Postavši posmatrač samog sebe, Danijel je video sebe kako podiže ruku, hvata filcani obod crnog šešira, pažljivo ga podiže i zatim spušta na crveni pliš i sakriva svojim kolenima. Taj pokret koji nije trajao više od tri sekunde učinio mu se besprimerno spor i kad je ponovo začuo huk sale, kao da se probudio iz vrlo duge nesvestice. Krv mu je tukla u slepoočnicama, a srce bubnjalo u grudima. „Šta ako sad neko dođe da traži šešir?“ pomislio je u trenutku panike. Predsednikov telohranitelj? Predsednik glavom i bradom? Šta da radi, šta da kaže? Kako da objasni iznenadno prisustvo šešira na svojim kolenima, mislio je Danijel.
Nismo li kao klinci obožavali misteriozne, zastrašujuće, uzbudljive, neodoljive priče o predmetima koji imaju posebne moći, što znači da takve moći stiču i oni koji u posed takvog predmeta dođu? A to može da ih vine u visine, ali i da im se žestoko olupa o glavu, naročito ako su do predmeta došli na nečastan način ili nastoje da ga iskoriste za zadovoljavanje niskih poriva…
Nešto od ovog detinjeg verovanja u magijsku moć predmeta trebaće vam da prihvatite premisu romana Antoana Lorena Miteranov šešir (prevela Slavica Miletić; Zavet, Beograd 2017), romana inače po svemu pripadajućeg realističkom žanru, po svemu osim, eto, po čudnim – i mahom dobrim – promenama koje u živote onih koji ga stave na glavu unosi jedan obični crni filcani šešir… Hm, obični? Može li išta što poseduje šef jedne velike i moćne države da bude obično? Jer taj šešir, znate, vlasništvo je Fransoa Miterana, šefa francuske republike… Otkud sad Miteran? Radnja je smeštena u osamdesete godine prošlog veka, mada je priča sveznajući pripovedač iz sadašnjice (roman je izvorno objavljen 2012).
Pripovedni niz započinje Danijelom Mersijeom, sitnim i uplašenim službenikom izvesne pariske korporacije – kao iz Kafke, ali bez kafkijanskih morbidnosti i uz diskretan hedonistički šmek, ta ipak se radi o francuskom štivu! – koji se jedne večeri, dok su mu žena i sin odsutni, odluči počastiti u fensi restoranu koji je inače, hm, preko njegovih realnih mogućnosti. Slučaj htedne da u neko doba za sto do njegovog sedne niko drugi nego šef države Miteran, u društvu dvojice saradnika. Malo je reći da je Danijel zatravljen i fasciniran. Kad predsednik i društvo odu, Mersije primeti da je Miteran zaboravio šešir i – ukrade ga. Pa dobro, šešir kao šešir, možda bizaran suvenir, ništa više, ali cvrc: Mersije s njim najednom stiče autoritet i samouverenost koji su mu uvek nedostajali, na jednom sastanku argumentovano se suprotstavi planovima neposredno nadređenih i za to – biva promovisan jer u njemu više upravljačke strukture prepoznaju do tada zapretani talenat i kliker… Avaj, Mersije gubi šešir u vozu. Pronalazi ga mlada Fani dok putuje na još jedan od tajnih sastanaka s ljubavnikom koji uporno izvrdava obećanje da će da ostavi ženu. Fani u napadu jasnoće sagledavanja vlastite pozicije ostavlja ljubavnika, a uskoro joj – otkad se, dakle, ošeširila – i štošta drugo u životu kreće na bolje. Šešir, pak, ostavlja na jednoj klupi u parku, gde ga onjuši i pokupi stariji čovek prilično zapuštene pojave, do pre koju godinu slavni kreator parfema kojeg je nadahnuće (iliti njuh) napustilo. I, guess what? Zgoda sa šeširom pomaže mu da se vrati na stare staze slave, ali Miteranovo glavopokrivalo u međuvremenu opet menja (nelegalnog) vlasnika; sada je to Bernar Lavalijer, ozlojeđeni i umorni pripadnik visokog, i vrlo konzervativnog (potcenjivačka mržnja prema plebejcu i socijalisti Miteranu u tim se krugovima podrazumeva) pariskog društva koji pod tim šeširom najedared „progledava“ (pomalo kao onaj Krležin Doktor u Na rubu pameti) i radikalno menja političke, estetske i društvene nazore – počev od toga da (na zapanjenje svog trafikanta) umesto konzervativnog „Figaroa“ počinje da čita levičarski Liberasion, završno s tim da se jako zagreje za radove tada još ne slavnog Žan Mišela Baskijata, pa neke od njih pokupuje, na užas okoline. Eh da, koju godinu kasnije ti će Baskijatovi radovi dostići astronomsku cenu, što je baš zgodno: kolekcionar u odocnelom sukobu s buržoaskim konvencijama nekako će uspeti da se ovajdi čak i od svoje pobune – koga para hoće, hoće ga… I da li da vam kažem da će Lavalijeru ukrasti šešir, i ko će biti lopov? Neću, ali imajte u vidu da se Danijel Mersije – onaj s početka teksta – nikada nije pomirio s gubitkom šešira, nego ga je tražio na sve načine… Samo, ko vam uopšte kaže da se njegov pravi vlasnik, predsednik države, pomirio s nestankom svog šešira? Pisac mudro čuva Miterana za kraj, a vi sad vidite „šta je bilo na kraju“…
Antoan Loren je između ostalog trgovac antikvitetima, i po svoj je prilici odatle došao pokretački motiv za nastanak ovog romana, kojim se pročuo (objavivši posle još dva, s kojima je uspeh samo rastao – hm, da nema on taj šešir, sto mu gromova?). Jedan od šarmantnijih nanosa na paleti ovog neobičnog, nepretencioznog romana koji – ah, tako amelipulenovski! – ipak ume i da zabalansira na samoj granici saharinskog „umetničarenja“, a da je ipak ne pređe, jeste oda pariskom/francuskom joie de vivre, ali i oda osamdesetim godinama, poslednjoj apsolutno modernoj epohi koja ipak nije poznavala internet, mobilne telefone i slično. Melem za dušu starijih od četrdeset i pet… No, Miteranov šešir pre svega, zaigrano i diskretno, postavlja ogledalo pred savremenog čoveka, nesigurnog u sebe i u svet oko sebe: šta je autoritet, kako se stiče i gubi, koliko smo podložni njegovim „spoljnim“ manifestacijama, samim tim, koliko smo neslobodni da budemo ono što bismo hteli, a možda i mogli biti? Pitanja vredna pažnje, utoliko pre što nije svako od nas u prilici da mazne ili na neki drugi način dođe do Miteranovog ili, uopšte, miteranovskog šešira. A ovde, u našem svračijem zakutku, ionako nema glave za taj šešir, mislim, nema je na vrhu; ta je skrojena za jednu kapu sasvim drugačiju, mada, doduše, takođe dvorsku, bez sumnje.
