Kupi me, prodaj me

Prošlonedeljni izveštaj o privatizaciji ustanova kulture glasi: prodat je „Dunav film“, jedan od najstarijih domaćih proizvođača filmova, objavljen je i javni tender za prodaju Prosvete, jednog od najstarijih izdavačkih preduzeća na Balkanu, a u novosadskoj „Areni“ održana je poslednja bioskopska projekcija. Izdavačka preduzeća Rad i „Filip Višnjić“ su u procesu privatizacije, i trebalo bi da se do kraja godine priključe Nolitu i bioskopima „Beograd filma“, ustanovama koje su prodate pre tri odnosno nepune dve godine.

Privatizacija je, složićemo se, pozitivna stvar zato što preduzeću koje je nelikvidno i tavori bez perspektive može da pomogne da posluje pozitivno na dobrobit svoje zajednice. Međutim, zaposleni u kulturi, pa ni kulturna javnost, ne raduju se privatizaciji zato što ona u našem slučaju znači gašenje bioskopa, izdavačkog preduzeća ili već nečeg trećeg, da bi se u njihovom nekadašnjem prostoru otvarali kafići, butici ili nešto slično.

„S obzirom na to da novac imaju oni koji nemaju kulturni kapital, postoji strah da će se promeniti vrednosno-simbolički kapital koji nosi sobom jedna ustanova kulture“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Milena Dragićević-Šešić, profesor menadžmenta u kulturi i teorije masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i konsultant brojnih međunarodnih organizacija u domenu kulturne politike i kulturnog menadžmenta. „Naime, onog trenutka kad se saopšti da na tenderu za Nolitove knjižare učestvuje, na primer, uspešan lanac mesarskih radnji – jer ne postoji nikakva zakonska regulativa da na tenderu može da učestvuje onaj koji je godinama u tom poslu, dakle u kulturi – jasan je strah javnosti od privatizacije. Takođe, privatizacija se u našoj kulturi dešavala kao i sve drugo – haotično i na brzinu. Bilo je neophodno da se privatizacija u kulturi sprovodi kao oblik deetatizacije kulture – što se suštinski desilo svuda u svetu sem u Istočnoj Nemačkoj. Izdavačke kuće, knjižare, bioskopi, treba da menjaju formu, treba da se deetatizuju, možda da se razviju i u neke druge oblike organizacija u kulturi. Zato i jeste neophodno preduzetništvo i preduzetnički duh, odnosno privatna inicijativa, ali tako kanalisana da se ne podstiče samo kupovina bioskopa kao zgrade. Zato je vrlo važno napraviti razliku između menadžmenta i menadžmenta u kulturi. Menadžment u kulturi je genius loci specific. Da pojednostavim: biznisu je značajno da se knjigu (predmet, roba) proda, a menadžmentu u kulturi da se ta knjiga pročita.“

…NOVAC U RUKAMA: U članu 110 Osnovnih odredbi privatizacije u kulturi Zakona o kulturi koji je u nacrtu, u čijoj izradi je učestvovala i profesorka Dragićević-Šešić, piše da je potpuna ili delimična promena državne ili društvene svojine javnih ustanova kulture i drugih pravnih lica u kulturi moguća, ali pod uslovom da se osnovna delatnost i namena imovine u privatizovanoj ustanovi i drugom pravnom subjektu u kulturi ne mogu menjati. Međutim, s obzirom na to da Zakon o kulturi nije usvojen, privatizacija u kulturi u praksi izgleda ovako:

Preduzeće Nolit je 2005. godine prodato po Zakonu o svojinskoj transformaciji biznismenu Draganu Đuriću, vlasniku preduzeća za mušku i žensku konfekciju Zekstra, štamparije „Šumadija“, Veterinarskog zavoda u Zemunu, a odnedavno je postao predsednik Fudbalskog kluba Partizan. Po Zakonu o svojinskoj transformaciji, Dragan Đurić može da radi šta hoće sa 19 Nolitovih knjižara i sa ugledom koji je ovaj izdavač imao. Sudeći po onome što je do sada uradio, namera mu je da knjižare izda u zakup i da uzgred objavljuje knjige. Tako će uskoro poznata Nolitova knjižara „Oto Bihalji“ na uglu Resavske i Kralja Milana postati prodavnica Max Mare, što se knjižari na Terazijama već desilo. Nolitovu knjižaru u Gandijevoj ulici na Novom Beogradu zakupio je mobilni operater Vip, kao i nekoliko knjižara po Srbiji. Protivtežu ovoj delatnosti čini 35 knjiga objavljenih ove godine, što jeste pomak u Nolitovoj produkciji, ali i veoma daleko od toga da njime Nolit postaje izdavački gigant kako je, kupujući ga, najavio Đurić.

POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA: „Dunav film“ je prošle nedelje prodat na aukciji za 45 miliona dinara Teodori Riznić, direktorki firme za kinematografiju i video distribuciju Dienter i vlasniku Enter televizije, čiji su radnici trenutno u štrajku zbog neisplaćenih zarada. Sklopljeni ugovor joj dozvoljava da „Dunav filmu“ isplati novac u šest mesečnih rata, obavezuje je da u svoje novo vlasništvo tokom naredne godine investira 1.015.000 dinara i da naredne dve godine ne menja delatnost preduzeća. Teodora Riznić nije komentarisala sklopljeni posao niti je bilo šta najavljivala i obećavala. Kupovinom „Dunav filma“ poseduje kancelarijski i magacinski prostor od 111 kvadratnih metara u Ulici Balkanske spomenice u Beogradu, dva kinoprojektora, četiri montažna stola, tri filmske kamere od 35mm i tri od 16mm i kinoprojektor od 16mm. „Dunav film“ je prošle godine imao devet miliona dinara rashoda i zaradu od 5,2 miliona dinara.

„Dunav film“ je osnovan 1955. godine, i do sada je proizveo više od 1600 kratkometražnih dokumentarnih, animiranih i namenskih filmova, i 10 igranih filmova. U svetu se pročuo po autorima Krsti Škanati, Vlatku Giliću, Puriši Đorđeviću, Vladanu Slijepčeviću, Stjepanu Zinanoviću, Mići Miloševiću, Nikoli Jovanoviću, Petru Laloviću i drugim autorima takozvane Beogradske škole dokumentarnog filma. Svi bi oni, gotovo sigurno, imali neko nostalgično sećanje na „Dunav film“.

„Počeo sam da radim u ‘Dunavu’ 1961. godine što je vrlo značajno za ‘Dunav’ zato što je tad napravljen prvi dokumentarni film, Trube Dragačeva„, priča u razgovoru za „Vreme“ reditelj Puriša Đorđević. „To je na neki način početak ‘Dunav filma’. Tamo su se skupili izvanredni autori, doneli su mu mnoge nagrade, a čovek koji je u osnovi sve to realizovao je Vicko Raspor, tadašnji direktor ‘Dunav filma’. Sad je sve to prestalo… Imao sam sreću da mi umetnički savet ‘Avala filma’ odbije scenario za film Jutro. Tada sam u ‘Dunavu’ radio neki dokumentarac, i tu je pored mene stajao scenario Jutra. Vicko ga je video i rekao da hoće da radi taj film. Tako smo 1966. godine u produkciji ‘Dunava’ za male pare snimili Jutro koji je doneo zaradu od 300 miliona ondašnjih dinara. Zatim je Saša Petrović tu snimio Majstora i Margaritu, ja Podne, Kros kantri – pa se tako u ‘Dunavu’ uporedo razvijala i dokumentarna i igrana produkcija. Svi mi, autori ‘Dunava’, bili smo slobodni umetnici, i sad prilikom prodaje niko od nas nije dobio nijednu akciju iako smo mi ti koji smo ‘Dunav’ učinili time što jeste. Umetnici nemaju nikakva prava, a kancelarijski činovnici imaju sva prava. Država mora da plaća gubitke velikih kuća. Ako ne interveniše, država će biti konačan uzrok nestanka srpskog filma. Kapital urušava kulturna pregnuća. Ali, možda je sve ovo što se dešava i dobro. U istoriji postoje snažni potresi koji kao orkan uništavaju sve oko sebe, ali, onda se pojavi nešto, kao što se svojevremeno pojavio novi talas, pa će srpski film i ovog puta pronaći neke teme koje će mu osigurati povratak u bioskope i na velike festivale.“

