Iako su ovih dana mnogi lokalno zabavljeni poređenjima rok grupa Blondie i Deep Purple, između ta dva sastava – sad, kao i uvek – ima mnogo više razlika nego bilo kakvih sličnosti. Sticajem okolnosti gostovali su u Beogradu u svega nekoliko dana razmaka, pa je zajednička tačka prvenstveno ovdašnja publika, a vezivno tkivo te uporedne priče – okolnosti u kojima smo svi zajedno zatečeni.
PROKLETSTVO PLAVUŠE: Blondie je jedna od onih grupa čije postojanje svakako ide na ruku činjenici da i mi (kao i mnogi u svetu), naročito kad je pop muzika u pitanju, već neko vreme živimo pod svojevrsnim terorom Osamdesetih godina XX veka. Modni trendovi se vraćaju/recikliraju, nostalgija za novim talasom nikad veća, radio-stanice se formatiraju prema „najmekšoj tački“ (sentimentalnom uporištu) današnjih glavnih potrošača, ljudi u naponu svojih četrdesetih… No, kao i svi pravi, Blondie su još više učinili sami, i za sebe: njihovi briljantni radovi (i visoki tiraži) od pre 20-25 godina odlično podnose zub vremena, a njihovi uticaji se u slapovima prenose s kolena na koleno, pardon – s generacije na generaciju. Čak pet, od njihovih šest, albuma iz „prvog života“ licencno je objavljeno i u tadašnjoj Jugoslaviji već spremnoj da godine rokerske video-gladi utoljava očaravajućim spotovima Debbie Harry i pratećih momaka. LP-ploče Plastic letters (1977) i Parallel lines (1978) s gomilom hitova ostale su zalog „žurske“ mladosti, koja je istorijski pala u godine odmah po Titovom preseljenju na još „bolje mesto“, i koja je na ovim prostorima glatko otišla u legendu. Ali, posle petnaestak godina pauze, Blondie su se iznenadno vratili albumom No Exit (1997), za kojim je usledila svetska turneja i koncertni album Live (1999, kada su gostovali i u Ljubljani), kao i novo ostvarenje Curse of the Blondie. Prvobitni njihov obožavalac nema čega da se stidi u svemu tome, štaviše. I onda, u okviru aktuelne turneje Phasm 8 po Evropi, Blondie stižu najzad/prvi put lično i do nas! Uzgred, bivša zečica je stigla pred samo pojavljivanje Playboy-izdanja za Srbiju…
DIM NA VODI: Za neupućene, s distance od četvrt-i-kusur-veka, obe grupe možda deluju jednako retro (najnoviji, politički korektni sinonim za staro, matoro, davno…), ali zapravo su to dva bitno drugačija sveta u prebogatoj galaksiji pop-roka. Otkinuvši se od korena ritam-i-bluza šezdesetih, Deep Purple su svoje najbolje (LP In Rock, 1970; još par albuma i turneja ranih godina iste decenije) dali pre nego što su Blondie i osnovani (1974). Posle je sve išlo nizbrdo, kao katalog zabluda „intelektualno osvešćene“ rok-muzike, pretenciozno nazivane andergraund, progresivna, simfo, od čega Purple i dan-danas vade fleke, mada ponešto i zarađuju tim hemijskim čišćenjem. Kada su 1976. prvi put gostovali u Beogradu (hala Pionir) već se raspustila njihova naj-postava (Mk2), a onda je pevač Ian Gillan nastavio da nas posećuje, tezgareći sa svojim bendom toliko da sam predložio Skupštini grada da mu ovde dodeli stan, ne bi li prištedeo na hotelima i prijatnije se osećao. Samo da Gillan nije odustao tj. da je dočekao doba npr. SPO-a u Gradskoj kući, a oni vole bučne i kosate… Čak je i preko svog basiste došao u radnu/producentsku vezu s angažovanom Ribljom čorbom.
