Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Rani Sleater-Kinney bili su pankerski ogorčeni troglasni ženski urlik, praćen furioznim gitarama sa jedinstvenim zvukom i uraganskom tutnjavom perkusija. Upravo objavljeni, jedanaesti po redu album “Little Rope”, donosi potencijalno značajnu promenu
Tačno je 30 godina otkad je osnovan bend Sleater-Kinney i nešto malo više od pojave pokreta Riot Girrrl čiji je deo bio (vidi: Bikini Kill, Huggy Bear, Bratmobile, Heavens to Betsy itd). Ovaj ženski trio iz Olimpije u državi Vašington danas se smatra jednim od najboljih američkih alternativnih bendova 21. veka i istovremeno glavnom zaostavštinom pomenutog radikalno-feminističkog pokreta unutar popularne muzike.
Kulturno-politički kontekst se, međutim, drastično promenio od početka 1990-ih. Iz defanzivne pozicije sluga estradnog sistema, žene su na muzičkoj sceni prešle u punoj brzini u aktivnu ulogu do te mere da se najveći deo biznisa u poslednjih desetak godina okreće upravo oko njih, pa mogu da nameću svoja pravila (vidi: dodela Gremi nagrada 2024). Savremene pop zvezde su neka vrsta avangarde opšteg ženskog ekonomskog oslobođenja – kao što mudri čovek davno reče: nema slobode bez osvajanja sredstava za rad. Ovo se ne odnosi samo na svima poznate Tejlor Svift, Bijonse, Bili Ajliš, Lanu Del Rej ili Majli Sajrus – najnoviji talas devojaka sa gitarama, od Wet Leg do Boygenius, drži se pomenute nove norme: cure sada same sebi vode poslove i, sledstveno tome, drže pare u svojim rukama (vidi: Z. Kojić i D. Ambrozić “Novi muzički matrijarhat”, Vreme 1595). I gle čuda, čim su muškarci počeli da zavise od njih, odjednom je pokret kao što je #MeToo postao moguć… samo kažemo!
Jedan od glavnih i najranijih primera upravo takve prakse u rokenrolu, kad su dame u pitanju, uvek su bile Sleater-Kinney. Ponikle u vreme grandž revolucije u širem regionu oko Sijetla, rasle su u okviru DIY estetike malih klubova i fanzina, same vodeći svoju karijeru od potpunog podzemlja do statusa nacionalno priznatih umetnica. Osnivači Keri Braunstin (Carrie Brownstein, r. 1974) i Korin Taker (Corin Tucker, r. 1972; obe – gitare i glasovi), te priključena Dženet Vajs (Janet Weiss, r. 1965; bubnjevi) potpisale su celu seriju uglavnom fantastičnih izdanja isključivo za nezavisne kuće (ističu se Call the Doctor 1996, Dig Me Out 1997, The Hot Rock 1999, No Cities to Love 2015), čija je strast uvek bila za stepen više od svega drugog što se nudilo na rok sceni. Ukoliko biste u nekom društvu tvrdili da su Sleater-Kinney, uz Wilco, najznačajnija američka alternativna grupa u poslednjih dvadesetak godina, potpisnik bi vam lično stegao ruku i bratski vas zagrlio. Sleater-Kinney su s vremenom izrasle u klasičan bend, kulturnu referencu i značajan simbol svoje epohe – kog mnogi muškarci i dalje vole da ne razumeju.
Upravo objavljeni, jedanaesti po redu album Little Rope, donosi potencijalno značajnu promenu. Nastao je posle teškog loma unutar privatne istorije grupe: saobraćajne nesreće u kojoj su nastradali majka i očuh Braunstinove, a nedugo nakon bolnog rastanka sa dugogodišnjom bubnjarkom Vajsovom (2019). No, sve ovo kao da je drmnulo bend dovoljno snažno da ponovo otkrije kako i dalje ima životno važan razlog za postojanje.
Rani Sleater-Kinney bili su pankerski ogorčeni troglasni ženski urlik, praćen furioznim gitarama sa jedinstvenim zvukom i uraganskom tutnjavom perkusija. Krvavi original izbrušen na slušanju Gang of Four, Hüsker Dü, Fugazi i Hole. Ali, kako se vreme promenilo, i one su prihvatile savremeni vladajući pop senzibilitet, te je sa Little Rope došao trenutak za stilizaciju Sleater-Kinney. Naravno, na njihov beskompromisan način: kroz radikalnu, modernizovanu power pop formulu, koja ovde glasi = šok + melodija + katarza. U više puta Gremijem nagrađivanom producentu Džonu Kongltonu imale su perfektnog saradnika u oblikovanju novog početka za Sleater-Kinney.
Uvod u album zove se Hell. I od početka nam je jasno da se bend nije promenio mada je naučio da se pank danas kaže pop. Teško da neka kompozicija bolje dočarava atmosferu beznađa, što je početna pozicija naracije na Little Rope – ali u tome je poenta pošto se odatle može ići samo na bolje, i ploča vodi ka tom boljitku, koliko god se on činio udaljenim. Na nas se u ubrzanom sledu obrušavaju marširajući nam po ušima Say It Like You Mean It, Hunt You Down i Don’t Feel Right, himnični songovi za naš uznemireni svet, tako silovitog intenziteta da se pitate zašto nema još ovakvih hitova. Verovatno zato što je u protekloj deceniji i muzička industrija shvatila da se najbolje prodaju sedativi, te ih sad prodaje na veliko. Srećom, ne prave svi muziku da bi je za sitnu kintu dostavili konzumentima nekim digitalnim delivery servisom, nego zato što moraju nešto njom da kažu. Sleater-Kinney pripadaju generaciji koja još uvek veruje da ako napraviš nešto dobro i od srca, ono će samo naći put do publike.
Little Rope zato je ploča puna žara, razidirućih emocija i borbe sa demonima, skrivenih iza pitke melodičnosti. O tome najbolje govore frenetični rokerski komadi Crusader, Small Finds i Six Mistakes, eksplozije energije što kriju ponore ranjivosti, zaštitni znak svih najboljih pesama Sleater-Kinney, starih i novih. Tačno takva je i veličanstvena Untidy Creature, koja zatvara album krešendom dostojnim finala jednog ozbiljnog dela.
I kad se ona završi, u ličnom osećajnom kolapsu koji sve otkriva, nepogrešivo prepoznajete ploču na kojoj se nešto stvarno događa, napravljenu od onog istinskog ljudskog materijala – kakvih danas ima neoprostivo malo.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve