Stigla je 2004. Prošla je najluđa noć, završeni su izbori i počeli su pregovori o formiranju najnovije nove vlade. Neki su se pred izbore kladili u sportskim kladionicama pogađajući ko će osvojiti koliki procenat glasova, ali sudeći po prilozima Studija B i B92 niko nije maznuo veliku lovu. Tu nema sigurnih tipova, niti rezultati prethodnog kola mnogo pomažu. Ipak, činjenica da je neko mogao da zaradi bilo kakve pare od proteklih izbora deluje nekako ohrabrujuće. Onda je došlo vreme darivanja i Deda Mraza. Srbija će verovatno ući u istoriju Deda Mrazovih avantura po činjenici da se u Kragujevcu srušio helikopter sa Dedicom i posadom, dvesta metara od preneražene dece. Na televiziji smo čak videli amaterski snimak helikoptera koji krivuda između stambenih zgrada i survava se na dečije igralište. Ceo događaj deluje apsurdno i tragično, ostavljajući nas jedino sa osećanjem olakšanja, jer niko u tom kalamburu nije izgubio život. Teško je biti dete u Srbiji i verovati u Deda Mraza.
Još više me iznenadila kreativna sirotinja novogodišnjih programa. Ili su televizije konačno shvatile da je to skupa i besmislena investicija, pa su se dohvatili filmova, ili niko ne može da zamisli nastupajuću godinu, pa da se malo našali na njen račun. Televizije su se istrošile tokom predizbornog perioda, pa je najluđa noć delovala pospano. Dok su svi tako dremuckali, na televiziji su se pojavili neobični likovi, koji kao da su šmugnuli pored uspavanih portira. Na TV Stankomu se u emisiji „Pod sjajem zvezda“ (svojevrsnom estradnom TV almanahu) pojavio vojvoda Vučinić i poželeo nam srećnu i dostojanstvenu novu srpsku vladu. Usput je ispričao i dva vica – od kojih je jedan o „Šiptarima u hladnjači – koji frikombinuju“. Da li je spavao i Radiodifuzni savet, da li je iko gledao te bljuvotine tek, sve je prošlo bez reakcija – reći ćete, popio čovek pa se zaneo.
Tek što sam se opasuljio, od crvenog vojvode Vučinića, na Košavi sam video Gazda Jezdu u opuštenom razgovoru (na per tu) sa voditeljkom u miniću. I on skuplja viceve, pa je sve prštalo, a sebe danas vidi kao Diogena kojeg je onomad slušao samo Sokrat. Jezda nam je poželeo bolji život (ovoga puta nije pominjao kol’ko posto bolji) i obećao da će tek otkriti sve svoje tajne, jer još nije stiglo pravo vreme. Čak je i lulu pušio, a ja sam pomislio, da se vreme vratilo nešto mnogo unazad od kako su pobedili ovi radikalno bolji.
Što se tiče političke satire (animacije sa likovima političara), priznajem da nisam imao strpljenja za tu vrstu zabave. Na RTS–u se pojavio Mićko i telefonom zezao ljude koji su davali oglase. Jeste najstarija fora i jeste totalna jeftinoća, ali na kraju je ispao pristojan socijalni eksperiment. Ženu koja iznajmljuje vikendicu, Mićko je telefonom ubedio (uz obećanu kintu naravno), da mu objekat iznajmi za snimanje pornića, da ubedi komšiju šumara da igra u njemu, te da i sama učestvuje (sad pasivno il aktivno – to bi se dogovorili). Pomislićemo – postali smo liberalniji, kooperativniji i preduzimljiviji, ili smo doterali do tolike sirotinje da je stiglo do situacije daj šta daš. Počeću da verujem u snagu političkih kampanja i ubeđivanja, a možda je vreme da Jezda i Dafina ponovo otvore firme, bilo bi pacijenata.
Ključni deo programa RTS-a bio je svakako šou program Zdravka Čolića, jer Čola ima novi album. Vetrić piri, suknjica se širi – pa se vide bele none. Čovek ne stari, isti vragolan, ali nikada bezobrazan. Dobro, to je bio zicer. Mnogo me više obradovao novi Čobijev spot ( TV Stankom) gde Čobi zapali tompus, natoči viski i gleda snimke grupe Pro arte. Tekst je ludilo jer u jednom trenutku kaže: „mnogo smo putovali i na kredit instrumente kupovali“. Zna Čobi da se staro ne vraća, a nema više ni onih kredita. Ko Džoni Keš, bože me oprosti.
Nostalgija je, međutim, čudna stvar jer su (prema vestima B92) mnogi Slovenci i Hrvati za novaka došli u Beograd. Šta su, dakle, danas znamenitosti prestonice? Kalemegdan, Skupština, Kuća cveća, dobro to smo znali, ali tu su od sada i Pink, Cecina hiža i Merkator. Bok te, da l’ bih ja u Ljubljani otišao da vidim Maxi ili dopisništvo RTS-a ? Tako se voli svoja zemlja.
Pink je bio veseo i razigran, sa golim butkama i fazonom da se pevaju narodnjaci po ulogama. Za svaku strofu nova pevaljka, a u pozadini istorijski TV efekat – veju pahulje. Negde sam pročitao da su snimanja novogodišnjeg programa na Pinku zamorna, jer traju dugo, a one hale umeju da budu hladne. Onda se forsira cirka radi štimunga, što se konačno moglo i videti između pahuljica, a pojedine zvezde su snimanje završile ispiranjem želuca. Blago njima!