Elem, Deep Purple su se i načisto raspali, što je kao i kod većine loših stvari samo proizvelo još veću masu istoga, u krhotinama (Rainbow, Gillan band, Whitesnake…); poredite to s Nacionalom ili, uz suprotan predznak, s Demokratskom strankom – po sopstvenom ukusu. I dok su Blondie odsustvovali i nestašicom povećavali rejting i potražnju, Deep Purple su se prvi put zvanično ujedinili 1984. za album Perfect strangers, i otad se svako malo srozavaju – pardon, obnavljaju radi nebitnih novih snimaka i nastupa, uglavnom po perifernim rok-tržištima. I dalje veliki u Japanu, otkrili su u međuvremenu Južnu Ameriku, letošnji album naslovljen je Bananas (u jednoj zemlji tamo, banana kažu za lošu, lažnu cigaru koju uvaljuju turistima – prim.prev.), a ova manja i ređa turneja posle Ljubljane, Zagreba i Beograda završava se u Debrecinu, nigde drugde u Mađarskoj.
NOSIOCI LISTE: Kako obe primadone – Harry i Gillan – priznaju po 58 godina svoje mladosti, možda je uputnije porediti njih, tj. nosioce listi, a ne sastave koje predvode. Kao što je u muziku i došla s raznolikim, bogatijim pop-kulturnim iskustvima, Debbie je i Blondie i sopstvenu karijeru p(r)otegla – ‘ajmo da kažemo – od Warhola do H.R. Gigera, ostvarila više nego kultnu filmografiju, te se dobro snašla pevajući stvari potpuno različite od svoje matične grupe. Njena solo-izdanja nisu zablistala, ali Debbie iznenađuje interpretacijama i gostovanjima (standardne balade, italijanska filmska, Lydia Lunch, spanglish-verzija Strawberry Fields Forever s Los Fabulosos Cadillacs, Mingusova Weird Nightmare s Andy Summersom…), u šta smo se mogli uveriti kad je leta 1997. na festivalu u beogradskom Sava centru gostovala sa nekonvencionalnim, veoma zanimljivim i duhovitim Jazz Passengers. Od nekoga ko je 1968. pevao prateći glas u folk-rok grupici Wind In The Willows, može se očekivati i jači rad na obradama nego što npr. skorije postiže B. Ferry. Uz to, Debbie se razišla s gitaristom/koautorom Chrisom Steinom, uz koga je ostala tokom njegove čudne, teške bolesti zbog koje su Blondie pre 20 godina i prestali sa radom. Taj lični raskid prošli su bez žutih medija; za znatiželjne, sedokosi Chris – ljubitelj bizarnog i okultnog, i pisca Williama Gibsona – sad ima mnogo mlađu ženu, a tokom ove turneje dobili su i dete. Takođe, Blondie pozdravljaju ideju eksploatacije muzike internetom (retkost u diskografskoj industriji!) i natprosečno su interaktivni na www.blondie.net
S druge strane, šta reći za Gillana? „Nije važno kol’ka je kosa, nego da je čista“, što kažu naši stari(ji). Gornja mera za falseto, vrištavi muški vokal u nadmetanju sa solo-gitaristom, predvodnik benda koji je već i uvodom u Speed King otelotvorio (tačnije: izlio) heavy metal u rock, i… i… bio sam 1983. na Reading-festivalu kad je nastupao sa „zakletim rivalima“ Black Sabbath (tačnije, instrumentalna trojka bez svog pevača O.O.), i u tom incestuoznom trenutku kladio se hoće li (prvo) izvesti Smoke on the water ili Paranoid. Gillan i njegov pajtos Roger Glover (basista Deep Purple) donekle spašavaju imidž starih šmekera povukavši se u život vangradske engleske gospode, ali… kao da stalno proživljavaju jedno-te-isto, nalik tvrdim komunjarama koje se i pred sam istek vremena tek u krajnjoj nuždi premeću u strančice tipa KP(b)ProkletzaJugoslaviju. Umesto Woodstock-kompleksa, i njima bi dobro došao Capt. Coconut da mentalno remiksuje Smoke… i sve ostalo. (Inače, Debbie i Chris kažu da su oboje bili na Woodstock-festu 1969, ali se tada još nisu poznavali.)
