni da li ih treba uvrstiti u knjigu. To je bio znak da – treba. Mislim da je Seks postigao veliki uspeh, osim zbog teme koja zanima tinejdžere, i zbog ilustracija Boba Živkovića i zbog humora. Smatram da sve što hoćeš da kažeš treba da kažeš duhovito. Učimo ih da se smeju na svoj račun, učimo ih humoru koji leči.
Kakav je junak savremene dečje književnosti? Nekad su to bili Tvenov Tom Sojer i Ćopićevi Stric i Jovanča. S kim bi se današnja deca poistovetila?
Literatura koju smo mi čitali i likovi kojima smo se divili su za ono vreme, današnjoj deci je to daleko. Ja mislim da je Strahinja taj današnji junak. On se muči, oseća se nesigurnim, ali ipak uspeva da prevaziđe svoje probleme. Svi znamo da je odrastanje bilo i da će uvek biti isto, da se menjaju samo scenografija i kostim. Ali, iako će uvek biti zaljubljivanja i loših ocena, važno je pratiti milje i nivo današnjeg deteta. Znam mnoge dečake kojima Tom Sojer, koga su čitali na nagovor svojih očeva, nije nimalo interesantan. Nije im jasno šta ima fascinantnog u farbanju ograde ili u noćnm boravku na groblju. Znam i devojčice koje nimalo nisu oduševljene dugim opisima planine i pašnjaka u kojima su uživale nekadašnje zaljubljenice u Hajdi. Ne kažem da ne treba i danas čitati klasiku, ali sada deca imaju potpuno drugačiji senzibilitet od prethodnih generacija.
Školski program ne obraća pažnju na to, iako se često čuje da bi osavremenjivanje lektire uvelo čitanje u modu među decom. Da li bi izdavači i njihovi autori mogli da podstaknu tu promenu?
U Tuzli, na festivalu, upoznala sam se sa piscima iz Hrvatske. Svi su oni, njih nekoliko, bili u školskoj lektiri. Njihova vlada je pre nekoliko godina napravila veliko spremanje u školskom programu i oslobodila decu knjiga koje ih, ma kako i koliko da su vredne, odvraćaju od čitanja. Mislim da će deca pre pročitati neko klasično delo iz lektire ako su im zadata i savremena dela. Promena lektire je odgovornost i pisaca i izdavača i škole i Ministarstva. Mislim da je to neminovni korak, kao kad prerasteš košulju pa mama mora da ti kupi onu koja ti odgovara. Ja o tome pričam gde god da gostujem. Znam da je to put koji će deci približiti knjigu.
Fenomen Hari Poter je veliki preokret u važećem mišljenju o ukusu dečje publike, i – odneo ih je u maštu, daleko od stvarnosti.
Da, znalo se, na primer, da deca ne vole dugačke knjige, ali se ispostavilo da veliki broj stranica nije smetnja kad im je knjiga zanimljiva. Zatim, Hari Poter je inicirao još mnogo knjiga epske fantastike, a taj žanr je postao moderan. U razgovoru sa bibliotekarima saznala sam da su te knjige najtraženije. Izgleda da deci odgovara beg od stvarnosti koji im one omogućavaju, ušuškaju ih.
Zašto pišete knjige za decu?
Zato što na odrasle malo može da se utiče u stvaranju boljeg sveta. Desi im se, možda, blesak kad pročitaju knjigu, ali uglavnom svako od nas ima već utvrđenu putanju i njom ide. A ako hoćeš da napraviš svet boljim, bavi se decom. Na njih možeš da utičeš, možeš da ih naučiš plemenitosti. Što više u sebi imaju plemenitosti, sutra će biti sigurniji, srećniji, zadovoljniji. Ja sam dugo radila u marketingu, a zbog svog zadovoljstva pisala sam za decu i radila kreativne radionice. I, onda sam jednog jutra shvatila da me to ispunjava, bez obzira na to što marketing osigurava veću zaradu. Međutim, kad god radim za decu, ja uvek dobijam. Nekad naporno i neudobno putuješ do nekog udaljenog mesta, ali, u tom susretu s decom uvek dobijaš, baš zato što im daješ. Tvrdim, najviše ćemo promeniti svet ako se bavimo decom.