SUDBINA PROSVETE: Javni poziv za prodaju Prosvete objavljen prošle nedelje formulisan je drugačije od prethodnih pa ostavlja mogućnost da će Prosveta imati bolju sudbinu od prethodnih privatizovanih preduzeća kulture. Naime, 70 odsto njenog kapitala dobiće onaj ko se bavi izdavanjem knjiga najmanje tri poslednje godine u kontinuitetu, ostvario je poslovni prihod u prethodnoj godini najmanje dva miliona evra i objavio najmanje 30 knjiga. Obaveza kupca je i da obezbedi kontinuitet obavljanja izdavačke delatnosti IP Prosveta najmanje deset godina, kao i da zadrži namenu knjižare Geca Kon u periodu od najmanje deset godina. Kao potencijalni kupci Prosvete pominju se Stilos, Zavod za udžbenike, Službeni glasnik, Plato, Kreativni centar, IPS, BIGZ, Evro-Đunti, Mladinska knjiga Beograd, Ekstrim C i Iris Mega. Zaposleni priželjkuju da pobedi Zavod za udžbenike, i smatraju da bi taj spoj bio koristan za oba izdavača: Prosveta bi dobila novac koji Zavod ima od prodaje udžbenika, a Zavod njene knjižare. Ceo posao bi trebalo da se okonča do kraja februara iduće godine.

Milena Dragićević-Šešić kaže da „Ministarstvo kulture očito nikad nije imalo podršku drugih struktura vlasti da dobije nadležnost u domenu privatizacije. Branislav Lečić, prvi ministar kulture posle promena, uspeo je samo da neke prodaje odloži, ali ne i da se donese zakon u kojem bi jasno bila određena nadležnost Ministarstva kulture i onemogućena promena funkcija ustanova kulture nakon privatizacije.“

To isto se, eto, još čeka.

Potreba i potražnja

„VREME„: Kako biste opisali privatizaciju u našoj kulturi?

ZORAN HAMOVIĆ: Privatizacija je proces koji smo usvojili kao jedini moguć sa željom da se otarasimo kolektivnog vlasništva i svih njegovih slabosti. Potreban je titular s odgovornošću za ono šta i kako radi. U potrazi za njim, najčešći kriterijum bio je raspoloživ novac za investiranje kao garancija. Praksa je pokazala da je teško moguće tražiti od novog vlasnika nekretnine s kulturnom prošlošću, da u ime kulturne misije gubi novac. Posebno je to neuputno ako ne postoje zakonski uslovi koji ga obavezuju i podstiču da razvija delatnost zbog koje je njegovo novo vlasništvo i osnovano. Na tome se radi i uslovi će se menjati, a greške iz prethodnih vremena koliko je moguće popravljati.

Zašto kod nas privatizacija u kulturi, dakle nešto što bi trebalo da podrazumeva pozitivnu promenu i napredak, sa stanovišta kulture znači suprotno?

Napredak je proces i rekao bih da ga u ovom trenutku ne prepoznajemo. Proces privatizacije može se odvijati na više načina i usklađivati s posebnostima onog što se privatizuje. Da bi se suštinski sačuvala odnosno razvijala kulturna aktivnost, potrebna je tržišna utakmica koju državni aparat stimuliše kreirajući jednake uslove i nagrade najboljima, najkvalitetnijim programima i najznačanijim rezultatima. Ali, ukoliko postoje oni koji su iznad zakona, ako postoji moć koja prilagođava zakone prema svojoj svakodnevnoj potrebi, tonemo u destimulativnu kulturu laži i otimačkog kapitalizma.

O čijem interesu se vodi računa prilikom sastavljanja ugovora o prodaji? Zašto ti ugovori ne štite interese kulture?

Imovina kojom smo raspolagali je potcenjena i kao da samo jedna strana ima jasne interese koji, razume se, ne idu u prilog kulturi. Ugovori se prave kao proizvod pregovaračkog procesa i podređeni su interesima jačeg. U ovom trenutku stiče se utisak da su jači oni koji imaju novac i interes da preuzmu pod povoljnim uslovima izuzetan poslovni prostor, a ne tradiciju, značaj i zadatke kulturnih institucija.

Ako će umesto Nolitove knjižare biti butik Max Mare, da li to znači da nam je tržište, biznis, potrebnije od kulture?

Ne, potrebna nam je kultura na tržištu. Potrebna nam je država kao dobar kupac, onaj koji se odlučuje samo za najbolje proizvode i tako normira vrednosti i formira njihovu lestvicu i naše navike. Nije opasno prisustvo ‘Max mare’ već odsustvo potrebe za onim što je prethodno bilo u tom prostoru – knjigama.

Preduzeće Prosveta je šansa za državu da popravi utisak o svojoj brizi prema kulturi. Da li će je iskoristiti?

Država, odnosno Ministarstvo kulture, ne bi trebalo da iskoristi samo šansu koja se zove Prosveta. Njeno je da pokuša u svim slučajevima privatizacije da se maksimalno založi i stručno i dosledno brani interese kulturnih ustanova, stvaralaca i dakako publike. Ali, treba imati na umu da se poslovima privatizacije ne bavi Ministarstvo kulture.