Klasika i avangarda

Sabrana dela Konstantina Vaginova u jednom tomu, koja je upravo objavila izdavačka kuća Paideia, pojavljuju se posle zapaženih retkih publikacija njegovih dela kod nas. Pre više od deset godina u biblioteci „Albatros“ („Filip Višnjić“) objavljen je roman Poslovi i dani Svistonova, a piščeva poezija i kratka proza objavljivane su u književnoj periodici. Osim toga, Vaginov se kod nas takođe često pominje povodom delovanja OBERIU, književne grupe ruskih apsurdista kojoj je pripadao Danil Harms. Bezmalo bi se moglo reći da nam se pisac odmah predstavlja Sabranim delima. To je, međutim, u svakom pogledu zasluženo. Vaginov je preveden na glavne svetske jezike, i njegova dela izazvala su na Zapadu ozbiljnu pažnju. Njegova poezija ushićivala je Osipa Mandeljštama, kao proznog pisca visoko ga je cenio Mihail Bahtin, a Josif Brodski ga je „obožavao“. Posle ponovnog otkrivanja njegovog dela u Sovjetskom Savezu šezdesetih godina stekao je kultni status, i od tada ima značajan uticaj na savremenu književnost.

Iako još uvek nedovoljno poznat, Vaginov spada u sam vrh ruske književnosti. Podjednako je značajan kao pesnik i kao prozni pisac. On poseduje i jednu posebnost karakterističnu za čitavo njegovo delo. Prelomno doba u kojem je živeo – doba ruske revolucije i velikih društvenih promena koje je ona donela – odrazilo se u njemu na jedinstven način. Nastavio je humanističku tradiciju, veliku tradiciju evropske i ruske kulture, ali je, kao čovek novog vremena, usvojio i tekovine avangarde. Taj spoj tradicionalne problematike i modernog izraza kod Vaginova, na različite načine u poeziji i prozi, potvrdio se kao izuzetno vredan.

Vaginov nije dugo živeo. Rodio se 1899. godine u Peterburgu gde je i umro, 1934. Poslednjih sedam godina bolovao je od tuberkoloze. Detinjstvo je proveo u izobilju jer mu je majka bila bogata naslednica a otac visoki oficir žandarmerije, ali to ga nije obeležilo jer je više držao do nematerijalnih stvari i gubitak bogatstva nije doživeo tragično. Tokom građanskog rata bio je mobilisan u Crvenu armiju, a kasnije je učestvovao u književnom životu i bio član skoro svih književnih grupa i pravaca koji su postojali u to vreme. Savremenici se slažu da je bio izuzetno drag čovek i omiljen u društvu. Bio je strastven kolekcionar najrazličitijih predmeta, i u kolekcionarstvu su dolazila do izražaja njegova široka i neobična interesovanja, a ta tema se odrazila i u njegovim delima.

Napisao je četiri romana i nekoliko zbirki pesama. Osnovna njegova tema je sudbina kulturnih vrednosti u prelomnom dobu. Događaje kojima je bio savremenik doživeo je kao kosmičke, uporedive s padom Rimske imperije. U skladu s tim on u punoj meri tematizuje svoje vreme i okolnosti. Ali on to ne čini na način na koji smo navikli, već iz ugla koji mu se čini najvažnijim – iz ugla tradicije i humanističkih vrednosti – i iz jedne, kao što je primetio Bahtin, široke kulturološke perspektive.

Njegov prvi i najpoznatiji roman zove se Jarčeva pesma (1928), a to je značenje grčke reči tragedija. Prototipovi junakâ romana su poznate ličnosti tadašnje rafinirane peterburške kulture, pored ostalih, Mihail Bahtin, Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova, Sergej Jesenjin i sam autor. U romanu je prikazan raspad kulturnih vrednosti čiji su nosioci junaci romana u okolnostima nastalim nakon revolucije. Roman sažima i s nadistorijskog stanovišta preispituje problematiku klasične ruske kulture XIX veka u svetlu komunističke revolucije i ne može se svesti na ideološka i politička tumačenja. U slikanju mnogobrojnih junaka i događaja u romanu prisutna je fina ironija. Naredni romani – Poslovi i dani Andreja Svistonova (1929), Bambočada (1931) i Harpagonijana (1933–1934) – produbljuju i razvijaju tu temu, s tim što slika postaje sve mračnija a junaci sve više degradiraju. Peterburški kulturni milje u Vaginovljevoj prozi dobija obrise univerzalne metafore, a njegov eklektični književni postupak koji spaja dostignuća avangarde s tradicijom omogućava mu da veoma složene stvari izlaže na pristupačan, atraktivan i moderan način.

Poezija Konstantina Vaginova, iako ima mnogo zajedničkog s njegovom prozom, značajno se razlikuje od nje. Pre svega, zato što je reč o lirici. Ali Vaginovljeva poezija razlikuje se i od drugih dela u ruskoj, pa i u svetskoj poeziji. Ta njegova jedinstvenost, unikatnost u umetnosti, rano je primećena u kritici. Vaginovljeva poezija poseduje originalnu melodioznost i tajanstvenu atmosferu, zbog koje je povezuju s delima takvih pesnika kao što su Kolridž, Žerar de Nerval, Edgar Alan Po, Lotreamon, T. S. Eliot, Jejts i Mandeljštam. Zbog klasicističke orijentacije poređen je i s Kavafijem. Međutim, on nije pripadao nijednoj književnoj školi, nije ga presudno obeležilo učestvovanje ni u jednoj književnoj grupi. Eklektičnost njegove poezije ogleda se u prožetosti kulturom, koja je ne opterećuje.

Vaginovljev opus je, uprkos visokoj oceni savremenikâ, bio potisnut u zaborav za vreme dominacije socijalističkog realizma. U najnovijim revalorizacijama, koje uspostavljaju jedinstvenu sliku i hijerarhiju vrednosti ruske književnosti XX veka, njegovo delo se vrednuje veoma visoko. Ono i danas deluje izrazito savremeno, korespondira s našim vremenom, a Vaginov se vidi kao preteča mnogih pojava u savremenoj umetnosti. Srpsko izdanje Sabranih dela Konstantina Vaginova u jednom tomu omogućava da se pisac sagleda u celini kao izuzetna i kompleksna pojava u ruskoj i svetskoj književnosti.