Izranjanje, Veselin Marković

Roman Veselina Markovića Izranjanje s razlogom se gotovo odmah po objavljivanju našao u središtu jednog u prvi mah prećutnog, a zatim i otvorenog spora između dva žirija, možda zapravo i između dva viđenja savremene srpske proze. Dok mu je jedan žiri (Petković, Vučković, Delić) dodelio Vitalovu nagradu, ističući obnovu psihološkog romana i poredeći roman s velikim delima svetske književnosti, drugi žiri (Koljević, Marčetić, Brajović, Pančić, Ivkov) ne samo da ga nije video u istom svetlu pri dodeli NIN-ove nagrade već je iz tog pravca romanu upućeno mnogo strogih prigovora, najviše onih za jako rđav stil. Uz sve nedaće našeg književnog života, ipak se retko događa ovakva polarizacija. Čak ni onda kada je NIN-ovu nagradu dobila ništavna Danojlićeva proza Oslobodioci i izdajnici, a ne remek-delo Opsada Crkve svetog Spasa Gorana Petrovića, nije bilo neke ozbiljnije rasprave. Kritička debata o Izranjanju otuda je prava prilika da se postave neka važna pitanja, ali ne o tome da li se na roman Zorana Ćirića Hobo moraju primeniti ista, i to ne samo jezička, merila stila, već o tome šta je vrednost savremenog srpskog romana.

Izranjanje, valja to odmah i sasvim odrešito reći, jeste posebna knjiga u kojoj srpska proza dobija nešto veoma važno. Pre svega, to je vrlo neobična, bizarna priča o junaku čija složena psihološka slika lagano izranja pred strpljivim čitaocem. Ono što je u prirodi njegove psihotičnosti najvažnije jeste to da ona nije društvenoistorijski reprezentativna i uslovljena, kao što je bila od Bore Stankovića do Mihaila Lalića i Miodraga Bulatovića, niti je simbolički zasnovana, kao kod Kiša, Pekića i Pavića; ona nije svedočanstvo o tome da sa svetom nešto duboko nije u redu, kao kod Andrića, Crnjanskog i Isidore Sekulić, niti ima ironijsku funkciju kao kod Basare, Save Damjanova i Vojislava Despotova, itd. Izranjanje donosi autentičan sudar mirnog života, čoveka blage naravi sa usađenom kobi. Potreba uma da se razabere u zagonetnoj dubini čovekove psihe daje snagu Markovićevom pripovedanju.

Da je ostala jedna takva romaneskna fenomenologija, neka vrsta obračuna narativnog uma s mogućnostima psihologije same priče i lika glavnog junaka, bilo bi to mnogo bolje no što je Marković odlučio da na psihološku dramu i detekciju nakalemi dilemu o reinkarnaciji i seobi duša. Izranjanje zaslužuje da izazove kontroverze pre svega zato što svoju najveću moć, a to je psihološka motivacija i fino poigravanje na granici realnog i mogućeg, psihotičnog i čudesnog, zamenjuje primitivnom verzijom priče o dvostrukoj ličnosti svedenom na reinkarnaciju i seljenje duše. Na mestu najdublje književne misli jednog pametno i promišljeno vođenog romana uzdiže se beskorisna praznoverica zbog koje bi sav prethodni trud mogao da padne u vodu. I to ne samo trud pripovedanja već i ideja znanja kojoj se u romanu poklanja puno pažnje i još više čitava konstrukcija s pisanjem dnevnika. Možda će se opet neko pobuniti pred autorefleksivnim horizontom ispovesti, ili još više zbog uloge koju ima san u Markovićevoj prozi (prva zbirka priča Šta propuste oni koji umru u snu, 1992), ili prevideti ove odlike u korist teze o Markovićevom navodnom raskidu s prethodnom književnom epohom iz koje on zapravo poetički izranja. Uprkos tome, sam osnov romana je čvrsto vezan za njih, i to je u Markovićevoj prozi vrlo dobro.

