Krležino otkrivanje samoće

Nema danas na svijetu ničeg, što se tiče čovjeka, da nije izobličeno. Pomanjkanje je ukusa pomanjkanje pameti, jer nešto, što je pametno, to jest što je punoživotno, to jest prirodno uslovljeno, ne može biti nego skladno, nego ukusno. A kod nas, uzmite prosječan prerez kroz život bilo kog našeg prosječnog ili istaknutog čovjeka! Sve je neukusno! Kada je taj vaš Domaćinski zaurlao na mene da budem kuš, izgledalo mi je neukusno da ušutim pred tim trogloditom, koji ne zna ni za kakav drugi imperativ nego za revolver! I kada je moja vlastita supruga nakon dvadesetičetvorogodišnjeg braka od mene zatražila da se pokajem, kada po crti svoje najčistije savjesti nisam ništa prekršio, pak nisam imao razloga ni da se kajem, poslao sam je zbogom! Ne tiče me se, što ljudi oko mene misle, laju ili sanjaju.

Da, bez sumnje: „među ljudima smrdi, ali je toplo“. Ko je to mogao izreći na taj način, a da to deluje više rezignirano nego arogantno, i svakako više tačno nego bezobrazno? Samo onaj ko je umeo ostati sam, na vetrometini. A zašto ostati sam? Pa, možda zato što je „među ljudima toplo, ali smrdi“… Roman Na rubu pameti, možda i ne najbolji, ali svakako najamblematskiji Krležin roman, plod je jedne velike samoće, nešto nametnute, a nešto i izabrane. I samo ga je taj Krleža iz druge polovine tridesetih takvoga mogao napisati: Krleža koji je oduvek, celim svojim habitusom, bio u ratu sa „starim svetom“ popova, fiškala, provincijalnih plemenitaša, veleposednika i industrijalaca, interesnih madžarona, nemačkara, potuljenih hrvatskih šovinista i galamdžijskih velesrpskih rojalista, da bi odnedavno stupio i u rat sa tobože svojima, sa „levim“ popravljačima sveta koji je i sam očajnički hteo popraviti jer je znao da mu je poštena opravka potrebna, ali što se više i dublje upoznavao sa nasilničkom prostotom (ili prostačkom nasilnošću) njihovih ideja i metoda, sa njihovom pompeznom sklonošću da od Čovečanstva previde čoveka, sve mu je jasnije bilo da ga i od njih deli nešto fundamentalno, čemu je teško nadenuti ime, ali je tu, i neće zapravo nikada nestati. Čak ni kada oni pobede i nadvladaju, i kada ga stave na svoj barjak, uz uzajamno prećutno osećanje da će im lakše biti tako, ali prosim lepo, svako neka misli svoje.

Na rubu pameti priča je o jednoj naizgled besciljnoj, „anarhoindividualističkoj“, moralističkoj, u osnovi više stomačnoj nego cerebralnoj pobuni. Sredovečni Doktor, pripadnik višeg građanskog staleža, fiškalski sluga pokorni kod veleindustrijalca Domaćinskoga (koji da stotine vagona noćnih posuda izvozi u Perziju!), sivi egzemplar našeg provincijalnog buržoazluka, papučasti mužić gospođe Agneze, veledrogeristine kćeri u koje se priženio, i sa kojom je „u mirnom i neizrecivo jednoličnom bračnom dodiru“ izrodio tri devojčice („tri glupe guske“), na jednoj će se posve rutinskoj večerinki u vinogradu Domaćinskog izlanuti, mrmljajući više onako za sebe – ali u nezgodnom momentu, pa će ga svi čuti… – da je odvratno i zlikovački i bolesno što se taj isprazni, tupi paun tu stalno hvališe kako je, za vremena ratne pometnje, hladnokrvno odstrelio četiri jadnika koji su pokušali prodreti u njegove ostave ne bi li uzeli nešto za jelo i piće. I odatle će, od tog „skandala“ započeti Doktorova kalvarija bez kraja i konca; jednom oslobođen od okova dotadašnjeg „dvopapkarskog“ života, Doktor se neće povući i pokajati, i zauzvrat će izgubiti sve: ženu, posao, posede, sve ono što „u našim prilikama“ – tadašnjim i sadašnjim – predstavlja društveni status; pa čak i slobodu. Zapravo i samu „zdravu pamet“, bar po mnenju filistarskog vox populi. Plus iluzije o mnogim bliskim ljudima, koji su mu ionako radili iza leđa i parazitirali na njemu. Nakaznost i beda vladajućih i njihove intelektualne posluge, više „tolstojevsko“ nego marksističko udivljenje prema životnosti i snalažnjivosti „nižih slojeva“ (spontani „budista“ Valent Žganec zvani Vudriga), uteha u toplom ženskom zagrljaju, ali nikako „zvaničnom“ nego samo onom tobože „posrnulih žena“, to je zapravo Doktorovo otkrivanje samoće (Paul Auster). I slobode, dakako.

