Bio jednom jedan Stevan Filipović – krštenim imenom, doduše, Stjepan – koji se protiv onih rundekovskih „legionara i fašista“ borio s puškom u ruci; dušmani su ga, avaj, uhvatili i streljali, pa opet, življi je taj Stevan/Stjepan i dan-danas od svih njih, ma koliko ih ova namnožena fukara prizivala i povampirivala… Eno mu se metalna pesnica i sada prkosno vije nad Valjevom, nad Srbijom, i nad Balkanom, parčetom sveta koje kad ne trpi zulume uvoznih fašista, onda vredno proizvodi svoje sopstvene. Koje od uvoznih razlikuje samo to što su još smešniji i – još krvoločniji. A kako i ne bi: bratska je krv uvek najslađa.
Samo, nije ovo priča o onom Stevanu Filipoviću, mada, eto, nekih suptilnih linkova tu ipak ima. Ovo je priča o jednom drugom Stevanu Filipoviću, našem savremeniku, mlađanom montažeru koji se poduhvatio filmske režije i koji je pre koju godinu zablistao inteligentnim i zabavnim filmom Šejtanov ratnik (nije neka tajna da je dolepotpisani tu odigrao svoju premijernu filmsku rolu, vrlo zahtevnu i, khm, izražajnu…), ostvarenjem po svemu zaista bitnom sasvim drugačijem od svega što je i danas i bilo kada ranije bilo ili moglo biti „mejnstrim“ filmska produkcija u Srbiji. Uračunavajući tu i onaj tobožnji antipod glupavog filmskog populizma – mejnstrim andergraund koji tvrd stoji na uverenju da je Pravi Umetnički Film onaj koji postigne najsavršeniju nesuvislost i negledljivost.
Bio je, kažem, taj Šejtanov ratnik pravo filmofilsko osveženje, voljeno od publike i gotovo aklamativno pozdravljeno od kritike, a sve to zasluženo do daske i koske. Pa ipak, u neku je ruku bilo i lako voleti ovaj film, jer je svojom eskapističkom glazurom – mada ne bez pametnih uboda na prava mesta u „stvarnosti“ – uglavnom ostajao na bezbednoj distanci od vrućih „kontroverzi“ savremenosti. Nije mu to nikakav inherentni minus, to notiram tek zarad lakše i preciznije „kontekstualizacije“.
ZAMLATE I LUZERI: Ništa od ovoga ne važi za novi Filipovićev film Šišanje (scenario s njim supotpisuje Dimitrije Vojnov) i zato, neka mu je bog u pomoći… Jer, Šišanje je sve samo ne (auto)ironični „tinajdžerski“ pulp fiction i vedra alegorija ili persiflaža bilo čega: naprotiv, to je pankerski eksplicitan krik protesta, drsko uperen prst pravo u epicentar društvenog zla, onog koje javno malo ko podržava, ali podzemno mnogi rade na njegovom timarenju i održavanju. Šišanje je, naime, priča koja se bavi naci-skins podzemljem današnjeg Beograda i Srbije, ali i koječime mnogo većim i opasnijim od njega – samo bolje upakovanim i otuda manje vidljivim (naročito onima koji ionako baš ne izgaraju od želje da vide).
Novica (Nikola Rakočević) je gimnazijski matematički genije kojem je pomalo dosta reputacije tunjavog „dobrog dečka“ i geeka koji ne živi u stvarnosti; školski drugar Relja (Viktor Savić) uvešće ga u krug militantnih naci navijača FK Radnik (sic!), a onda i u udarnu ćeliju ćelavog mu društva, u skinersku ekipu koja vileni okolo tražeći koga bi mogla da iscipelari, po mogućnosti kakvog Roma, a ako takav nije u blizini, naći će se već neki Jevrejin, peder, narkoman, ili neko ko bi mogao da bude nešto od toga… Ta grupica zamlata i luzera (u čijem „gubitništvu“, da se razumemo, nema baš ničega romantičnog) provodi dane uglavnom u lokanju piva, mlaćenju slabijih i prokazanih i beslovesnom laprdanju o „rasnoj revoluciji“ ili nečemu sličnom. „Svileni“ Novica tu ispočetka deluje kao zalutali element, no kako je dečko bistar – ne tako česta osobina u toj vrsti… – te željan dokazivanja, a i fanatičan onako kako već to znaju da budu „intelektualci“ (cvikeraši, odlikaši…) kad se dadu fascinirati adrenalinskim čarima direktne akcije, neće proći mnogo a Novica će – kroz paklenu inicijaciju u vidu ozbiljnog zločina, posle kojeg naprosto nema povratka „u normalu“ – postati novi „firer“, istisnuvši Relju sa trona, preuzevši mu čak i devojku Minu (prelepa Bojana Novaković, jedina Novičina olakšavajuća okolnost…).
Stvari se na ovoj tački tek istinski zapliću, ali ja prekidam s „prepričavanjem“, jer Šišanje je tek ušlo u bioskope, i nije red da se čitaocu viškom predbioskopskih saznanja kvari užitak gledanja.
UGLEDNA GNJIDA: Ključna je stvar u Šišanju upravo društveni kontekst na čijoj margini obitava ova grupa ćelavih besprizornika. To je okruženje u kojem političke i akademske „patriotske“ elite (suvereni Predrag Ejdus kao ugledna neoljotićevska gnjida profesor Hadži Tankosić) svojom perfidnom retorikom podstiču i generišu nasilje i nasilnike, a zatim – ako stvari odu malko predaleko – ritualno peru ruke od njih; to je okruženje u kojem se njima istinski bavi još jedino policija, a i ona je – kao bitan deo Sistema, koji je korumpiuran do srži – tu više da pazi da stvari ne prevrše meru nego što može da učini nešto više i dugotrajnije. Prekaljeni detektivski cinik i kontrol-frik kojem je više nego jasno u kojim govnima svi zajedeno plivaju, te mlada inspektorska idealistkinja koju je lako navući na „majčinsku“ foru (rutinski dobri Nikola Kojo i Nataša Šolak) dve su strane iste medalje kroz koje progovara Sistem: na kraju ostaje samo to da mu se prikloniš, ovako ili onako. Nema rešenja, nema utehe, nema hepienda. Mada, nema ni trijumfa Zla: ako nešto pretrajava, onda je to truljenje u kojem obitavamo.
Šišanje je pametno promišljen, vrlo dobro realizovan i svakako važan film. Stevan Filipović, kao ozbiljan režiser, ne mrzi i ne prezire svoje junake (koliko god većina njih toga bila dostojna), ali im bogme ne daje ni jedan od onih uobičajenih kvazisentimentalnih popusta kojima se hijenski legitimiše Zlo: te mladi su, šta oni znaju, te iz rasturenih su porodica, socijalno su isfrustrirani, te ovo, te ono… Ne, Šišanje svedoči samo o jednom: čovek je biće u svakom trenutku slobodno da izabere između činjenja dobra i činjenja zla. Samim je tim i biće u potpunosti odgovorno za svoj izbor i njegove konsekvence. Ako izabere potonje, to mu mora stići na naplatu. Stići će i Novicu, videćete kako, samo što to neće biti istinsko zadovoljenje pravde: nje ne može biti tamo gde se unapred, sistemski polazi od toga da je ona nedostižna, a možda i nepotrebna.