Koliko Deep Purple više nemaju ni londonski identitet toliko su svetski poznati Blondie istovremeno velegradski, lokalizovani kao njujorški. Pa je vreme da prozborimo i nešto poredbeno među njihovim publikama. Nije baš da su Deep Purple totalno „poljoprivredni rok“ i da njihovo sledbeništvo teži urbicidu; još sam kod skupine Merlin sredinom osamdesetih naučio da najviše seljaka ima baš u Beogradu. Ali, uticaj grupe Deep Purple na jugoslovenski rokenrol je valjda najštetniji mogući, mada mi i Bregovića za tu trku imamo. Nevolja je u tome što hard rok i iz njega izvedeni heavy metal nekim pubertetlijama bivaju samo faza u razvoju muzičkog ukusa, a mnogima ostaju plafon; onda je to zvuk mentalne provincije, odjek onih šupljina u kojima ljudi misle da je biti roker gotovo nekakva nadrasa, da ih to čini boljima od npr. narodnjaka, te grčevito pridržavanje za izbledeli džins, rezance od kose, garderobne nitne itd. proglašavaju životnom doslednošću. Njihova poslovična nesklonost promenama sprečava svako napredovanje, razvoj… I, ne liči li i ovo na razvigorene političke stranke u Srbiji, bar devedestih, i posebno sad?
NEDEljA MITINGA: Idemo ovako – Prošle nedelje svoje velike predizborne mitinge u našem glavnom gradu održali su i uspešno obnovljeni reformisti i ponovo okupljene frakcije teških metalskih radnika. Uglavnom, prestoničko biračko telo oduševljeno je podržalo gđu Hari, portparola izborne liste New Wave – Blondie, dok je oko tri puta veći broj pristalica (uključujući mnoge spontano pristigle članove Denim-sindikata iz unutrašnjosti) bučno prihvatio kandidate liste Gillan-Glover-Paice koji su se ujedinili pred opasnošću da ne prođu cenzus. Manje-više jasno je ko su tu Otpor/G17 plus, a ko radikali/DSS/SPS i sl. no kud će sirota DS kad virtuozni solista-legalista Koštunica/Blackmore odbija da se vrati u okrilje, odvukavši tol’ke diskofile za sobom… da na miru slušaju Residents, valjda.
Šalu na stranu, iako nam je sve politika, osim onog što spasemo, s Blondie valja porediti npr. Moloko, u počast starijih žena razmotriti gde je npr. vajna Roisin sad i kako li će jadna trajati još koju sezonu, plus kako zvuči/svira pravi bend kontra rent-a-postavi.
A kako je kod metalaca sve kvantitativno (ko ima dužu kosu, jače ozvučenje, brže svira…), Deep Purple na Sajmu nisu za komparaciju s Blondie, ni prineti, nego: mnogo više posetilaca nego Aca Lukas na istom mestu, znači bolje (otimamo klince turbo-folku); mnogo manje nego CeCa na Marakani, znači loše.
Koncerti Blondie i Deep Purple otelotvorili su nam dva osnovna načela opstajanja u pop-kulturi, prvi otvoreni, promenljivi, takoreći protočni model, drugi okoštali, vremeplovski; nije slučajno ni da je organizator prvog B92, a drugog državni/RTS-partner Komuna, proletos izbrukana na slučaju Rolling Stones. Bez naklapanja o ovde olako kvalifikovanim legendama, gostovanju Deep Purple, međutim, ne valja potceniti ustoličenost i masovnu prihvaćenost na Balkanu, jer ponekad može preplaviti reformističke snage. No, ondašnji uživalac Blondie posle ovog koncerta izlazio je s kezom oko glave, takoreći pevušeći ‘Uta-ta, naša (mladost) lepša…’. Nije uvek bolje biti pijan nego star, jer Blondie su danas mnogo više Blondie (iz najboljih dana) nego što su Deep Purple oni Deep Purple sa svojih vrhunaca.
