Otkazivanje stranih predstava zbog nemačkog siromaštva (inače, nadasve čuvenog) i francuskog političkog žara, pomeranje termina igranja predstava zbog carinske papirologije i loših beloruskih drumova, definitivno odumiranje Okruglog stola kritike (koji je odavno umro, samo to niko nije javio), čitanje vrlo uljudnih protestnih saopštenja (Svetozar Cvetković ostaće zapamćen u istoriji književnosti kao rodonačelnik originalnog, oksimoronskog žanra – uljudni protest), burni izrazi južnobačkog (severnosremskog?) lokalpatriotizma na ceremoniji svečanog zatvaranja – sve u svemu, reklo bi se da su ove godine parateatralije oko našeg nekada prestižnog pozorišnog festivala bile prilično zanimljive; u svakom slučaju, mnogo zanimljivije od samog festivala. Međutim, da bi se došlo do najuzbudljivijeg događaja – završne fešte na zatvaranju s pevanjem i pucanjem (e, da je bar bilo pucanja!) – ipak treba poći od početka i reći koju reč o ovogodišnjoj selekciji. Pa, ko živ ko mrtav!
RETKA OSOBINA: U drugoj godini svog mandata, selektor Boško Milin pokazao je jednu dragocenu, u našoj sredini nadasve retku osobinu – spremnost da prihvati kritiku. Posle prošlogodišnjih zamerki koje su se odnosile na izostanak stranih predstava rađenih po domaćim dramama, selektor je ove godine pozvao čak tri predstave iz inostranstva: francusko Putujuće pozorište Šopalović, nemački Supermarket i slovenačku Bubu. Opravdanost ovog izbora moguće je samo delimično oceniti jer, kao što je već istaknuto, dve od tri pozvane strane predstave nisu došle u Novi Sad. Ono što se koncepcijski može zameriti ovakvom izboru jeste to što on implicira nekakvu ravnopravnu zastupljenost naših dramatičara na stranim scenama, što, kao što se odlično zna, uopšte nije tačno.
Tumačenje koje je uprava Pozorja dala povodom nedolaska ovih predstava čini se da više prikriva nego što otkriva istinu: iako je sasvim razumljiv politički žar francuskih glumaca u borbi protiv rastućeg panevropskog fašizma (obavešteni smo da je glavni glumac uzeo aktivno učešće u antilepenovskom frontu), pozorište, verovatno, ne bi otkazalo svoje profesionalne obaveze iz političkog razloga da su te obaveze bile blagovremeno, precizno i na adekvatan način utvrđene. Zvanično objašnjenje Državnog bavarskog pozorišta iz Minhena mnogo više ukazuje na prave razloge nedolaska – one finansijske prirode. Čak i pod uslovom da strane trupe prihvate da snose deo troškova dolaska na naš festival, one moraju tu finansijsku konstrukciju da zatvore mnogo ranije. Tako se, kao i u slučaju francuske predstave, potvrđuje utisak da se ključni razlog izostanka stranih trupa nalazi u zakasnelom pozivu; prosto je neshvatljivo da uprava Pozorja nema svest o tome da se u svetskim okvirima ozbiljna gostovanja i turneje organizuju i po pola godine unapred! Uostalom, to se ne odnosi samo na strani teatar: pošto su i naša pozorišta počela sve više da putuju, može se desiti da i njima poziv na Pozorje dođe suviše kasno, da se poklopi s učestvovanjem na nekom prestižnijem međunarodnom festivalu (to se ove godine vrlo lako moglo desiti sa Supermarketom Jugoslovenskog dramskog pozorišta čiji su kamioni jedva stigli u Novi Sad iz Moskve, gde je pozorište netom gostovalo).
Uključivanje u selekciju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja predstave Buba Mestnog gledališča ljubljanskog ukazuje na logičan zaključak da se razlog prošlogodišnjeg izostanka beogradske postavke ovog komada Mladena Popovića ne nalazi u vrednosti teksta nego u (ne)vrednosti spomenute beogradske predstave. U predstavi mladog studenta režije Jake Ivanca Buba je dosledno tumačena kao žestok i surov realistički komad o mučnom odrastanju i čežnji za ljubavlju u jednom moralno i materijalno potpuno devastiranom svetu; ovakvo tumačenje zasniva se, u prvom redu, na silovitoj, ekspresivnoj, energičnoj i izuzetno temperamentnoj realističkoj igri slovenačkih glumaca (odlična igra Ive Kranc i Aljoše Ternovšeka, uz solidnu podršku Lotosa Vincenca Šparoveca i Gašpara Tiča), onakvoj kakva nam je odlično poznata iz nedavnih gostovanja u Beogradu Mestnog gledališča ljubljanskog i Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane. Međutim, čak i da ne postoje neka diskutabilna rediteljska rešenja (recimo, prenaglašena tipizacija u osmišljavanju likova Kocke i Baje), postavilo bi se pitanje po čemu je ova vrlo korektna predstava toliko superiornija od beogradske, koja prošle godine nije zaslužila poziv na Pozorje. Naime, reč je o dva stilski potpuno različita tumačenja (realizam u slovenačkoj predstavi, stilizacija u beogradskoj), ali koja oba imaju puno opravdanje i utemeljenje. Da li je, dakle, u pitanju samo selektorov lični pozorišni ukus (što je potpuno legitiman kriterijum) ili, ipak, volšebna promena stava o samom tekstu?
REDITELJSKO ČITANJE: Bez želje da budemo posebno ljubazni prema gostima iz bivše Jugoslavije, ipak moramo da istaknemo da je vrlo prijatno iznenađenje na ovogodišnjem Pozorju predstavljalo rediteljsko čitanje komada savremenog crnogorskog autora Ljubomira Đurkovića, čitanje koje je potpisano samo pseudonimom Nick Upper, pa zato nećemo otkrivati identitet ovog slovenačkog reditelja (ako je to uopšte potrebno). U predstavi Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice slovenački reditelj se opredelio za diskretnu scensku stilizaciju jednog realističkog komada iz savremenog života, stilizaciju koja je prevashodno ostvarena putem scenografskog rešenja. Scenograf Nina Goršič (eto putokaza za otkrivanje rediteljevog identiteta) scenski realizuje stan porodice Markošević kao niz nekih vrlo niskih kabina nalik pčelinjem saću, u kojima glumci moraju da hodaju savijenih leđa, što predstavlja jasnu scensku metaforu jednog prostorno i duhovno skučenog sveta u kome čovek ne može da se suprotstavi osujećujućim zahtevima kolektiva i izbori za slobodnu i autentičnu egzistenciju. Ovakvo tumačenje uspeva da nadogradi komad čija zanimljiva tematika (prvi put da u savremenom crnogorskom pozorištu vidimo svakodnevne probleme urbanog življa i ozbiljniju društvenu refleksiju) ipak ne uspeva da prikrije njegove dramaturške nedostatke; oni se prevashodno svode na krajnje pojednostavljen, šematizovan i psihološki površan generacijski i ideološki sukob (sin koji beži od očevih nastojanja da ga otera u vojsku za vreme poslednjeg bombardovanja Jugoslavije i sl.).
O skoro svim ostalim predstavama iz ovogodišnje selekcije već je bilo reči u „Vremenu“, tako da na kraju treba reći još samo nekoliko reči o izboru Boška Milina. Ako su se prošle godine kritike selekcije uglavnom odnosile na izostanak nekih predstava, ove godine one mogu da idu na račun odluke da se pojedine predstave pozovu na Pozorje. Uz ogradu da selektor ima nesumnjivu slobodu da po svojim estetičkim i intelektualnim preferencama sastavlja program festivala, ipak se mora postaviti pitanje kojim principijelnim razlozima se objašnjava izbor jedne vrlo nevešto napisane polubulevarske predstave kakva je Pandorina kutija Beogradskog dramskog pozorišta i jedne pretenciozne, misaono i umetnički neshvatljivo konzervativne predstave kakva je Velika drama Narodnog pozorišta iz Beograda? Ostatak selekcije može se prihvatiti kao relevantan presek umetničkih i misaonih dometa našeg savremenog pozorišta.
SKANDAL NA ZATVARANJU: Za sam kraj je ostala priča o skandalu i zvižducima sa zatvaranja Pozorja. Čini se da je reč o našem večitom paranoidnom sindromu, o teorijama zavere, o optužbama na račun neke hegemonističke kadrovske politike Beograda… Pitam se da li bi iko normalan ovde, u Beču, postavio pitanje zašto prestižni austrijski festival Wiener Festfochen vodi, po vremenski ograničenom ugovoru, tim sastavljen prevashodno od Nemaca.
Sve ovo je poprilično tragikomično, pogotovu ako se zna da su se izviždani umetnici pobunili protiv okoštalosti Sterijinog pozorja ne zato da bi ga oteli Novom Sadu (!?!), već, naprotiv, zato da bi se Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji i S&M federaciji podario jedan moderniji i dinamičniji festival s međunarodnim ambicijama. Jedino zbog čega ne treba mnogo žaliti nad nemilim događajem jeste to što prozvani umetnici i zvaničnici, s ministrom Lečićem na čelu, snose i vlastiti deo odgovornosti jer dosad nisu dovoljno učinili da se postojeće stanje izmeni, da se nekim radikalnijim gestom pokuša zaustaviti opšta devastacija naše nekad najuglednije pozorišne smotre.
Žiri u sastavu glumica Mira Banjac, predsednik, dramski pisac Nebojša Romčević, reditelj Ljuboslav Majera i pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević kao najbolju predstavu u celini proglasili su Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića, u režiji Dejana Mijača (produkcija Ateljea 212).
Sterijina nagrada za režiju takođe je pripala Dejanu Mijaču, a za dramski tekst Dušanu Kovačeviću (Doktor Šuster, produkcija Zvezdara teatra). Nagrada za dramatizaciju otišla je u ruke reditelja Kokana Mladenovića za roman Gorana Petrovića Opsada crkve Svetog spasa (produkcija NP iz Sombora), dok je Sterijina nagrada za glumu dodeljena Radetu Markoviću (Pandorina kutija Gorana Markovića, produkcija BDP), Aniti Mančić (Čudo u Šarganu), Srđanu Grahovcu (Otpad Ljubomira Đurkovića, u režiji Nika Goršiča), Gašparu Tiču (Buba Mladena Popovića, u režiji Jake Ivanca), Saši Torlakoviću (Opsada crkve Svetog spasa) i Vuku Kostiću (Velika drama Siniše Kovačevića, produkcija NP iz Beograda).
K. R.
Bolesnik u komi
Mira Karanović, glumica: „Pozorje je kao bolesnik u komi kome neko treba da isključi aparate za održavanje u životu. Najgroznije je to što i inače nema kvalitetnog pozorišta, nazadovali smo, pojela nas je politička i ekonomska nestabilnost, u finansijskom i u duhovnom smislu. Godinama se vraćamo unazad. Čak se ni naša klasika ne čita moderno, kad se setim Rodoljubaca Dejana Mijača, to je predstava koja mi prvo pada na pamet, kako je to bila jedna hrabra i radikalna postavka! Današnje predstave su tavorenje. To se najizrazitije vidi na Pozorju koje živi u lažnom miru: samo da se ništa ne dešava, da se ne menja…
Nemam nikakav odnos prema Sterijinom pozorju. Mislim da ga treba – ili ukinuti, ili nešto drugo napraviti, ili treba prestati obraćati pažnju na njega i ostaviti ga nekim ljudima da se zabavljaju dok budu imali para za takvu zabavu.“
Zavera protiv talenta
Nenad Prokić, dramski pisac: „Na Sterijinom pozorju nisam bio petnaest godina zato što smatram da tamo, otkad ja pratim pozorište, vlada veoma konzervativna klima. Ne želim nikog da napadam, mislim da je samo Pozorje takvo, da se smenjuju generacije ljudi koji ga vode a da o pozorištu imaju jedan konzervativan stav pa se Pozorje pretvorilo u zaveru protiv talenta i u mesto za okupljanje užasnog proseka, netalentovanih pozorišnih događanja koja mi nisu stvarala želju da se tamo pojavljujem.
