Kako je stvoren Bog?

Grčki su se bogovi zabavljali bogovski. Skloni seksu, piću, drogama (i rokenrolu), onako promiskuitetni nisu pravili pitanje s kim će polno da opšte: ako pri ruci nije bilo drugih bogova/boginja, ni ljudi im nisu bili loši, u krajnjem slučaju tu su bile i životinje, a mogli su poslužiti i morska pena ili oblaci. Bokčići i polubokčići (o raznoraznim božanskim nakazama i čudovištima i da ne govorimo) rađali su se svako malo, da bi, po ugledu na roditelje, i oni nastavljali da orgijaju, prave decu i spletke. Čak je i vrhovni bog imao geneološko stablo. U međuvremenu su ovi bogovi poumirali (od smeha, dodao bi Niče, kada su čuli da postoji samo jedan Bog), a na njihovo mesto došao je jedan, ovaj naš, sumorni Bog. Njegova sveprisutnost, međutim, nezahvalnim ljudskim stvorenjima nikada nije bila dovoljna: otkad je zemljom hodao rođeni, ali nezačeti Bog, uporno su nastojali da iznađu uverljivi dokaz božjeg postojanja. Dekart se, u tom pogledu, bio veoma potrudio. Otkud čoveku, zapitao se Dekart čitajući tanana teološko-filozofska razmatranja svojih prethodnika, otkud čoveku ovakvom kakav je, a nije nikakav – nesavršen, slab, sumnjivih moći i mogućnosti, konačan – uopšte ideja savršenstva, svemoći, beskonačnosti? Odgovor: zato što postoji savršeno, svemoćno, beskonačno biće. Bog. Kada savršenstva ne bi bilo, čovek ga ne bi ni mogao misliti, ne bi mu ideja savršenstva ni pala pamet. Ime savršenstva je Bog. Ergo, Bog postoji.

No, ako već postoji, kako je Bog nastao? Ako nema roditelje, a ovaj naš ih, utvrđeno je, nema, šta je, ili ko je, uzrok njegove egzistencije? Ljudima je, kao i grčkim bogovima, u tom pogledu lako: s jedne strane mi imamo roditelje koji se, prema sholastičko-dekartovskoj terminologiji, drže materijalnim, tvarnim uzrokom (causa materialis) našega postojanja: put nam je od roditelja (pamet, međutim, nije); s druge strane, ja nisam samo tvar, nego i misleće biće, misleća supstancija; za tu stranu moje egzistencije odgovoran je Bog kao delotvorni i formalni uzrok (causa efficiens, causa formalis) istovremeno. Stvar se, na ovom mestu, malo komplikuje jer me Bog, kao delotvorni uzrok, iz puke mogućnosti prevodi u aktuelnost, u stvarnost, a kao formalni uzrok podaruje mi suštinu. E sad, da bi suština uopšte postojala ona mora biti aktuelna, što je dovodi u naročite, prijateljske i bilateralne odnose sa delotvornim uzrokom, što onda, pak… Kako god, nama ljudima je, u tom pogledu, lako. Teško je Bogu. On nit’ ima roditelje, nit’ ima svoga Boga koji bi ga Bogom načinio? Ali, kao što je poznato, Bog je svemoćan i savršen. Budući, dakle, da može sve, on može i sebe samoga da stvori. Bog je, dakle, sopstveni uzrok. On je causa sui.

Ako, sad, neko misli da je ovo bilo malo odveć komplikovano, grdno greši. Ovo je, u stvari, laka uvertira, luk i voda u odnosu na ono što sledi nakon pronalaska ideje o tome da je uzrok božanske egzistencije upravo sam Bog. Naime, ko god da je Boga stvorio, pa makar on, kao svemoćan, stvorio i sebe samog, to bi značilo da on nije beskonačan. Zbog toga je Toma Akvinski i tvrdio da je pojam causa sui protivrečan. Dekart je, pak, očigledno mislio drugačije.

Beogradski filozof Predrag Milidrag godinama se već bavi ovakvim i još složenijim filozofskim zavrzlamama, a njegova knjiga Samosvest i moć svojevrsna je kruna tog dugog, strpljivog i posvećenog filozofskog posla. Jedan od ključnih pojmova Dekartove filozofije, causa sui – uzrok sebe samog – Milidrag prati od njegovog pojavljivanja kod Plotina, pomno ga analizira upravo u Dekartovom delu, hitrim pokretima pokriva njegova bočna iskakanja, da bi, na kraju, pokušao da pokaže od kakve je važnosti ovaj visoko spekulativni pojam za savremenog čoveka, posebno u njegovim odnosima sa samosvešću i sa (samoproizvodećom) moći. Kroz veoma složenu filozofsku argumentaciju Milidrag se kreće suvereno i naizgled lako, čemu doprinosi i dopadljiv stil: bivajući svestan složenosti problematike, autor piše bez komplikovanja, ali tako da izraz ne trpi, ne banalizuje se, niti se zarad nekakvog zova jednostavnosti svodi na populističke obrasce: tamo gde tako mora izraz je gust i zahtevan. Kao što nema prečica do Dekartove filozofije, prečice „ne piju vodu“ ni u Milidragovoj knjizi. Analize su minuciozne i iscrpne, nit izlaganja ne gubi se ni u jednom trenutku, izvori na koje se autor poziva pažljivo su izabrani, a u istorijsko-filozofskom toku nalazi se probrano društvo inspirisano moćnom Dekartovom filozofijom (naročito bi valjalo skrenuti pažnju na izvanredne analize spisa dvojice Dekartovih tumača, Katerusa i Arnoa, kao i na nenametljivo prepuštanje vođstva, u određenim problemskim deonicama, Žan-Liku Marionu, jednom od najuticajnijih tumača Dekartove filozofije danas).

U filozofski devastiranoj sredini kakva je naša, ova knjiga, koje se ne bi postidela ni znatno snažnija filozofska kultura, jedan je od onih kamenova koji će poslužiti kao temelj nekog budućeg filozofskog zdanja. Ako ne, ako je, kao i najveći deo filozofske scene, poput termita pojedu izvanfilozofski interesi, onda ni zdanja neće biti.