Kutijica olovnih slova

Ovo samopreispitivanje treba da počne jednom dramatičnom epizodom, koja se događa upravo u nezgodnom i nervoznom trenutku u jesen 1971. godine u zagrebačkom Tuškancu, na Dubravkinom putu koji je jedan divan park odmah ispod Jurjevske ulice, gde se događa mnogo toga u Krležinim Zastavama. Krleža živi tu odmah gore, na Gvozdu, pak odlazi svakoga dana nakon ručka u redovnu šetnju po parku, elegantan, sa otmenim štapom i pustenim šeširom tvrtke Borsalino. Zašto je to važno? Zato što smo upravo tada mi na Dokumentarnom programu Televizije zagrebačke kasno svake večeri puštali odlomke iz nekih Krležinih dnevnika (ako se ne varam) koje je čitao fini stari gospon Frane Gospodnetić, uzor spikera iz mnogih generacija. Angel Miladinov, naš urednik i učitelj u školi života, rekao je: „Deca, Frane to čita divno, ali je dosadno gledati sat vremena samo njega u kadru. Mišo, povedi gospona Zalara pak probajte staroga uloviti dok šeta Tuškancem, čist’ da imamo nekaj za pokriti tu priču, onak’ poetski, kužiš?“ Tako smo gospon Zalar (sjajan snimatelj, tata ovoga današnjega Zalara) i ja postavili zasedu u Tuškancu, sa tihom Arriflex kamerom od 16 mm, jer ona druga tuče kao mitraljez. Dalji tekst je iz mojih bilješki koje će izaći u posthumnim memoarima, ak’ vas baš zanima.

SEĆAM SE: „Divan jesenji dan, a Fritz hoda zamišljen; ima, bogami, i zašto. Cijeli taj cirkus od ‘Hrvatskoga proljeća’, kako će ga kasnije nazvati, već se razmahao i ide ka svojemu logičkomu kraju, što je Fritzu jasno. Ne znam što mu se vrti po glavi, ali nas je u jednome trenutku opazio kako ga špijamo i naljutio se. Nije da ga nismo pitali par dana ranije; jesmo, ali nas je ljubazno i odlučno odbio. Tako dolazi do nadasve smiješne scene: gospon Zalar i moja neznatnost povlačimo se taktički unazad, ja ga držim oko pasa i pilotiram ga da ne padne, a Krleža Miroslav viče nešto ružno, maše tim svojim otmjenim štapom sa srebrnim držkom i hoda za nama. Gospon Zalar ne gubi nerava, snima uporno i stabilno, kako ćemo kasnije vidjeti u montaži i na kraju nas dvojica dostojanstveno bježimo uz one stube ka Jurjevskoj, a Krleža odustaje od daljeg progona poraženih snaga. Sutradan, u montaži, Angel Miladinov i Mladen Feman umiru od smijeha gledajući materijal. Dio toga – do trenutka kada Fritz pogleda ravno u objektiv i digne štap – ipak je ušao u neku vrstu špice. Ostatak filma Angel je zaključao u svoj stol; ne znam što je s tim bilo kasnije, jer Angela je ubio neki blesavi kamion-mješalica za beton dok je u Šubićevoj, ispred svoje kuće, čekao tramvaj.

Dvije večeri kasnije sjedim sa mojim prijateljem T., sjajnim fotografom i snimateljem. Pijemo njegovo kninsko crno vino i pričam mu tu epizodu. Da, veli on, to je u redu, ali zašto Krleža šuti? Vidiš li što se radi? A Krleža šuti! Kasnije će Fritz Peđici Matvejeviću reći: ‘Isponaćutasmo se, brate…’ Tada, u kobnu jesen 1971, jasno je Krleži da cijela ta priča neće dobro svršiti, pak zato i šuti; nagledao se on za života takvih i još zlosretnijih dramatičnih gibanja i događaja. ‘Kao staro pseto’, kaže on negdje, ‘leži pod plotom, sve vidi i sve zna, ali mu se ne da lajati.’ Već je bio protutnjao onaj, istini za volju, blesavi teatarski pirotehnički grom od Deklaracije 1967, kada je cijela hrvatska intelektualno-književno-kulturna elita gledala u Krležu da šta bi sad od sebe. Kaže Šacov tata, stari gospon Šnajder, da je Fritz kimnuo glavom i ‘svi ustaše i potpisaše’. Onda je Krleža demisionirao iz CK SK Hrvatske i niš’, ali je stvar već bila krenula.

