U beogradski soliter na Banjici, u Crnotravskoj 11a, početkom februara ušli su umetnici i promenili svakodnevicu njegovih stanara. Bio je to i cilj projekta „Art Fora (ART4A)“, koji je, osim u Beogradu, pokrenut i u Nišu, Smederevu i Zrenjaninu. Nosilac projekta je umetničko udruženje BAZAART sa partnerima iz ta tri grada. Beogradska četvrtina projekta, nazvana „Dobar dan“, završava se ovog vikenda festivalom „Solitarnost“ u pomenutom banjičkom soliteru.
Mina Sablić, mlada dramaturškinja koja tu stanuje i jedna je od organizatora projekta, objašnjava da su se birajući zajednicu u Beogradu koja će reprezentovati njegovu specifičnost odlučili baš za soliter „zato što predstavlja jedinicu bilo kog dela grada“, i za Banjicu „zato što je na ovom mestu nastalo neolitsko naselje, tu je postavljena linija odbrane Beograda u XIX veku, tu je izgrađen prvi aerodrom u Srbiji, u logoru tokom Drugog svetskog rata ovde je stradalo mnogo ljudi, a u socijalističkoj Jugoslaviji je na ovom mestu izgrađen vojno-stambeni kompleks…“ Cilj im je bio da umetničkim akcijama u zajednici (community art) podstaknu građane da promene svoj odnos prema sredini u kojoj žive i ljudima s kojima žive, a pre svega da saznaju da li umetnost – menja život.
Projekat BAZAART-a „Dobar dan“ imao je dve faze: razgovore o Banjici, i rad sa stanarima Crnotravske. Održano je šest tribina. Mina Sablić kaže da su „dolazili različiti profili ljudi, ali nekako odmah se ispostavilo da uvek dolazi desetak istih. Osim Muzeja Banjičkog logora, stanovnici Banjice nemaju nikakav drugi kulturni sadržaj pa su mnogi od njih naše tribine doživeli kao priredbu, kao mesto gde će čuti nešto novo, a neki samo kao priliku da malo popričaju i dobiju posluženje. Da su ih ti razgovori i susreti zanimali, dokaz je šesta tribina koja nije bila predviđena, već je održana na njihovu inicijativu.“
IZ DRUGOG UGLA: Na prvoj tribini, „Reci ‘Dobar dan’ i pogledaj Banjicu iz drugog ugla“, govorilo se o šest milenijuma života ovog naselja. Kuriozitet večeri bila je priča reditelja Timotija Džona Bajforda o njegovim šetnjama Banjičkom šumom tokom kojih je otkrio posebnu vrstu slavuja, i o upornom i dugom nastojanju da se zbog te ptičice Banjička šuma proglasi zaštićenim ekosistemom. Biolog Aleksandra Zatezalo je toj priči dodala naučni ton. O odbrambenom značaju Banjice za modernu srpsku državu – ovde su smešteni Vojna i Vojno-medicinska akademija – govorili su major mr Slobodan Đukić i Angelina Branković, iz Muzeja grada Beograda.
Arhitekte Aleksandar Stjepanović i Slobodan Drinjaković, koji su osmislili ovo naselje, pričali su o svom banjičkom projektu iz 1971. godine – projektu koji je korespondirao sa tadašnjim evropskim idejama o autonomnim, samodovoljnim stambenim celinama koje pored stambenog dela sadrže i prodavnice, klubove, restorane… Urednica te tribine, Marina Milivojević-Mađarev kaže da su banjički soliteri zidani u vreme kada su podignute neke od najvećih zgrada u Beogradu – Beograđanka, Istočna kapija Beograda, zgrade Geneksa na Novom Beogradu – koje su bile simbol tadašnje ideje o permanentnom uspehu i prosperitetu društva: „U međuvremenu se promenila država, politički sistem, društvo, ali arhitektonski koncept i dalje stoji.“ Kako se danas živi na Banjici i na koji način je ovakav ambiciozni arhitektonski koncept postao deo života stanovnika Banjice, Marina Mađarev je istražila u intervjuima sa stanovnicima Crnotravske 11a (vidi okvir) na osnovu kojih će biti objavljena knjiga.
