Ko jabuka neprskana

Dobiše deca konačno igračku! Na Pinku je počelo emitovanje pionirske verzije emisije „City“, pod nazivom „City Kids“. Sve je kao kod Boška i Biljane, studio, koreografija, teme, samo je za sada malo manje golotinje. San svake devojčice danas je svakako karijera modela ili voditeljke, no šta je tu novo? Sličnu emisiju već neko vreme emituje Dečiji kanal, samo što se malo maštovitije zove – „Bum tras“. Tu se više govori o uređenju igrališta za decu i obnovi srpskih manastira. Što bi rekao Ministar Lečić – savremenim jezikom govorimo o našoj istoriji. Eto, tu sam recimo čuo da deca organizuju mesne straže i čuvaju igrališta od huligana do 20h a zatim dužnost preuzimaju roditelji. Na RTS-u deca odgovaraju na pitanje – šta je to kultura i gde ona stanuje. Džinglovi su duhoviti, ali osim utiska „kako su slatki“ nisam shvatio cilj kampanje. Mnogo mi je, recimo, jasnija nova avantura mačka Izzyja, koja se odigrava u muzeju. Slika je potpuno realistična – Izzy juri negativce po spratovima virtuelnog Narodnog muzeja. Na nižim spratovima stoje slike i saksije sa cvećem, a na višim nivoima mešalice za beton, cement, lopate, skele i trošan krov koji prokišnjava. Ako ne pripazi, mačak za čas posla ispadne kroz prozor.

Očekujem sledeće avanture na Mjaubitefu i Mjaubemusu.

Sudeći po nedeljnom jutarnjem programu RTS-a, privreda, turizam i kultura u Srbijici nasmejane koračaju ruku pod ruku. Prvo se narod zabavljao u Leskovcu na Roštiljadi, gde se za nedelju dana stuklo 100 tona mesišta. Slogan bi bio – turizam punih stomaka, jer naučno je dokazano da sit turista ne zakera oko infrastrukture, kulturne ponude i kvaliteta špricera. Kaže naš narod, neko voli meso, a neko voli kupus. Za kupus treba tokom vikenda skoknuti u istorijske Mrčajevce na Kupusijadu, novi biser šumadijskog turizma. Tamo postoji nešto što se zove „fabrika za biološko kišeljenje kupusa„, što mu dođe kao zdrava i prirodna hrana. Biće organizovano nadmetanje u kuvanju svadbarskog kupusa, a majstore i publiku zabavljaće kulturno-umetnički maraton. Znači – igranka do zore.

Uz ovakvu mezu, na BK televiziji najbolje je legao „Tabloid“ sa Lepom Lukić, superstarom i kraljicom narodne muzike. Ona je pre 30 godina odradila žutu štampu, tako da danas može o njoj da govori sa iskustvom veterana. Našla je novu naslednicu – devojku iz srpske dijaspore, jer tamo se izgleda Lepava duže pamti. Mene je najviše fascinirala ozbiljnost i predanost pevanju, koje Lepa shvata smrtno ozbiljno. Godinama je imala problem sa orkestrima na tezgama jer su se muzikanti zezali i dobacivali joj dok je pevala. Jednom je ne razmišljajući umesto „moja draga ruke širi“ otpevala „moja draga noge širi“ i posle toga u suzama napustila stejdž. Izvinjavali su joj se šest meseci, ko Marović i Mesić. Potpuno je razumem, jer pesma je ozbiljna stvar, a žena ceni svoju publiku. Sa političarima je malko drugačije. Oni se birača sete samo pred izbore, retko se izvinjavaju, a kada to urade – čovek vidi da se nisu raspevali i uvežbali. Ipak, izvinjenje ili ispričavanje znak je lepog vaspitanja pa zato predstavlja važnu stvar. Toliko smo polemisali o temi da bi na kraju ovaj svečani plotun odjeknuo nekako kao Ćopićev Gluvi barut. Jedina kolateralna šteta biće naslov animiranog serijala sa likovima ovdašnjih političara koji se zove „Nikad izvini„. Možda nam ipak srpsko- srpsko izvinjenje tek predstoji, ma kako ga je teško danas zamisliti.

Okrenimo se ipak lepoti. Naša misica se na evropskom takmičenju odlično plasirala i postala druga pratilja, posle Mađarice i Slovakinje. Ovaj podunavsko-tranzicioni triling govori nam da smo na dobrom putu. Uspeh nam je prikazan kao korak ka Evropi, dostojan otpisa duga ili povoljnog kredita. Bolje nam ide lepota nego ekonomija ili politika, pa ne bi bilo loše da nam strateški pravci i izvozna šansa budu zdrava hrana i zdrava lepota. Lepe devojke rumene ko jabuke – neprskane!