Zakasnila je na sastanak dvadeset godina. Niti ona niti ja ništa nismo izgubili
Svjetlo se nakratko ugasilo, pa upalilo: muški dio benda započeo je sa svirkom. Ustao sam sa sjedišta u prepunoj Hali sportova – u jednoj ruci mi pivo u plastičnoj čaši, u drugoj cigareta… A onda se pojavila: u crvenim cipelama, crvenoj suknji, crnom kaputiću.
„Debiiii…“, razderao sam se koliko me je grlo nosilo; seks simbol moje generacije (sredina šezdesetih prošlog vijeka) prišla je mikrofonu. Dva dvadesetogodišnja momka gledala su me na vrlo specifičan način. Jedan je odustao od pokušaja da zatraži vatre.
Što da kažem?
Fasciniranost Deborom Hari, moja i mog davnog društva – sada na sve strane svijeta razasutog – započela je početkom osamdesetih. Jura Stublić je tada pjevao, „Djevojke, djevojke su meke / djevojke su daleko od mene“ i, kad je o nama bila riječ, to je apsolutno bilo točno – osjećali smo se „neprilagođeni“. Napaljeni klinci dakle, opsjednuti imidžima i mišljenjem drugih o sebi, nesigurni i trapavi. Pored toga, sve pristupačne djevoke – recimo iz Prvog C – ako se nisu čoporativno kikotale do iznemoglosti, palile su se na starije frajere, ogavne šminkere, što, sada kad razmislim, možda i nije čudno: mi smo bili opsjednuti stihom Džonija B. Štulića: „Smrdi mi iz ustiju i znoje mi se noge / oči si mi pivske boce, sačuvaj me Bože“.
Debi je oličavala sve suprotno. Znatno starija od nas – a milionima kilometara udaljena od svega što bi moglo predstavljati majčinski tip – bila je u našoj mašti riba pred kojom nije trebalo šeniti, s kojom se moglo slobodno razgovarati bez straha od grompucateljno razglašene korpe, ukratko – „Žena koja sve naše tajne zna“. Izvini Debi – sada znam da i te kako dobro pjevaš – ali onda smo govorili o tebi ne misleći ništa loše: „Ne zna da pjeva, ali zato ima kurvinski glas.“ Svatko muškog pola tko je tada imao petnaest-šesnaest godina, zna na što mislim.
Ima još jedna stvar: Debi je jednostavno opuštala. Slušajući Kleš, Ramonse, Džem i družinu na tulumima, cupkali smo svakako, dernjali se pri refrenima, ali tek kad bismo čuli njen glas, mogli smo stvarno zaplesati jer do vizualnog dojma svih tih naših trzanja i uvijanja nikom nije bilo stalo. Okružena onim svojim mamlazima iz benda u T-majicama i kožnim jaknama, Debi kao da je poručivala svim našim „uobraženim“ vršnjakinjama da „problem“ nije u nama, nego u njima: ako su joj oni dobri, a bolja je od vas hiljadu puta, šta to nama fali kada nismo ništa gori od njih.
Debi je na sastanak u Beogradu zakasnila nekih dvadeset godina. Naravno, nije izgledala baš kao onda: nešto kilograma viška, malo drugačija frizura, malo puniji struk… Ali, što da kažemo mi proćelavi keše, s trbušinama i bolovima u kičmi – za nas je i dalje ubjedljivo bez ikakve suvisle konkurencije. Inače, Debi je potvrdila da je onakva kakvom smo je doživljavali: pila je momački iz flaše, namiještala šnale, nije se presvlačila svakih petnaest minuta, ako je plaćala plesne škole – bacila je pare i… Slala je poljupce baš onako kako treba. Dok je nje, ništa nije propalo niti izgubljeno; kad ona može tako da se drži, nećemo vala ni mi da pokleknemo.
Filip Švarm
„Unbelievable„, uzviknuo je Jan Gilan, iskazujući zadovoljstvo brojnošću publike: bar dvadeset hiljada grla bučno je iskazivalo dobrodošlicu
Nekoliko sati pre početka koncerta, u gužvi pred jedinim otvorenim ulazom u halu 1 Beogradskog sajma, tiskala se publika uzrasta u rasponu od adolescencije do klimakterijuma. „Govorio sam ja da treba ranije da krenemo, ali nije imao ko da čuje“, gunđao je jedan Proćelavi sa naočarima prosedom Čupavcu, takođe sa naočarima, koji je nešto nepristojno mrmljao na račun organizatora. Dva dečaka sa po kojom bubuljicom na nosu, po svemu sudeći sinovi ove dvojice, konstatacijom da „nije frka“ smirivala su strasti. Sat kasnije, stopicu po stopicu, prošli su pored policajaca u maskirnim uniformama i obezbeđenja koje je od uniforme imalo crne skijaške kape i kartonče sa štipaljkom… svirka je mogla da počne.
„Unbelievable“, uzviknuo je Jan Gilan, iskazujući zadovoljstvo brojnošću publike: bar dvadeset hiljada grla bučno je iskazivalo dobrodošlicu. Na prvi odsvirani ton, publika je poskočila, ruke su se podigle iznad glava… „Koja je ovo stvar“, pitao je Čupavac Proćelavog. „Pojma nemam, poznato zvuči, ali ne mogu da prepoznam“, odgovorio je ovaj. Zaista, teško je bilo prepoznati šta sviraju, pre svega jer je ozvučenje bilo preslabo a zvučnika premalo za jače vibracije u hali. S druge strane eho je bio prejak, monitori na bini kao da neko vreme nisu radili i kao da se muzičari međusobno nisu čuli, pa je svirao svako za sebe…
Posle punog sata peglanja ušiju, ili je neko ko se razume u ozvučenje poradio malo na mikseti, ili je izmaglica duvanskog dima pomogla u „denfovanju“ distorzije, ili su se pak samo uši privikle, tek Space Tracken i sve dalje zvučalo je prihvatljivo, na momente čak dobro. „Unbelievable„, čulo se opet sa bine. „Prestani da se čudiš nego sviraj“, već ljut podigao je glas Čupavac. I taman kad je izgledalo da je svirka najzad počela, svega pola sata kasnije, koncert je završen.
„Unbelievable„, po ko zna koji put ponovio je Jan Gilan iskreno oduševljen publikom koja je besprekorno otpevala Hush i Black Night. „Jeste anbilivbl, nego šta“, glasno je džangrizao Čupavac. „Ali, nije publika anbilivbl, brate, to je ovde uobičajeno, nego je anbilivbl da smo se više od sata gužvali da bi ušli, anbilivbl je da je ozvučenje takvo da je teško razaznati šta svirate, anbilivbl je da je bina toliko niska da ko želi bilo šta da vidi mora da skakuće, anbilivbl je da ste završili tek što ste se sa svirkom sastavili…“
Svetla na kupoli hale su se popalila čime je nedvosmisleno stavljeno do znanja da je zabava definitivno završena. Dok su stopicu po stopicu mileli prema izlazu i svežem vazduhu, Čupavac i Dečak, očigledno nezadovoljani jer je razlika između očekivanog i dobijenog bila velika, razmenjivali su utiske. „Kad dođemo kući, dok je još sveže, preslušaćemo snimak koncerta iz Osake i poređenjem sa ovim znaćemo da li smo razmaženi ili prevareni“, predložio je Čupavac Dečaku. „Isto sam uradio posle prethodnog koncerta i tada nisam zapazio neku razliku.“
Zoran Majdin