Da prokomentarišem potez Ateljea 212. To je kao kad mene neko pozove na večeru, ja prihvatim, ali neću da pričam sa čovekom koji me pozvao. To nije način na koji se treba boriti. Postoji narodna izreka čiji kraj glasi da mu ne uđe. Ili si protiv, ili si za. Ako želiš da se nešto promeni, protestuješ pa ne odlaziš tamo. Ne možeš da učestvuješ i da protestuješ. Mislim da domaćini ne zaslužuju takvo ponašanje, bez obzira na to što su takvi kakve sam ih opisao.
Nemam iluziju da će Sterijino pozorje moći da se oporavi brzo, to treba da bude postepeno i bez nekakve zle krvi. Pošto je to institucija ove zemlje, želim joj dobro. Ovakva vrsta polunapada – ‘ajde da se bunimo, ali da se ne zamerimo nekome – služi za unošenje zabune, a ne poboljšavu. Sve se to dešava zato što se nije na vreme i na pošten način pristupilo menjanju Pozorja.“
Pogrešni ljudi
Alisa Stojanović, reditelj: „Mislim da su ljudi na Pozorju pogrešni i da je u tome problem. Pozorje apsolutno treba da opstane, da li kao eks-ju ili balkanski koncept, to je pitanje dogovora, ali ne mislim da je festival frustriran zato što je zemlja ovolika kolika je. Ako ljudi žele da imaju Pozorje, ne znam zašto ono ne bi ostalo. Pitanje je samo ko će i kako ga raditi. Jer, ako zaista hoćeš festival domaće drame, a naši pisci su zaista igrani svuda po svetu, ne samo Biljana Srbljanović nego i Dušan Kovačević i Ljubomir Simović, onda zaista moraš da napraviš selekciju šest meseci pre. Prošle godine žiri nije imao nijednog dramskog pisca. To je sramota. Meni je smešno to što je Atelje uradio. Niko ne kaže da ne valja Mileta Radovanović pod kojim su svi ti ljudi sve ove godine mešetarili.“
Dršte lopova
Egon Savin, reditelj, član Saveta Pozorja: „Na Pozorju nema novca, mediji nisu tome poklonili prostor. Ko je za to kriv, da li ljudi iz Pozorja ili ko? Uopšte to dršte lopova, atmosfera da je naeko za nešto kriv, to je za mene potpuno nedostojno. Ne bih učestvovao ni u jednoj vrsti hajke na Pozorje, zašto je ono ovakvo kakvo je. To mi liči na neke ostake – sad treba smeniti ove, pa hajde da upotrebimo ljude da ispljuju ovo ili ono. Žao mi je što Pozorje nije raskošnije, bogatije, što nije na nivou na kome bi trebalo da bude elitni festival. Ali, ako se ljudi prozivaju, u tome neću da učestvujem. Ako postoje ljudi na koje treba ukazati da ne rade ništa, onda su to oni koji bi trebalo da nađu novac, neki menadžeri, neka ministarstva kulture Pokrajine, grada, Republike. Pozorje je prepušteno samo sebi: skupimo se u Novom Sadu da odradimo taj festival, i to je sve što društvo interesuje. Tužno.“
Nema pomoći
Gorčin Stojanović, reditelj i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta: „Svi problemi u vezi sa Sterijinim pozorjem potiču iz izvornih principa nastanka tog festivala. Zamišljen kao nacionalno-državna smotra dramskih tekstova, a ne kao festival teatra, on je nužno izgubio sve bitke: i onu s pozorištem, koje je tekst odavno ostavilo za sobom, jer je predstava ono zbog čega idemo u teatar, a ne tekst; i onu s nacionalno-državnim konceptom; i, ne na kraju, svoj etički smisao. U etičko-takmičarskom smislu Sterijino pozorje prestalo je da postoji one godine kada je jedan njegov učesnik bio istovremeno i njegov selektor. Leš je iznova sahranjivan svaki put kada predstave, nastale po tekstovima koji su se nekada ranije prikazali na festivalu, nisu više mogle biti selektirane zbog „teritorijalnog principa“, kao da su, zaboga, Vlaho Stulli ili Marin Držić imali bilo kakve veze sa Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom, državom u kojoj je festival nastao. Sterijinom pozorju nema pomoći, a lično mislim da ona nije ni potrebna. Nešto što postoji 50 godina kao zatvoren i nepristupačan koncept nije moguće, a mislim da nije ni nužno reformisati.“
