Beograd je nedavno dobio novu scenu. Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta zamišljen je kao prostor za laboratorijski rad, istraživanje drugačijih formi, artikulisanje i razvijanje novih autorskih rukopisa. Bitno je da se ovakav prostor pojavio u okviru jedne značajne repertoarske kuće, jer je bilo krajnje vreme da shvatimo da umetnički rizik treba institucionalno zaštiti, a ne prepustiti nesigurnom i neadekvatno postavljenom modelu alternativnog pozorišta (šta god podrazumevali pod tim pojmom)… Nova scena otvorena je predstavom Red vožnje Andreasa Sama koju je, prema poznatom romanu Bašta, pepeo Danila Kiša, režirala rediteljka mlađe generacije Ana Đorđević.
Već sam koncept prostora u ovoj predstavi ukazuje na tehnički nepretenciozan i umetnički eksperimentalan karakter scene Studio. U saradnji sa scenografom Vesnom Popović, rediteljka je postavila krajnje sveden, minimalistički i estetizovan prostor, koji je rešen pomoću stalnog premeštanja i pregrupisavanja nekoliko velikih kofera; ovim promenama položaja i načina grupisanja, koferi menjaju i svoju označavajuću funkciju, tako da u jednoj sceni predstavljaju školske klupe, u drugoj sedišta u vozu, u trećoj štalu ili ambar, itd. Ovakva postavka prostora bila je u poetičkom saglasju i s nekim drugim rediteljskim rešenjima koja su, dakle, takođe bila diskretno metaforična i blago lirski osenčena; tu, recimo, mislimo na scenu prvog intimnog susreta Andreasa Sama i njegove školske drugarice Julije, koja je postavljena tako da se raspliće njena pletenica i kosom prikriva njihov poljubac.
Rešenje s koferima nije samo efektno tehničko sredstvo za organizaciju i promenu prostora; ono doseže i nivo onoga što, prilično pretenciozno i krajnje rogobatno nazivamo „globalnom metaforom“ predstave. Koferi su, naime, veoma jasna scenska oznaka ideje putovanja, koja se iščitava iz samog naziva predstave, a javlja se i kao jedna od središnjih tema Kišovog dela. Životni projekat ekscentričnog Eduarada Sama – red vožnje različitih prevoznih sredstava koji služi samo kao povod za njegov preambiciozni traktat o životu i svetu – postaje metafora odrastanja njegovog osetljivog sina Andreasa, naratora Kišovog romana i junaka predstave Ane Đorđević. Putovanje kao metafora odrastanja i suočavanja sa svetom, dodatno je scenski označena i velikom geografskom mapom na kojoj Andreas, mešajući slova, ispisuje najbitnije pojave i etape tog svog emocionalnog puta („majka“, „otac“, itd.). Ako hoćemo da budemo baš krajnje izdašni u dešifrovanju rediteljskog postupka, onda u ispisivanju tih faza emocionalnog razvoja možemo da prepoznamo još jednu temu romana i predstave – preobražaj detinje preosetljivosti u spisateljsku kreaciju.
Međutim, ove tematske celine i njihova značenja su, u predstavi Studija JDP-a, više naznačene nekim metaforičnim scenskim sredstvima (razmeštanje kofera i pisanje po mapi) nego što su dramski elaborirane i razvijene. Dramska priča, nastala iz dramatizacije Hajdane Baletić i njene adaptacije koju je sprovela sama rediteljka, svodi se na linearni niz epizoda iz detinjstva malog Andreasa i života njegove porodice. U toj „priči“ (ako se ovde uopšte može govoriti o klasičnoj dramskoj naraciji), mnogo su zastupljeniji elegični prikazi stanja, nego dramska čvorišta s izrazitijim nabojem. Ovakav pristup može da bude prihvatljiv – zašto teatar baš uvek mora da bude „dramatičan“ i da li je ovaj pojam danas podložan redefinisanju? – ali je šteta što on ukida dramski potencijal koji sobom nosi vrlo konfliktna i protivurečna ličnost Eduarda Sama; taj potencijal ne postoji samo u njegovoj ličnosti, već i u društveno-istorijskim okolnostima Eduardovog života koje Kiš diskretno, ali jasno postavlja (Jevrejin u Hitlerovoj Evropi, neostvareni mislilac u palanci, panteista u hrišćanskom svetu, itd.).
U glumačkoj obradi Dubravka Jovanovića, lik Eduarda Sama bio je obojen finom ironijom, ali je zanos ovog ekscentrika, u pojedinim scenama, bio prenaglašen; potreba za stilskim usklađivanjem i uravnotežavanjem osećala se i u igri Jasmine Avramović, koja je tumačila lik mudre i pouzdane Andreasove majke Marije. Igra mlađeg dela ansambla, pre svega Gorana Jevtića (Andreas) i Vanje Ejdus (sestra mu Ana), bila je žanrovsko-stilski kompaktnija, plastičnija u teatralizaciji, oštrija u stilizaciji. Goran Jevtić je imao i neke uspele lirske prizore, kao što su oni s ocem ili s dečakovom simpatijom Julijom, koju je igrala Tamara Krcunović… Uz asketsku metaforičnost celokupnog pozorišnog izraza, ovaj lirski ton, koji ne zapada u patetiku i koji je toliko redak u našem ciničnom svetu, predstavlja glavnu odliku i ujedno vrednost prvorođenog projekta scene Studio JDP-a… Toliko o tome da ne bismo urekli bebu.