O migracijama tokom devedesetih, pričalo se s puno emocija, a atmosferu tog doba naročito je dočarala Ljiljana Šćekić, stanovnica solitera. Ona je izbeglica iz Sarajeva, u soliter se doselila pre dve godine, ima pevačku grupu, i penzionerima organizuje hor. Za prisutne je umesila kolače iz svih krajeva Jugoslavije, a njena pevačka grupa „Ogrlica od bisera“ je takođe bila deo susreta. Zatim su o mladima na Banjici pričale Mina Sablić, Ana Topalović i Srđan Canić, biciklista koji obilazi Beograd i snima biciklističke video-putopise.
KREATIVAN KOMŠILUK: „Poslednja tribina je bila korak prema sledećoj fazi projekta: stanovnici solitera predlagali su kako da se uz umetnost i kreativnost razvije zajednički život“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Mina Sablić. „Na kraju tribine prišao mi je komšija Dragoljub Grozdanović, on je bio redovni posetilac tribina, dao mi svoj USB i rekao da su na njemu fotografije, ali da ih ne pokazujem. Ispostavilo se da su to izuzetno snimljene panorame Banjice i veoma dragocena svedočanstva o svakodnevici komšija. Uspeli smo nekako da ga nagovorimo da njegove snimke pretvorimo u izložbu, i tako je počeo život „Galerije 11a“ u holu solitera. Bio je to zvanični ulazak umetnosti u naš soliter. Nezvaničnih je bilo nekoliko. Na primer: mi smo od početka projekta, od februara, svakodnevno bili u holu solitera, predstavljali se stanarima i upoznavali se sa njima. Jednog dana nam je došla komšinica Ljilja Šćekić i donela medenjake. Ispostavilo se da je njena priča kao stvorena za našu tribinu o devedesetim. Rado je pristala i da učestvuje na tribini i da bude autor koktel-posluženja svakog našeg programa.“
Izložbe i programi su se smenjivali svakog četvrtka: nakon fotografija Dragoljuba Grozdanovića izloženi su crteži dece iz solitera – veče je upamćeno i po oduševljenju dece bombonama i kolačima. Zatim je na stepeništu prekrivenom crvenim tepihom priređena revija kecelja koje komšinica Domenika šije i veze, a manekeni su bili devojčice, devojke i jedan mladić. Priređeno je i književno veče. Mina Sablić priča da se ispostavilo da jedan komšija ima puno knjiga koje pozajmljuje komšiji, mladom reperu, i da se oni druže. „Predložili smo mu da izabere nekoliko odlomaka iz knjiga koje najviše voli i da ih s drugima u soliteru podeli na književnoj večeri. Bio je to povod i za male dramatizacije tih odlomaka, i za performans Zorana Rajšića, koji je u liftu solitera čitao Malog princa. Reakcije komšija su bile, malo je reći – raznovrsne. Nakon književne večeri hol solitera smo oblepili citatima iz knjiga, tako da su Kiš, Hamvaš, Andrić i slični njima prekrili političke i druge slogane na zidovima.“ Poslednja izložba održana u soliteru je, zbog Uskrsa, bila izložba oslikanih jaja.
Na dvodnevnom festivalu koji će se održati ovog vikenda, na kraju projekta „Dobar dan“, biće pokazane stare stolice oslikavane prethodnih meseci, namenjene za odmor i druženje ispred solitera, planiran je koncert muzičkih grupa iz solitera, biće prikazana dva dokumentarna filma snimljena tokom projekta – Dobar dan Banjice i Muzički soliter – a tokom festivala stanari će oslikati i mural.
Rezultat je očigledan – odgovor na pitanje da li umetnost menja život zajednice je potvrdan. Međutim, neophodno je odgovoriti i na barem još jedno pitanje: projekat „Dobar dan“ je istraživao i našao niz tihih, talentovanih, vrednih, pametnih, posvećenih ljudi. Ako ih toliko ima samo u jednom soliteru, koliko ih ima u Srbiji? I kako bi ova država izgledala i kako bi se u njoj živelo kada bi se njima posvetila pažnja?
