Između izolacije i sučeljavanja sa stvarnošću

“Ovo je na izvestan način film o buntu i revoluciji u savremenom svetu, koja prvo mora da se odigra na individualnom nivou da bi mogla da se raširi dalje”, kaže za “Vreme” Aleksandar Radivojević, reditelj i scenarista filma “Karmadona”, čija će srpska premijera biti održana 21. decembra u Sava Centru, u okviru manifestacije “Najduža noć filma”. U pitanju je provokativno ostvarenje koje predstavlja pravi novogodišnji poklon za sve filmske sladokusce, a pogotovo ljubitelje horora i crne komedije. Priča Karmadone prati Jelenu, spokojnu trudnicu u godinama, kojoj se preko mobilnog telefona obraća misteriozni glas i koja biva uvučena u brutalne obračune da bi sačuvala svoje nerođeno dete. “Film stvara jedinstvenu i subverzivnu krvavu viziju kakva se u regionalnoj kinematografiji retko viđa”, kaže se u sinopsisu. Aleksandar Radivojević je poznat kao scenarista kontroverznog Srpskog filma, serije Crna svadba, ali i kao koautor nekada popularne emisije Šok koridor. U fazi montaže je i njegov kratki film Budimo u kontaktu.

VREME: Zašto je jedan dramaturg i scenarista rešio da debituje kao reditelj dugometražnog filma?

ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ: Nikad nije do toga šta vi odlučite ili šta rešite, već je do okolnosti i mogućnosti. Oduvek sam znao da ću režirati, ali su se tek sada stvorili uslovi. Nije stvar u tome da li želite da budete reditelj jer je to pozicija autoriteta, već je stvar u autorstvu. Ako u glavi vidite slike onoga što radite, ne postoji niko drugi ko bi to realizovao na bolji način. Tako da je to samo produžetak autorstva drugim sredstvima. Desila se fantastična stvar – pojavio se Predrag Buca Popović sa svojom filmskom kućom “Digimedia”. Popović je nekadašnji novinar Džuboksa iz vremena novog talasa, čovek koji jako dobro poznaje rokenrol i film a koji već decenijama živi i radi u Londonu. Sada je rešio da idealistički finansira nekoliko neobičnih srpskih filmova, koji inače ne bi imali šansu da budu realizovani. Ja sam prvu verziju scenarija napisao još pre 15 godina i pokušavao sam da ga snimim na razne načine i u raznim inkarnacijama. U jednom momentu aktuelna je bila ideja english speaking filma, u kojem je Merilin Menson, koji je veliki fan Srpskog filma, želeo da bude Glas, što je praktično glavna muška uloga. Trebalo je da dobijemo podršku od naših fondova, ali to se, naravno, nije desilo. U jednom trenutku sam mislio da ovaj film nikada neće biti snimljen. Ali onda se pojavio Buca sa svojom “svetom misijom” i otvorila mi se prilika da uradim film baš onako kako sam ga zamislio.

foto: digimedia, andrijana cvijanović

Ako je Srpski film bio satira, kao što si jednom rekao, šta je onda Karmadona?

Sve što radim ima elemente satire. Srpski film je, između ostalog, bio satira srpske kinematografije, što je retko ko uspeo da primeti. Dejan Ognjanović je, na primer, to odlično zapazio u svom prikazu. Naša kinematografija je jako dugo bila zarobljena u jednoj eurofondovskoj, takozvanoj “pornografiji mizerije”, koja se od naših filmova očekivala i mi smo to isporučivali. Luzerski koncept filma koji radi isključivo za milostinju evropskih fondova i tu mu se život i završava. Karmadona ima dosta žanrova u sebi, teško ga je opisati. Ima elemente horora, ali suštinski to je crna komedija, satira, metafizički triler, malo i akcioni film. To je neka vrsta melanža koji su, recimo, svojevremeno radili Tarantino i Rodrigez, samo sada je iz našeg ugla. Ima uticaja i Aleksa de la Iglesije, naravno, jer je španski film, kada je reč o temperamentu, jako blizak našem podneblju.