Sve mi se nekako javlja da cijela priča o tom tadašnjem Krleži (od 1945. pa do smrti njegove) počinje također dramatskom šestinskom epizodom iz 1939. Došao je, dakle, Josip Broz, tada još ne i Tito, iz Pariza; sve mu je jasno: i nacizam, i staljinizam (jedva je živu glavu izvukao, a još nije ni siguran koliko će dugo izvlačiti) i onaj slaboumni ‘sukob na književnoj ljevici’ koji sada valja smiriti, jer vrag dolazi po svoje i to ne trebamo. Konspirativno se Krleža i Broz nalaze u nekoj krčmi u Šestinama, u eksterijeru bašte i tu pada neki dogovor o kojemu nijedan od dva aktera nikada kasnije ništa nije preciznije rekao. Sjedi tako Broz u gangsterski bijelom ajncugu od sirove svile, elegantan kao i uvijek, za tim nekim drvenim grubo tesanim stolom, blista mi onaj famozni brilijant na prstenu pečatnjaku i priča sa Fritzom. U jednome trenutku zaustavljaju se pred krčmom dva automobila, a Broz će Krleži: ako je ovo policija, ti bježi gore u šumu, a ja ću ih zadržati – i vadi ‘oštro nabijeni samokres iz unutarnjeg kaputnog džepa’ (da citiramo jedan raniji zapisnik o uhićenju istoga lica) i pokriva ga svojim bijelim šeširom (također tvrtke Borsalino, molim). Krleža je osupnut i odgovarajuće impresioniran ovom herojskom gestom. Ispalo je da su u ta dva auta bili neki veseli pijani gosti i sve se završilo bez dalje dramatizacije. Dogovor – kakav god bio – u krajnjoj je konzekvenci doveo do smirivanja stanja na ‘književnoj ljevici’, a Krleža je ostao sam-samcat na svijetu: ovi s lijeva gledali su ga s podozrenjem; oni s desna mrze ga od samoga početka duboko i s razumijevanjem. Roćko Čolaković jedva se usudi da ga posjeti, krišom.

Onda, 1940, dolazi do još jedne i veoma važne dramatske epizode u Krležinom životu. Posjećuje ga Pavle Bastajić (videti Marginalije, izdanje Službenog glasnika, Beograd, 2011. str. 75), bivši crnorukac iz komitske ekipe Voje Tankosića i drugar Mustafe Golubića, zatim agent ČeKa, pa GPU, pa NKVD, ‘zagranjičnij’ operativac za ubijanje koga već treba. Desilo im se da ubiju nevinog čoveka negdje u Belgiji, pa se Pavle slomio i dezertirao. Skrivao se po Parizu kao poslednji bogec, dok nije napisao pismo svom školskom drugu Dragiši Cvetkoviću sa molbom da ga spase. Dragiša mu je dao salvus conductus i konfinirao ga u Topuskom. Broz će kasnije reći da je Pavle ‘o staljinizmu znao mnogo više nego svi mi’; naravno. Sadržaj tog nadasve važnog razgovora Pavla i Fritza, jedne noći oktobra 1940, ostao nam je uskraćen, ali su implikacije dramatične – za Fritza barem. Nije da Krleža nije znao šta se po SSSR događa; dapače: čitava plejada Krležinih prijatelja i suboraca nestala je po GULagu ili od ubrzane procedure metkom u potiljak. Ali, izgleda da mu je Pavle Bastajić konačno otvorio oči. Pavla su, uostalom, ubile ustaše veoma brzo, u Jasenovcu. Mustafu Golubića Gestapo hapsi 1941. u Beogradu, u mom susjedstvu, pak ga brzopleto strijelja dan prije nego što će iz Berlina stići depeša da ga se očuva na životu po svaku cijenu…“.

IZMEĐU RATOVA: Pustimo to sada, to su mrtvi, mada bi se i o njima imalo još šta za reći, nego nema ko. Bitno je da se Fritz provukao između dr Špilera i dr Berije, između Dide i Đide. Kada je, priča Stanko Lasić, 1941. sreo na cesti Josipa Kraša i zamolio ga za vezu s partizanima i Partijom, Kraš je pljunuo i odjebao ga.

Ono što je živo – i traje – to su dva bitna romana Miroslava Krleže, dva remek-dela uzajamno simetrična i komplementarna, a sve to po nekim leitmotivima koji kroz te dve knjige uporno prolaze. Reč je, nagađate, o Banketu u Blitvi i o Zastavama. Dva junaka tih romana očito su modelirani prema izvesnim Krležinim ranim i nerazjašnjenim traumama: Kristijan Barutanski (Banket u Blitvi) i Joakim Joja Dijak Žigman (Zastave). Obojica su mladenački revolucionari iz onih nervoznih vremena početkom 20. veka, kada nacionalni romantizam preplavljuje javni život, a – u opštoj duhovnoj pustoši i političkoj močvari – počinju da prašte dinamitske patrone i revolverski pucnji. Taj dinamit igra ulogu u postavljanju scena na kojima se radnja oba romana dalje odvija; biće da i u Krležinoj mladosti ima nečega sličnoga; ne znamo zašto je napustio jednu, pa drugu gimnaziju i završio u tom blesavom Ludoviceumu u Pečuhu, koji će takođe izgustirati pred kraj. Joja Dijak, kao i Miroslav Krleža, odlaze u avanturu, da budu dobrovoljci kod Srbije 1912; Krleža je jedva izvukao glavu, a Joja u Zastavama najebava tek tako.

Kad je o hronološki prvom licu reč (Banket u Blitvi pisan je 1934! Zastave tek posle Drugoga rata!), Kristijanu Barutanskom, to jest, tu je priča drugačija: negativ, ukratko. Tu dolazimo na ključni segment: Prvi svetski rat. Krleža, Crnjanski, Dragiša Vasić; čitav niz autora u nas, a bogami i okolo, iz toga rata izlaze sa akutnim i oštrim PTSP, posttraumatskim-stresnim-poremećajem, koji se mnogo kasnije u mom slučaju zvao, od svih imena, DSS (Delayed Stress Syndrome). „Nijedna zastava što se vije, nijedna čaša što se pije – naša nije“, kazaće Crnjanski. Krleža – svaka mu čast! – nikada nije kapitalizirao na svom učešću u ratu; čovek je iskreno rekao da se kroz taj rat provukao kao pas kroz rosu; pokis’o mu samo rep. Njegovi junaci – a to je već stvar empatije, saosećanja! – u tom ratu su najebali onoliko: dr Nielsen, Barutanski, Emerički jr. Kristijan, dakle, Barutanski postaje neka vrsta Slobodana Miloševića u toj svojoj Blitvi, a ubija ga sopstveni vojni ađutant ad evitandam mala maiora; kao da bi Slobu ubio Senta; Joja Dijak ubijen je u Zabeli kao komunistički agitator, viđen za „pomrčinu“, Nacht und Nebel. Krleža je hteo i Kamila Emeričkog jr. da dovuče do 1941. u nekoj devetoj knjizi Zastava i da ga tada „dotuče“ (Stanko Lasić) – ali nije postigao. Šteta. Ta dva junaka, Barutanski i Joja, polaze od iste Krležine mladenačke fiksacije: dinamit, njihove mame koje krišom obožava, energija i nasilje, romantični fanatizam mladosti i nacionalne euforije za koju se ispostavlja da je ili isprazna (Barutanski) ili se pretvara u socijalizam (Joja).