Kao i u mnogim drugim svojim delima, Krleža i u ovom romanu trulež tog sveta (koji je evo vaskrsao pred očima nas savremenika!) prikazuje s nesmiljenom lucidnošću, nesravnjivom s bilo čime dostupnim nam ne samo na ovim našim jezicima! Kakva je to samo palanačka tikvanska menažerija, svi ti Attile plemeniti Ruggvay, Pankraciji Harambaševići, Amalije Akvakurti Sarvaš-Daljske, Marko Antonije Javoršeci, advokati Hugo-Hugo i Otto-Otto i ostale prikaze iz (nepostojećih) agramerskih ulica Ciprijana Hiperiona Balentekovića i sličnih… No, njegov će se Doktor, a gde drugde nego u zatvoru, upustiti i u raspru sa inženjerom Sinekom, vernikom Vrlog novog sveta, pristalicom organizovane akcije umesto tamo nekakvog bolećivog individualističkog trućanja: „Onoga dana, kad sam odlučio da zasviram svoju vlastitu poemu, počeo je oko mene koncerat, kakav je vrijedno bilo doživjeti! Vama ta moja pjesma nije politička! Meni je svejedno, kako se ta pjesma zove, meni je ona draga, i mislim da je poštena i da je potrebno da se pjeva dalje! Vama je to, dakako, dosadno, jer to nije uredovanje po činovničkom dnevnom redu jednog sindikalnosvjesnog i točno određenog prvomajskog ‘pogleda na svijet’, ali meni zato ne izgleda manje vrijednim jer se ne da pojesti, kao ona vaša kobasica Černiševskoga!“ To je taj Krleža, najbolji Krleža: pisac i intelektualac, nepopravljivi skeptik i istovremeno dosledni zagovornik ljudske slobode, ne ideolog, nedajbože Prorok i Navjestitelj ovog ili onog Spasenja. Naprotiv: „I mjesečina može biti pogled na svijet“, to je ironijsko-drski lajtmotiv ovog romana.

foto: tanjug

Zvanična je, doktrinarna književna nauka i „krležologija“ dugo potcenjivala ovaj roman u korist nekih drugih Krležinih (naročito Povratka Filipa Latinovicza, bez pravog razloga), ali baš ovaj roman, potvrđuje to i moje novo čitanje, upravo savršeno stari. A i vremena su, brate mili, ponovo idealna za Domaćinske, pa otuda i za Doktore…

Miroslav Krleža preminuo je 29. decembra 1981. Imao sam šesnaest godina, i o njemu zapravo nisam znao ništa suvislo, samo gluposti, da je to neki matori gnjavator iz lektire, Titov jaran, neupitni autoritet Sistema. No, te sam večeri na televiziji slučajno odslušao uvodni Doktorov monolog „O ljudskoj gluposti“ iz Na rubu pameti, u tumačenju Ljube Tadića. Rekao bih da od te večeri nisam više bio onaj od pre nje. Sutradan izjutra sam otišao u biblioteku po taj roman, i štošta još. Tih sam dana i nedelja otkrivao i shvatao, energijom i predanošću mladog bića, da je Krleža, najbolji Krleža, zapravo nešto jako slično kao The Clash, samo u nešto drugačijem tonalitetu. Pravo da vam kažem, isto mislim i danas.