Režija: Evgenij Griškovec; Igra: Evgenij Griškovec
.jpg)
U okviru Belefa, u Beogradu je gostovao dramski pisac, reditelj i glumac Evgenij Griškovec, čiji monoteatar predstavlja jednu od najzanimljivijih pojava u savremenom ruskom pozorištu. Autorski projekti Evgenija Griškoveca, koji su u poslednjih nekoliko godina dobili značajnu potvrdu u Rusiji i inostranstvu – nacionalna nagrada Zlatna maska za najbolju savremenu dramu, gostovanja na prestižnim međunarodnim festivalima, interesovanje velikih evropskih pozorišta za njegove tekstove – bitno se razlikuju od glavnih tokova današnjeg ruskog pozorišta. Nasuprot preovlađujućem interesovanju ruskog pozorišta za ambiciozna istraživanja na planu forme, za mogućnosti scenske artikulacije velikih klasičnih romana (Dostojevski, Gogolj, Kafka…), Griškovec razvija jedan puritanski jednostavan, prečišćen i nepretenciozan pozorišni jezik, kojim publici prenosi najličnija životna iskustva.
Ovo pozorište pre bi moglo da se posmatra u jednom sasvim drugom kulturnom kontekstu: naime, monoteatar ruskog umetnika u izvesnoj meri podseća na vrlo popularne lične ispovesti u pozorišnoj formi anglosaksonskih umetnika, prevashodno umetnica. Međutim, ako je forma i slična, senzibilitet i teme ruskih i američkih pozorišnih ispovesti bitno su različite. Tako u predstavi Kako sam pojeo psa, kojom se predstavio publici Belefa, Griškovec teatarskim sredstvima pripoveda o specifičnom, mučnom iskustvu služenja vojnog roka na Tihom okeanu u ruskoj mornarici, koje traje pune tri godine.
Ovo, ipak posebno životno iskustvo Griškovec kombinuje s uspomenama na detinjstvo, koje svojom univerzalnom emotivnom podlogom (grčevita žudnja deteta za rođendanskim poklonom i neopisivo razočaranje kada se ispostavi da su poklon knjiga i džemper, na primer) ostvaruju efekat snažne identifikacije svakog gledaoca. Paradoks ovog pozorišta jeste u tome što se uživljavanje ne postiže formalnim pozorišnim sredstvima koja stvaraju iluziju stvarnosti kao u naturalističkom teatru – naprotiv, Griškovec odmah na početku „predstave“ ruši iluziju, obznanjujući da je reč o verodostojnoj ličnoj ispovesti – već prevashodno zajedničkim životnim i emotivnim iskustvom umetnika i gledaoca.
Ipak, bilo bi pogrešno iz ovoga zaključiti da predstava Kako sam pojeo psa predstavlja dokumentarnu ispovest u koju je u potpunosti zanemarena umetnička transpozicija. Griškovecova predstava jedan je neosporno brižljivo izgrađen artefakt u kome dokumentarna, lična, ispovedna građa doživljava umetničku obradu i na taj način ostvaruje gledaočevu identifikaciju. Prepoznatljivo životno iskustvo (uspomene na detinjstvo ili služenje vojnog roka) ne bi ostvarilo efekat uživljavanja da Griškovec ne vlada glumačkom tehnikom, kako govornom tako i telesnom, pomoću koje plastično dočarava neka najobičnija, svima nama poznata fizička stanja (recimo mučno buđenje u hladno zimsko jutro).
Takođe, u oblast umetničke obrade sigurno spada i vešto i tačno smenjivanje različitih tonaliteta: taman kad se učini da će se preterati sa sentimentalnošću, poetičnošću ili čak patriotskim zanosom, Griškovec plasira opor, oštar, ironičan, kritički ton koji, u prvom redu, izražava sav groteskni besmisao sovjetske, pa i svake druge vojne mašinerije (recimo scena ribanja palube). Tako se na kraju zaokružuje jedan sveobuhvatan, donekle prepoznatljiv senzibilitet u kome se prožimaju sentimentalnost i ironija, poezija i banalnost, razumevanje i osuda, aktuelnost i univerzalnost.
Poslednje, ali ne i najmanje bitno – predstava Kako sam pojeo psa ne bi sigurno ostvarila željeni rezultat kod beogradske publike da nije bilo odličnog, čak donekle i teatarski oblikovanog prevoda Novice Antića, koji je bio, kao što je to uvek slučaj sa prevodiocima na Griškovecovim gostovanjima u inostranstvu, gotovo učesnik predstave, jer je autor s njim, kao i sa publikom uostalom, ulazio u spontanu, improvizovanu komunikaciju.
Reditelj Marko Torlaković navodi da je bilo pritisaka još pre premijere, dok direktorka Lutkarskog Milica Radulović tvrdi da je jedini razlog ukidanja to što je predstava namenjena večernjoj sceni
“Nije stvar toliko u tome da vas pijanista impresionira samom veštinom. Mislim da, jednostavno rečeno, pravi umetnik mora biti sposoban da vas pomeri kao slušaoca, da vas ubedi u ono što svira”
Novi film Spajka Lija, Highest 2 Lowest, rimejk Kurosavinog dela Vrh i dno, uspeva da promaši sve što se promašiti može, te Spajk Li ne izneverava samo Kurosavu i njegovu ideju, već najvećim delom izneverava i sebe samog
Petar Ilić Ćirilo jedan je od dobrih duhova Beograda. Za njega se ume reći da je ikona beogradskog andergraunda, ali u onoj meri u kojoj je nastojao da razruši, ili makar preskoči konvencije, u istoj meri je i menjao sliku (ikonu) o sebi samom. On 20. septembra puni 60 godina, što je dobar povod da se podsetimo njegovog puta, od pankerskih početaka do dokumentarnih serijala i statusa jedne od najautentičnijih gradskih pojava
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