POSLEDNJA LINIJA ODBRANE: No, vratimo se mom privatnom Krleži u toj jeseni 1971. Sve tako ćuteći, uveren da je „poredovanje i interveniranje“ iza kulisa, kod relevantnih faktora, kako nam kaže Stanko Lasić, bolji način od javnog istupa od 1945. do kraja, Krleža ćuti i pokušava – mi ne znamo ni šta, ni kako, ni kod koga. Znamo jedino da taj šestinski dogovor važi. Nije mu lako: on je sveta krava, sakrosanktno čudovište okruženo rojem podguznih muva koje ne može da rastera ni strašnim udarcima svog impozantnog repa. „Hrvatsko proljeće“ spopalo ga je novim rojem sada već podlijih podguznih muva: razni Vlaji i Škutori pokušavali su da ga izvuku iz te „pseće kućice“ da se izvoli izjasniti već jednom, jer evo se događa ovo i ono, a Krleža ćuti. „Izjasni se, druže!“, odzvanja taj isti informbirovski zahtev; ako ćutiš – sumnjiv si, naš nisi ako ćutiš u odsudnome času; itd. Tako smo moj drug T. i ja dočekali i to Karađorđevo i sve to što je Krleža – kako sada vidim – znao da će se desiti. Još uvek rovit od tog mog PTSP, nervozan i tužan, hodam prema Prolazu gde sam tada živeo i gledam kamione u kojima se smrzava milicija dovučena čak iz Kovina, od svih mesta, a na Jelačić-placu neka amorfna i taktički prilično pokretljiva masa pokušava nešto da viče, ama je kasno i prekasno i sve se pretvara u cirkus. Dolazi T., slušamo potmulu i neartikulisanu buku sa Trga i opet pričamo o tome da zašto Krleža ćuti. Nema odgovora, a danas mi je jasno da je ćutao zato što ni tada nijedna zastava što se vije, kao ni pre toga nijedna čaša što se pije – njegova nije. S nacionalistima je u zavadi još od one blesave hrvatsko-ugarske budalaštine, pa od Jozue Franka i crno-žutih, pa od nagodbenjaka i koalicionaša i onog „balkanskog glupana Pribca“, „arhimandrita iz Plaškog“ i ostale „bagaže“, o komitama, crnorukcima, ustašama i ostalima da ne govorimo. S druge strane, ova gospoda „politički dentisti“ s levice i kasnije Partije već su mu se smučili baš onako: nasedeo se on posle 1945. u zgradi „Madere“, hvala najlepša i naslušao se ovoga i onoga, uvijenih pretnji i svega što spada. Učinio je koliko je mogao 1948. (jedva je dočekao, ljubi ga Pavle Bastajić), pa 1952. i dalje. Šta bismo mi još hteli, za Boga miloga, od jednoga Miroslava Krleže? Pa napisao nam je šta je imao, pa je ostalo još da se jednoga dana objavi posle ovih veoma zanimljivih Marginalija.

Sedimo mi tako, dakle, decembra 1971. na mom tavanu u Prilazu, a moj prijatelj T. objašnjava mi da njemu nije svejedno mlati li ga gumenom palicom milicajac srbijanski iz Kovina ili hrvatski iz Zaboka. A ja mislim o Krleži kako šeta Tuškancem, po Dubravkinom putu, i nervira se jer da ga tu neki šmrkavac pokušava uslikati, a on se slikati (kako je Bela to uzalud nekome objašnjavala još 1932) ne voli i ne da.

Ostali su Banket u Blitvi koji pobožno čitam jednom godišnje i Zastave koje takođe valja čitati jednom godišnje. I još svačega je ostalo, ali meni iz glave ne izlaze poslednje rečenice Banketa: „Kutija olovnih slova, a to nije mnogo… ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa.“ Dodajmo: protiv karabinki, revolvera, artilerije, tajnih službi, crkve, države, trona.

Kutija olovnih slova.

Na karikaturi S. M. Golovčenka…

…i crtežu Zuka Džumhura