Ako bismo u jednoj rečenici pokušali sažeti strukturu pristupa, način izlaganja i usmerenost angažmana psihijatra Dušana Kecmanovića u knjizi Etnonacionalizam, mogli bismo reći da je reč o slojevitom socijalnopsihološkom pristupu u kom se polazi od opštih antropoloških potreba za grupom ka objašnjenju raznovrsnih iracionalnih preuznošenja nacije, a koji je uokviren kritičkim nastojanjem da se pruži diferencirana ocena iracionalnosti etnonacionalizma.
Da je pisac shvatio etnonacionalizam samo kao banalnu iracionalnu mržnju pojedinaca i grupa prema drugima ili kao manipulaciju političara koji se njime planski koriste, njegova analiza se ne bi mnogo razlikovala od uobičajenog antinacionalizma koji je odskora počeo u regionu da kao senka prati još snažnu strukturu normalizovanog nacionalizma, pa čak i da od njega uči opirući mu se sličnim političko-emotivnim habitusom. Ova knjiga ne pripada pomenutom dvokolosečnom strukturnom toku upravo stoga što njen predmet nije shvaćen kao puka ubilačka iracionalnost koju treba a priori odbaciti. Naprotiv, etnonacionalizam je u ovoj knjizi shvaćen na isuviše složen način da bi se neko njegovom analizom mogao politički okoristiti.
Kakva je budućnost Kecmanovićeve knjige? Uprkos tome što su individualno psihološke i socijalnopsihološke strukture i mehanizmi etnonacionalističke lojalnosti i isključivosti i dinamike neizostavna strana analize svakog nacionalizma, ovaj kritički brevijar neće skoro ući u lektiru slepih patriota koji nadziru kulturu i udžbenike u regionu. Ako se dosledno držimo piščevih odredbi, onda će u ovoj knjizi etnonacionalisti naći Drugoga, ali ne i sebe, a ako se u nečemu i prepoznaju, teško će isto priznati. Zašto? Iz prostog razloga što nacionalisti nisu samorefleksivni jer sebe i svoju grupu uvek vide kao doslednu i nesebičnu žrtvu. Tek ako se povuče važna razlika između rigidnosti i doslednosti, moguća je samorefleksija. Da li su za to kadri etnonacionalisti? Nisu, što je još davno uočio francuski filozof E. Renan kada je zapisao da naciju čine grupe ljudi koje imaju mnoge zajedničke stvari, ali koji su i mnoge stvari zajednički zaboravili.
NEPRISTAJANJE: Za razliku od ideoloških štiva, delotvornost istinske naučne studije počiva na odsustvu moralizma. Premda nacionalisti veruju da su superiorniji od drugih, Kecmanović nigde ne piše da je njegova pozicija superiornija, ni moralno ni intelektualno. Ova knjiga može dotaći jedino samorefleksivne subjekte, a etnonacionalista to nije, jer je kao autoritarna ličnost rigidna u emocionalnom, ali i u kognitivnom pogledu. Već ovom opaskom je sam pisac dovoljno definisao čitalački status svoje knjige u srpskohrvatskom jezičkom području. Bar za sada.
Pa ipak, treba se nadati da će knjiga imati odjeka, ali drugačijeg. Ne samo zato što će je većinski slepi patrioti verovatno dočekati sa uobičajenom ignorancijom kao što to inače čine prema svemu što nije u skladu sa njihovim samoviđenjem, niti otuda što će možda kod malo liberalnijih rodoljubaca izazvati ponešto nelagode. Knjiga jeste pisana za manjinu, ali nikako ne za manjinsku grupu istomišljenika nego za manjinsku grupu prosvećenih i inkluzivnih čitalaca. Ništa neobično ni pesimistično, jer publiku ove vrste imaju svi pisci koji nisu legionari trenutka. Knjiga ne pripada zavodljivoj strani duha vremena, niti hegemonoj epohalnoj svesti. Neprilagođenost knjige je u tome što je zakoračila u onaj prostor i narušila one tabue koji su za većinu neupitni, nedodirljivi, pa čak i sveti.
Upad u rečeni hegemoni prostor nije direktan, nije politički ni moralistički, nego je posredni teorijski udar na iracionalne dogme. Drugačije rečeno, Kecmanovićevo nepristajanje uz nacionalizam jeste osobeno. Uprkos prinudnom odlasku iz Sarajeva, u ličnoj piščevoj jednačini nema osvetoljubivosti. Izbegnut je ne samo mehanizam pretvaranja sebe iz žrtve u dželata, nego i onaj česti uticaj čaršije i palanke kog ima i u metropoli, a naročito u onoj zahvaćenoj nacionalizmom. Kecmanović nije ničiji i nije skrušen ni pred snagom božje reči. Ne svrstava se, dovoljno je uzdignut iznad pomenutih političkih i komercijalnih pritisaka, pa se i zato njegova misao slobodnije i svestranije odnosi prema raznim iracionalnostima. Njegova kritika etnonacionalizma je lišena političkih štitnika i uokvirena nenametljivim, ali jasno iskazanim opredeljenjem u kom nema laviranja, ograđivanja, pa ni bojazni da se bude pogrešno shvaćen. Ovo je važno dodati jer se u domaćoj misli o nacionalizmu ne malo napora rasipa na uveravanje da se ne bude pogrešno shvaćen, da se ne daj bože ne zamerimo, da su nam namere časne i akademske, da nismo političari, niti navijači, nego smo učenjaci. Psihologija domaćih intelektualaca, koji se katkad više troše oko napora da ne budu pogrešno shvaćeni nego oko izlaganja same argumentacije, jeste takođe naročiti kulturni epifenomen nacionalizma, nesavladanih bojazni i u suštini autoritarne lojalnosti. Strah od stigme nacionalnog izdajnika neretko guši osnovni postulat naučne objektivnosti. Nije mali kvalitet ove knjige upravo odsustvo pomenutih neproduktivnih strepnji.
ANTISPOMENIK: Metaforički rečeno, knjiga je prilog antispomeniku građanskom ratu u regionu: višeperspektivna i slojevita analiza ne nameće zaključke niti oktroiše smisao, nego argumentuje anatomskim raščlanjivanjem. Na delu je osobena socijalnopsihološka demonumentalizacija etnonacionalnog koje guši zato što je već po sebi slavno, što kao takvo tobože rođenjem obavezuje i što redukuje identitet i patriotizam na jednu pretežno bojevu dimenziju. Već samo isticanje nacionalnog kao prioritetnog identiteta, opredeljenja i lojalnosti, ogrubljuje razumevanje istorije i sadašnjosti, jer kruti sećanje namećući dužnost grupi kojoj tobože nužno pripadamo lišeni izbora. Već samim tim etnonacionalizam na autoritaran način redukuje smisao življenja zato što i u ostalim segmentima života afirmiše jednodimenzionalnost.
Po čemu se još ova knjiga izdvaja? Koliko god bio angažovan, analitičar koji nema na umu multifunkcionalnost etnonacionalizma ne može ga uspešno kritikovati niti voditi dijalog sa njim. Na neki način, bez uočavanja složene prirode etnonacionalizma, vodimo dijalog gluvih, a tek ako ga svestranije shvatimo, možemo ga problematizovati. Tu je Kecmanović na tragu Gadamerovog uputstva: „Ako hoćeš da svladaš protivnika, moraš ga najpre ojačati.“ Drugim rečima, pisac ne kritikuje najslabije banalne tačke etnonacionalističkih stereotipa, nego se suočava sa njegovim najsnažnijim grupnim i identitetskim uporištima i argumentima koji se naizgled teško mogu opovrgnuti.
Kako čitati ovu knjigu u atmosferi službeno normalizovanog nacionalizma okruženi etnocentričnim udžbenicima i spomenicima? Nikako kao alternativno nekonformističko štivo koje nas zabavlja samo zato što se ne slaže sa horom koji nas uporno medijski anestezira. Nego kao lektiru, trajno remetilačku i duboko subverzivnu u najboljem smislu reči. I više od toga, knjiga je preko potrebna samorefleksija regiona, uprkos tome što će se mnoge njene opomene verovatno još dugo odbijati od debelog oklopa palanačke banalnosti koja štiti svaki nacionalizam. Šta još ova knjiga nije? Nije štivo koje užareno oponira, nego hladno i trezveno analizira. Upravo zato što nije polemična angažovana esejistika, nego hladna sistematika, razlikuje se od mnogih zavodljivih navijačkih kritika nacionalizma. Praćenje Kecmanovićeve lavirintske pojmovne i teorijske mreže ne traži samo strpljenje nego i predznanje. Ovde radoznalost nije dovoljna, nego je potreban popriličan napor da se svi meandri objašnjenja sklope u složenu, ali nezaokruženu i otvorenu celinu i diferencirano, a ne jednoznačno primene kod redukovanja galame oko nacije u regionu. Pisac nam olakšava razlikovanje dubljeg od površnog i trajnog od efemernog jer čitaoca na produktivan način zamara prevodeći ga iz jednog problemskog lavirinta u drugi. Pri tome se čuva isključivih vrednosnih zaključaka i prognoza, ali ne samo otuda što ove nisu vedre. Etnonacionalizam povećava agresivni potencijal tim više što je u regionu normalizovan u pervertiranoj verziji patriotizma. Piščeva analiza ne obećava i ne teši, nego samo izlaže kriterijume kojima se, bar kada je u pitanju današnja budućnost etnonacionalizma, podjednako mogu prepoznati i uteha i beznađe. Treba se nadati da ova knjiga neće potonuti u zaborav, nego da će, kao svako istinsko naučno ostvarenje, produktivno zastareti. Kako je zapazio sociolog Maks Veber: „Nije samo sudbina svih nas da jednom budemo prevaziđeni, već je to i cilj svih nas.“ Neće samo razvoj nauke, nego će i razvoj etnonacionalizma određivati ritam produktivnog zastarevanja Kecmanovićeve analize.