Poslednje stranice romana, naravno, trebalo bi odbaciti jer je skoro čitav epilog potpuno suvišan. Ali, to ne bi promenilo utisak kako su prva dva dela romana prespora i bez pravog zamaha mašte, za razliku od trećeg koji je odličan i koji pokazuje pravu vrlinu Markovićevog talenta (koji se mogao nazreti i u njegovim ranije objavljenim pričama). Ta sporost je osnovni razlog stilskih nedoumica: pošto se u pripovedanju vrlo dugo čeka da bihevioralno, a tek zatim poniranjem u sebe koje je pokrenula detekcija, karakter bude zaokrugljen, to su izostali bolji, upečatljiviji izrazi, simbolička napetost u karakterizaciji i metaforizacija izraza bez koje je pripovedanje odveć ravno i ogoljeno. Ono, doduše, mora biti takvo da bi se dočarao ovakav junak koji se sporo, sa teškoćama spušta u veće dubine svoje psihe, ka konačnom horizontu događaja za koji treba utvrditi da li je istinit, ali to ne znači da je nerazrešenost prirode junaka morala da pripovedanje tako dugo čini plošnim i krtim.

Veselin Marković je predstavio junaka koji u sebi objedinjuje nekoliko važnih poetičkih mogućnosti. Pre svega, to je junak koji pokazuje koliko savremeni čovek može da bude daleko od izvesnosti o samome sebi, a paralela između njegovog života i Francuza iz XVII veka koji se u njemu reinkarnirao je ironičan kontrapunkt ideji ponavljanja i cikličnoj koncepciji istorije. Marković stalno pojačava zagonetku odnosa sudbine i karaktera, života i smrti, ispoljene i skrivene ljudske prirode. Osavremenjivanje ovakvog raskola dopušta da se grananje priče i istraživanja poveže s metaforom kompjuterskih putanja, ili nelinearnog, leksikografskog pripovedanja (čehovljevski odličan detalj su unošenje u priču Enciklopedije Britanike i kompjuterske pretrage podataka). To je veoma dobro, ali nije dobro što je bez većeg razloga sužen pogled u svet. Pripovedanje ostaje površno jer priča ne dostiže ni istorijsku ni antropološku težinu. A kada se i ideja normalnog života i znanja nađu na udaru primitivne seobe duše u tuđe telo, onda od romana ostaje samo psihološka detekcija koja je odista dobro motivisana i izvedena.

U toj borbi za samosvest, međutim, junak koji je i pripovedač propušta da za sebe zadobije najjaču stranu književne reprezentacije, a to je da psihološka napetost ostavi pravi pečat u jezičkom izrazu. Čak i na nekim mestima gde su takve omče izraza navučene oko nekog detalja, njegov junak ima potrebu da ih razreši i prokomentariše, što priču čini jasnijom i dokazuje moć pripovedačeve logičke analize, ali oduzima šarm zagonetke i čitaocu ne dopušta da sam prati skrivene jezičke tragove. Da je priča do kraja sazrela i bila umetnički transponovana, a ne samo ispripovedana, onda bi se pored osnovnog toka pripovedanja javljalo psihološki motivisano vrtloženje samog pripovednog izraza, a toga u ovom romanu uglavnom nema. Ostaju zato ćutanja, glavobolje, jednostavnost i na kraju odlično poniranje do pogrešnog cilja.

Pitanje romana Veselina Markovića zato nije da li je svaki izraz najbolje pronađen, jer ispravke koje se mogu lektorski uneti mogu da remete vrednost neke proze ali ne i da je odrede, već je to pitanje konačnog horizonta do kojeg se pripovedanje probija. Izranjanje je vredna književnost, njegov treći deo odlična proza, a epilog je sasvim pogrešan, no to za Veselina Markovića ne može biti dovoljno. Jer, kada pronađe pravi ritam priče i saznanja, Veselin Marković pokazuje i to da može da napiše knjigu koja će Izranjanje baciti u senku.

U prećutnom, pa onda i otvorenom sporu dva žirija, prema tome, trebalo je da trijumfuje neko treći. Najmanje pažnje poklonjeno je romanima Dragana Velikića, Vladislava Bajca i Davida Albaharija, ali je možda najveća krivica upravo do pisca ovih redova ako je hvaleći Vladimira Tasića i njegov roman Oproštajni dar omeo nekoga da se spontano odluči za ovu, najbolju knjigu prošle godine. I to će, upravo kao i kada je bilo reči o prozi Gorana Petrovića, narednih godina morati da se ispravi, da se ne primeti kako je delo koje obećava poput Dnevnika o Čarnojeviću ili Burleske gospoda Peruna, boga groma, Mansarde ili Cinka, zaobiđeno. Jedino neće moći da se ispravi predsednik NIN-ovog žirija koji je iz pukog konformizma glasao protiv svojih uverenja, koja su, naravno, bila upravo na strani Oproštajnog dara, u šta pisac ovih redova nije ni sumnjao.