Da se ne zavaravamo, nema tu prave umetnosti i “dubine”, ali ima dosta veštine i gledalačke radosti – što je nešto što bioskopska publika ume da prepozna i nagradi
Kino mreže širom sveta još se nisu u potpunosti oporavile od korone, a pitanje je da li će ikada i uspeti. Bioskopi su željni filmskih hitova kao što je pustinja željna vode. Čistokrvnih hitova nedostaje u ponudi, a oni su, nije tajna, neophodni za funkcionisanje filmske industrije, oni su njeno pogonsko gorivo. Zato raduje i ohrabruje što je ovo leto iznedrilo već nekoliko naslova koji vraćaju publiku u mrak bioskopskih sala. Animacije za čitavu porodicu najavile su uspešno leto: Grozan ja 4 je u svetskim okvirima već zaradio gotovo 700 miliona, dok je u U mojoj glavi 2 inkasirao fantastičnih milijardu i po – a oba ova naslova su i dalje u distribuciji. Što se filmova za nešto odraslije tiče, tu su Tornado 2 i Dedpul i Vulverin, o kojima će biti reči u ovom tekstu. Tornado 2 je od 19. jula do danas zaradio 220 miliona, dok je Dedpul i Vulverin bioskopski život započeo sedam dana kasnije i već, za prvi vikend prikazivanja, zgrnuo čak 438 miliona. Impresivno, nema šta. I preko potrebno kako bi se bioskopi održali u životu.
Kao što već verovatno znate ili pretpostavljate, Tornado 2 je nastavak filma Jana de Bonta iz 1996. godine u kome su glumili Bil Pakston (neka mu je laka zemlja, bio je zaista odličan glumac) i sjajna Helen Hant i koji, bez obzira na to što je zaradio gotovo 500 miliona dolara od prodaje ulaznica, nije ekspresno dobio nastavak. O drugom delu je počelo ozbiljnije da se šuška 2020. godine, a Džozef Kosinjski (Top gan 2, Zaborav) bio je zainteresovan da piše i režira. Godinu dana kasnije i Helen Hant je izrazila želju da napiše i režira nastavak, ali se od te ideje ubrzo odustalo. Prošlo je još nekoliko godina i, gotovo tri decenije kasnije, pred publiku je konačno stigao dugoočekivani nastavak.
Tornado 2 donosi istu/sličnu postavku kao original, ali i sasvim nove likove. Dejzi Edgar-Džons, britanska glumica u usponu, glumi Kejt Kuper, mladu istraumiranu naučnicu koja se još nije oporavila od fatalnog susreta sa tornadom dok je bila studentkinja. Njen prijatelj Havi (simpatični mada bledunjavi Entoni Ramos) pokušava (i uspeva) da je nagovori da na terenu ispitaju novi sistem za praćenje vremenskih nepogoda. Tokom višednevnog lova na tornada širom Oklahome, Kejt upoznaje Tajlera Ovensa (glumi ga Glen Pauel), avanturistu željnog medijske pažnje. Kejt i Tajler isprva ne uspevaju da pronađu zajednički jezik, da bi uskoro postalo jasno da između njih postoji snažna privlačnost. Znate već kako to ide… Na muci se poznaju junaci, pa će naš dvojac (sa kormilarom Havijem) morati da prebrodi brojne izazove kako bi se živ dokopao odjavne špice.
Tornado 2 je režirao Li Ajzak Čung, poznat po nagrađivanoj drami Minari iz 2020. godine, a scenario je napisao Mark L. Smit, i to po priči pomenutog Kosinjskog, koji je prvobitno trebalo i da režira. Značajnije od toga jeste da je film producirao iskusni Frenk Maršal (njegova supruga Ketlin Kenedi je bila producentkinja prvog), uz podršku Stivena Spilberga, a nije tajna da njih dvojica umeju da “namirišu” hit. Ponuđeno je sve ono što publika voli: tu su dopadljivi glavni glumci i romansa, tu su akcija i spektakularni specijalni efekti; sve spakovano i ugurano u dva sata, baš onako kako treba.
Dejzi Edgar-Džons, proslavljena ulogom u seriji Normalni ljudi, ovde baš nije svoja na svome, akcioni žanr joj ne prija, s tim što se snašla u dovoljnoj meri da nam do njenog lika bude stalo (što je u ovom slučaju jedino i važno). Glen Pauel u Tornadu 2 blista punim sjajem i ovo je film koji će od njega konačno načiniti veliku holivudsku zvezdu. Nakon zapažene epizode u Top ganu 2 i glavne uloge u prošlogodišnjem hitu Samo ne ti, Pauelu će uspeh Tornada 2 otvoriti sva vrata Holivuda.
Tornado 2 je pre svega zabavan film, uz to i umereno emotivan, sa dramskim delovima koji jesu već toliko puta viđeni (tragedija iz prošlosti kao pokretač radnje), ali imaju smisla i vešto su uklopljeni u celinu. Akcija je zaista odlična, a završnica istinski spektakularna – posebno ako je gladate u sali sa 4DX tehnikom. U pitanju je pravi letnji hit, sa svim onim kvalitetima koje film namenjen najširem gledalaštvu treba da ima: u bioskopima je konačno veliki bučni spektakl koji su radili ljudi koji znaju znanje. Konfekcija, da, ali ona najvišeg kvaliteta.
Što se Dedpula i Vulverina tiče, od ovog filma se zaista mnogo očekivalo, tim pre što su superherojski filmovi već dugo u velikoj krizi. Ovo ukrštanje junaka dokaz je da će publika “zagristi” ako joj se ponudi ono što želi. Marvelova dvosatna akcija na bioskopskom platnu spaja dva favorita: ćutljivog Vulverina (Hju Džekman) i brbljivog Dedpula (Rajan Rejnolds), čiji se putevi, naravno, ukrštaju kako bi pobedili zajedničkog neprijatelja. Kako to, upitaće se neki, kada je Vulverin herojski poginuo u filmu Logan (2017)? Ne bojte se. Gde ima želje, ima i načina da se u igru vrati upokojeni junak, posebno kada na raspolaganju imate brojne Marvelove multiverzume. Dedpul i Vulverin je 34. film iz Marvelovog filmskog univerzuma i direktni nastavak filmova Dedpul (2016) Tima Milera i Dedpul 2 (2018) Dejvida Liča. Režiju ovoga puta potpisuje Šon Livi, poznat po neuništivom (i posve nepotrebnom) komičnom serijalu Luda noć u muzeju. Livi je sa Rejnoldsom već sarađivao na filmovima Glavni heroj (2021) i Projekat Adam (2022), a sa Džekmanom na Čeličnoj borbi (2011), što mu je svakako pomoglo da ga Marvel angažuje.
Dedpul i Vulverin je nedvosmisleno više komedija nego akcija (mada ni akcije ne nedostaje), dvosatna raspojasana ekstravaganca sastavljena od neprekidnog niza gegova i štosova, a začinjena neprebrojivim metareferenacama na Marvelove junake, ali i šire od toga (dokoni su prebrojali čak 100 raznih omaža, od Brilijantina do Furioze). Film se od prve do poslednje scene podsmeva samom sebi, ali i studiju koji ga distribuira – famoznom “Dizniju” koji je kupio “Tventi senčeri foks” i dugo strepeo od “R” rejtinga koji imaju svi filmovi iz serijala o Dedpulu, te stoga kočio snimanje nastavka. Neki bi rekli da gledanje filma poput ovog zahteva pripremu i “detaljno poznavanje materije”, što i nije netačno mada se, naravno, u Dedpulu i Vulverinu može uživati i bez predznanja – na isti način na koji se uživa u crtanim filmovima o Kojotu i Ptici Trkačici.
Uspeh Dedpula i Vuleverina će, nadajmo se, promeniti pristup producenata supeherojskim filmovima. Ova vrsta zabave je gotovo uvek najbolja kada je nepretenciozna, razmahana i nesputana, kada je oslobođena cenzorskih okova. Da se ne zavaravamo, nema tu prave umetnosti i “dubine”, ali ima dosta veštine i gledalačke radosti – što je nešto što bioskopska publika ume da prepozna i nagradi. Gledaoci su očigledno željni ovakvog sadržaja, željni nečega što će ih, pa makar i na dva sata, izmestiti iz sive realnosti, a ogromni komercijlni uspeh Livijevog filma to i dokazuje. Imamo hit, što znači da će Dedpul i Vulverin postati obrazac po kome će se raditi novi naslovi. Neka. Mogli smo da prođemo i gore od toga.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
