Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Dok se izlažete ovoj riskantnoj muzici, koja uopšte ne pruža objašnjenja o tome kuda vodi, niti vam traži ikakvu dozvolu da se poigra vašim nesviknutim ušima, iskusićete još mnogo koji ukras, kao i tvrdo jezgro bazičnog „indie rock" zvuka
It’s not my fault
I was born a man
Come on, Zeus
Take my hand
Jump on my back
’Cause I’m the man
–Kim Gordon, I’m a Man
Kim Gordon neobična je živuljka. Kao oličenje totalnog njujorškog coola unutar svetske no wave/noise rock i avangardne post–punk zajednice, iskusila je i doslovno kalvariju na potezu od zvezdane slave, preko intimnog trnja, do svoje današnje respektabilne solo karijere. Nikakvo čudo. Jer, ova nekadašnja osnivačica benda Sonic Youth – koji je takođe bio do te mere cool, da se sa njim teško išta drugo moglo meriti – te docnije sramotno napuštena supruga od strane kolege-muža Terstona Mura iz istog sastava, morala je da se nakon svega temeljno prekonstruiše kao žena i umetnica. I znate šta – Kim je sve to pošlo za rukom.
Da Kim Gordon (r. 1953) ima za sobom dugačku kilometražu, to zna svako alternativno dete. Ponikla u američkoj državi Njujork, od oca uglednog profesora sociologije i majke modne kreatorke, ubrzo se kao devojčica sa porodicom preselila na Zapadnu obalu gde je njen otac dobio angažman na čuvenom UCLA univerzitetu postavši tamo u međuvremenu i dekan. Izgleda da je mala Kim bila tokom odrastanja izložena krajnje liberalnom obrazovanju, šetajući od Los Anđelesa do Toronta i natrag tokom školovanja, da bi konačno diplomirala na Otis školi za umetnost i dizajn, posle čega se vratila ponovo na Istok gde je sve u vezi sa njom zapravo i počelo – u grad Njujork.
No, još pre svega toga, njen stariji brat Keler (1949–2023) – koji je, po rečima same umetnice, najodgovorniji za sve ono što je naknadno postala i koji se poimence pojavljuje u jednom stihu uvodne pesme na aktuelnom albumu The Collective – doživeo je u vreme njenih studija psihotičnu epizodu, i to baš na dan svog diplomiranja na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, gde je stekao zvanje mastera klasičnih nauka. Njegov docniji život, obeležen dijagnostikovanom paranoidnom šizofrenijom i uglavno proveden u mentalnim ustanovama različitog tipa, ostavio je na Kim Gordon neizbrisiv trag. Preminuo je nedavno, a njegova važna uloga ubeležena je, dakle, u fragment teksta njenog najnovijeg izdanja.
Danas, decenijama kasnije, ostavljena od svih svojih najmilijih na ovaj ili onaj način, Kim Gordon je pronašla u post-kovid i post-sve univerzumu napokon novu snagu da se muzički iskaže kao izraziti individuum u sudaru sa supermodernom sadašnjicom. Ta izmaštana savremena zbilja odjekuje ovog časa u njenom kreativnom rezonantnom sistemu simbolikom uličnih grafita i hip hop naracijom, direktno prenoseći nesputan tok svesti same protagonistkinje nečim nalik dub propovedi na malčice istrošenom, no svejedno prkosno hodajućem radiju.
Prva solo ploča Kim Gordon – No Home Record (2019) – bila je već dovoljno beskompromisna i iskolažirana od dramatičnih uzoraka muzike iz konkretnog života, tačno po meri ovog raspadnutog sveta. Umetnica je ovim putem očigledno hrabro nastavila dalje, pravo u nepoznato. Tako već početak njenog upravo objavljenog, drugog albuma The Collective hvata slušaoca u svojevrsnu magnetičnu zamku zatrpavši ga bez upozorenja hrpom nabrojanih potrepština svake moderne žene, ili bar one jedne posebne: “Hoodie, toothpaste/Brush, foundation/Contact solution/Mascara/Lip mask, eye mask, ear plugs/Travel shampoo, conditioner/Eyeliner, dental floss/Money for the cleaners”. Nejasno je samo da li se Gordonova ovom perfektnom otpusnom listom svakodnevice oprašta sa svim tim beskonačnim nizom tričarija jednom za svagda, ili grozničavo ponavlja svoju mantru, kao vrstu upućivanja očajničkog pozdrava danu što odmiče, a treba ga nekako pregurati sa atletskim dostojanstvom.
Mnoge glavne muzičke teme na ploči deluju otuda gotovo egzotično u svojoj navodnoj običnosti, dok ih Kim Gordon vešto izvlači iz zvučnog šuta kojim su zasute. U osnovi stvari, vi ovde čujete proces revitalizacije alternativnog rocka u punom jeku, i to doslovno. Mnogo koja rima, poput one u kojoj se pojavljuje sâm naslov albuma: “I won’t join the collective/But-but I want to see you”, uronjena je pritom u senzualnu trap ambalažu. Šta reći za ženu koja privodi kraju noćnu moru svoje žudnje sudbinskim rečima: “If I don’t/Take your body/In the candy house/I can’t escape”?
Kim Gordon ume da okonča pesmu otrežnjujućim upozorenjem sebi, zamišljenom ljubavniku ili možda nama lično: “Don’t fuck it up” u I Don’t Miss My Mind, ali i da vas jednostavno zakuca za pod uznemirujućom rodnom seizmologijom, što dolazi iz praiskonskog mulja borbe polova u I’m a Man.
Dok se izlažete ovoj riskantnoj muzici, koja uopšte ne pruža objašnjenja o tome kuda vodi, niti vam traži ikakvu dozvolu da se poigra vašim nesviknutim ušima, iskusićete još mnogo koji trap ukras, kao i tvrdo jezgro bazičnog indie rock zvuka. Ovo bi, u nekom paralelnom svemiru, mogla biti ona eksperimentalno raspoložena Nirvana iz žuđene budućnosti Kurta Kobejna. On bi se bez sumnje radovao da sa svojom starijom drugaricom nastavi da zbunjuje hipnotisanu gomilu.
Naša junakinja Kim Gordon na ploči The Collective isijava iskustvo sopstvenog života u velegradu – kako god se on zvao – švrljajući potpuno oslobođena svih frustracija od jedne do druge obale Sjedinjenih Amerika. Ona nam se ovde ukazuje u snoviđenjima do kraja materijalizovanog čovečanstva, koje kao da žuri da potroši sopstveni život, neprekidno se vozeći u brzim sportskim automobilima, udišući luksuz i smeće u isti mah, prepoznajući kakvim upaljenim nervom znane i neznane saobraćajnice u vratolomnoj vožnji, konzumirajući stare i nove droge, zamenjujući zalaske sunca za nazive bulevara i obratno, investirajući prirodu u čarobnu proizvodnju ničega i svačega, što bez pauze podebljava konto na imaginarnim bankovnim računima. Ovakvo audio-posmatranje sveta kroz optiku distanciranog internet surfera ne može a da vas ne ushiti nepredvidljivošću, jer nepredvidljivost jeste drugo ime za slobodu.
Uostalom, žena koja svoju kompoziciju nazove Psychedelic Orgasm ima puno pravo na vašu apsolutnu pažnju, zar ne?
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve