Kako ostati važan

Posmatrajući kulturološku mapu ovog regiona u celini, usuđujem se da predložim jednu kulturološku definiciju koja, koliko mi je poznato, dosad nije korišćena: Istočna Evropa jeste onaj deo sveta gde su ozbiljna književnost i oni koji je stvaraju oduvek bili precenjeni. Da ne bude zabune, pošto ne postoji nekakvo arhimedovsko merilo kojim bi se odredila istinska vrednost ozbiljne književnosti i pisaca, ja ovde tvrdim samo to da su u Istočnoj Evropi pisci i književnost precenjeni u poređenju sa značajem koji se njihovim kolegama pridaje u ostatku sveta.

Kad čovek pogleda bibliografiju naučnih, esejističkih i publicističkih dela o svakom zamislivom aspektu život(arenj)a u postkomunističkoj Istočnoj Evropi, lako će uočiti da je tu mnogo više knjiga koje pišu zapadni Evropljani i severni Amerikanci negoli onih čiji su autori oni veselnici Čudnih, Neizgovorljivih Imena koji na svojoj koži osećaju čari postkomunizma. Naravno, taj se odnos drastično menja kada u obzir uzmeš knjige posvećene pojedinim zemljama: kao da Istočnjaci nužno gledaju samo u svoje dvorište i ne usuđuju se (ili: nemaju resursa, para, uvida, vremena…) da odu mnogo dalje od toga, dočim je za neku širu, panoramsku sliku nužan, ili bar poželjan, stanovit odmak…

Bar na prvi pogled, Endru Baruh Vahtel se savršeno uklapa u ovu priču: nadobudni Amerikanac koji će sada nama lepo da objasni sve ono što nismo znali o književnosti našeg dela sveta nakon pada Zida, a nismo se usuđivali/nismo imali koga da pitamo. Dobro, to je baš zgodno za uvođenje u igru još jedne role Imperijalnog Neprijatelja, ali pustimo sada te kerefeke: E. B. Vahtel nije tamo neki „slučajni turista“ nego čovek koji (mahom) zna šta govori, profesor je na Slavističkoj katedri Nortvestern univerziteta u Evanstonu, Ilinois, i autor značajne – i kod nas prevedene – knjige Stvaranje nacije, razaranje nacije, jednog zamašnog „sintetičkog“ poduhvata kojeg se odavno trebao prihvatiti neki dobro upućeni „našijenac“. Ali, eto, nije.

Nova se Vahtelova knjiga u našem prevodu zove Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma (preveo Ivan Radosavljević; Stubovi kulture, Beograd 2006), što zvuči baš onako „ozbiljno“ i „sveobuhvatno“ kako to obožava ovdašnji akademski ukus, ali nevolja je u tome što se tako gubi veoma važna komponenta originalnog naslova, koji pak glasi: Remaining Relevant after Communism: The Role of the Writer in Eastern Europe. Izvorno ime knjige, naime, nepogrešivo upućuje na ono što je stvarni fokus Vahtelovog interesovanja: nije to, na primer, nekakav panoramski pregled književnosti istočne Evrope „kao takvih“ (za takvo šta bi, uostalom, trebalo preduzeti enciklopedijski multiautorski napor!), nego pažljivo razmatranje (neretko i svojevrsno „dekonstruisanje“) autorskih strategija društvenog preživljavanja („remaining relevant“!) u bitno izmenjenim, ne samo političkim nego i ekonomskim i, da prostite, kulturno-civilizacijskim okolnostima. A koje okolnosti jesu u globalu srodne u svim zemljama postkome, mada ih, naravno, „u pojedinostima“ mnogo toga razlikuje.

Berlinski je Zid pao pre skoro dvadeset godina, ali prašina od tog pada još se nije sasvim slegla, a verovatno i neće tako brzo. Robovlasnički poredak „imperije zla“ i njenih satelita otišao je u zasluženu bestragiju, ali šta je ono što ga je nasledilo? I kakvo je u Tome Nečemu mesto za pisce i književnost? Što bi rekla Ketrin Verderi u svojoj znamenitoj studiji (koju i Vahtel izobilno koristi; bajdvej, ista je dostupna na srpskom, u izdanju Fabrike knjiga), nije važno samo „šta je bio socijalizam“ nego i „šta dolazi posle njega“. Sloboda? O, da, a sort of. Ali, ume li istočnoevropski pisac stvarno da se nosi s njom (i s njenim, jelte, aporijama), bez obzira što ju je onomad onoliko zazivao? Vahtel svakako ne bi pogrešio da je kao moto svoje knjige stavio onaj znameniti Miljkovićev upit „da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“.

U prvim se poglavljima knjige Vahtel bavi „genezom slučaja“: kako je uopšte došlo do toga da Pisac u ovim krajevima postane Žrec? Ako sve svalimo na komunizam, koji je od slobodne reči učinio tabu – a samim tim od kršitelja tog tabua, a to su poglavito bili pisci i poneki filozof, neku vrstu romantičnih kulturalnih heroja – onda ćemo poći od kraja, što baš i nije preporučljivo. Koreni te „idile“ mnogo su dublji: većina je istočnoevropskih nacija (ergo, „zamišljenih zajednica“, po nezaobilaznom Andersonu), istorijski pomalo „odocnelih“ u odnosu na one iz zapadnog dela kontinenta, konstituisala sebe kao moderan i „državotvoran“ entitet kroz politiku identiteta koja se prevashodno korenila u jeziku; a čija je jezik alatka? I ko će onda opevati naciju, ko će je „(re)konstituisati“ svojom vozvišenom epikom i lirikom? Referirajući na „udžbeničke“ slučajeve poput, recimo, Slovenca Prešerna ili Poljaka Mickjeviča, Vahtel će reći da su „većinu istočnoevropskih zemalja u značajnoj meri izmislili pisci. Daleko od toga da bude odraz stvarnosti, književnost je ovde često stvarala nove identitete i novu društvenu i političku stvarnost“. Uzgred, nacionalistima je ovakva interpretacija „nastanka“ nacije užasavajuća, mada ne nužno kada se radi o Drugima: Matija će Bećković, na primer, rado prihvatiti da su Crnogorci svojevrsna literarna izmišljotina (ta, i on to vazda tvrdi, na svoj način…), ali to nikako neće važiti za Srbe: oni su „prirodni“, gotovo pa od-boga-dani entitet, nikako istorijsko-kulturni „konstrukt“, pa još literarni, lele i kuku…

Komunizam je relativno lako produžio život „nacionalromantičarskoj“ tradiciji pisaca kao Nacionalnih Proroka, samo što im je retroaktivno još podario zametke onoga što će posle biti nazvano „klasna svest“. Pisac je u komunizmu mogao lepo živeti – naizgled lepše nego bilo koji megaselerski autor na Zapadu… – ukoliko bi pristao da trampi neograničenu slobodu za otvorenu lojalnost, ili makar za „netalasanje“ (odatle će, recimo, nastati ono što je Sveta Lukić nazvao „socijalistički estetizam“). To, dakako, nije moglo kod svih i beskrajno da funkcioniše: figura Disidenta logičan je, mada svakako neželjen (nus)proizvod komunizma; Disident je, dakle, Onaj Koji Ne Pristaje, onaj koji plaća cenu svom suprotstavljanju opresiji, ali za uzvrat uživa slavu, i kod kuće (makar podzemnu) i u svetu. I koji svakako predstavlja veoma relevantnu društvenu figuru, za neke „svetlu“, za druge „tamnu“, sasvim svejedno.

Dobro, ali šta se dešava onda kad Zlog Komunizma više nema, kad padnu cenzure, zabrane? To je tema „glavnih“ poglavlja Vahtelove studije. Na prvi pogled, čovek bi rekao da je sve u redu – hteli ste slobodu, evo vam je, pa tamburajte! Nevolja je u tome što na tu „tranzicionu“ vrstu slobode kao odsustva patronata, ali i zaštite, niko nije bio uistinu spreman. U suštini, tipičan je umetnik-disident tokom Olovnih Godina zamišljao neko postkomunističko vreme ovako: sve isto kao sada, minus cenzura! Država je, dakle, i dalje brižna majka koja izobilno finansira književnost (a i književnike, neposredno, kroz apanaže svih vrsta), samo što ih više ne bije kad se naljuti. Ispalo je, međutim, da je taj postkomunistički svet znatno haotičniji i košmarniji…

Autor posvećuje zasebna poglavlja sledećim spisateljskim strategijama preživljavanja: postajanju eminentno političkom figurom (glavni primeri: Havel, Ćosić, Limonov), nacionalizmu (koji se, dakako, nadovezuje na izvesne mutant-tendencije komunizma; znakovite su karijere Ivana Aralice, Ištvana Čurke, Adrijana Pauneskua…); „novom internacionalizmu“ (Ursu, Kundera, Makanjin, Albahari…), novinarstvu (koje je značajno u dva ključna smisla: kao piscu najprihvatljiviji način da se obezbedi kakva-takva egzistencijalna sigurnost u „tržišnim vremenima“, te kao tribina izvanredno pogodna da se ostane društveno relevantan, što se samom „lepom književnošću“ više uglavnom ne može; dalje, Vahtel se u narednom poglavlju posvećuje „otvorenom suočavanju s tranzicijom“, gde se post-kom-pisac kroz razne ironijsko-subverzivne ili druge izražajne modele hvata u koštac s apsurdima postkomunističkog življenja (tu je Generacija P Viktora Peljevina s razlogom prepoznata kao Arhiknjiga), te na koncu „uživanje u popularnoj prozi“: Vahtel, čini se, s posebnim zadovoljstvom opaža kako se polako kruni onaj „tako tipično istočnoevropski“ prezir prema popularnoj, napose žanrovskoj književnosti kao nečemu „petparačkom“, nečemu što su podjednako prezirali i komunizam i Visoka Građanska Kultura, mada (recimo) ne baš iz istih razloga.

Studija Endrua Baruha Vahtela izvanredno je zanimljivo štivo, najbolje onda kada se autor drži „opštih“ pojava i trendova, koje pronicljivo uočava i potom vešto prati i istražuje njihove konsekvence; kada se upusti u pretresanje pojedinačnih bi(bli)ografija, Vahtel je takođe pouzdan, mada ponekad ume da bude prestrog, čak do zluradosti nepravedan, kao što je u nekim momentima bio prema Kunderi, Dubravki Ugrešić, Tatjani Tolstoj ili Mihalu Vivegu. No, opet, to ne može baš toliko „pokvariti“ ovu knjigu da je ne bi trebalo uzeti u obzir. E sad, zašto neko Sa Ovih Strana ne može da napiše nešto slično? Tja, ko zna, možda ćemo se „mi“ posvetiti pitanju položaja crnih pisaca u Luizijani!