Srpska realnost je kroz likove, dijaloge i situacije, jako dobro prenesena. Deluje da ništa važno nije izostavljeno. Od nasilja, rijalitija, Kosova i opšte šizofrenije, do haosa u kojem živimo. Ovo nije direktno angažovan film, ali, čini se, indirektno jeste…

Mi smo kao kulturna sredina navikli na jednu vrstu sirovog realizma u stilizaciji. To je postupak na prvu loptu, koji želi da preslika stvarnost. Moja ideja je da treba napraviti dinamiziranu verziju stvarnosti koja funkcioniše na filmu. To je bitno, da se napravi filmska verzija naše realnosti, verzija koja je na neki način koncentrat svega što je najbitnije kako bi značenje izašlo na videlo. Takođe, postoje ozbiljne predrasude u vezi sa žanrom na našim prostorima. Smatra se da služi samo za zabavu, da je niža vrsta komunikacije sa publikom. Zapravo je sasvim suprotno. Žanr vam daje slobodu da se bavite ličnim i realnim stvarima na mnogo neposredniji način. U Karmadoni imamo lik Jelene koja je zatvorena u svoj mehur, kao svi ljudi danas koji se štite od okolnih, dominantnih toksičnih uticaja. Ono na šta je lik “glasa” iz mobilnog telefona tera jeste da se konfrontira, da izađe iz tog babla i da se sučeli sa ostatkom sveta. Ona se prvo opire, ali u momentu kada se preda, vidi se da je to njen prirodan način komunikacije i sve ono što je potisnuto izlazi na površinu. Nekada je konfrontacija rešenje. Dilema između izolacije i konfontacije ovde je suštinska stvar. Film nam dozvoljava da se time bavimo na eksplicitan način, kao sociološki eksperiment koji bi nam omogućio da vidimo kako bi to izgledalo iz pozicije lika koji nije sklon otvorenom buntu, ali je priteran u ćošak i mora da reaguje, jer mora da spase ono što mu je najvažnije.

Dimitrije Vojnov u svojoj recenziji kaže da je ovo “svetski film” i da donosi jedan “novi raspored snaga u našoj kinematografiji”. Kako ti to zvuči?

Jako lepo. Međutim, to su snage koje već odavno postoje, samo njihovi potencijali nisu na pravi način iskazani. Mi imamo fantastične potencijale i u našim glumcima i u našim ekipama iza kamere. Moja je ideja bila da to iskoristim u najjačem mogućem kapacitetu. To je suština, samo ih prepoznati i iskoristiti, pustiti ih da nesmetano rade, bez ograničenja. Ja mislim da sam izabrao sjajne saradnike, čije sam kvalitete upotrebio do maksimuma.

Koliko je sve bilo zahtevno i komplikovano za tebe kao reditelja–debitanta?

Imam vrlo jasnu viziju i vrlo precizne slike u glavi, tako da nije bilo dileme, oklevanja, neodlučnosti ili straha. Snimati film je velika privilegija, to je možda najbolji posao na svetu. To je situacija u kojoj treba da iskoristite tu šansu na najbolji mogući način. Nema potrebe da budem uplašen, s obzirom na to da sam privilegovan. Kada izaberete ekipu na pravi način, onda nema potrebe da brinete. S druge strane, kada je u pitanju sama režija, Orson Vels je, kada je radio Građanina Kejna, rekao da on ništa nije znao o tehničkoj strani filma. Zbog toga je u jednom momentu izrazio sumnju u svoje sposobnosti i onda ga je Greg Toland, njegov direktor fotografije, odvukao na stranu i rekao mu da se sve što se tiče tehničke strane režije može naučiti za jedno popodne i objasnio mu nekoliko stvari. Tako da je Vels bio tehnički spreman već na kraju tog dana, jer je već znao šta i kako želi da sprovede. Ali glavna stvar koju je Toland rekao Velsu bila je: “Hteo sam da radim s tobom zato što ne znaš šta se ne sme.” Postoje razne dogme i pravila koje filmski profesionalci sebi nameću. A u stvari, glavno pravilo je da nema pravila, vi kao reditelj diktirate pravila.

Da li je bilo saveta od oca, Miše Radivojevića?

Odrastao sam uz njega, naravno, i uz sve što je on radio, ali mi nismo autorski vezani. Svako radi svoju stvar i neka vrsta nepotističkog uticaja ne postoji. Miša ne voli meni da se meša, kao što se ni ja ne mešam u njegov rad. Pod uticajem sam njegovog prisustva, ali to je nešto što se podrazumeva.

foto: digimedia, andrijana cvijanović

Jelena Đokić je sjajna u glavnoj ulozi, ali i Milica Stefanović je pravo otkrovenje. Takođe i pozorišni reditelj Miloš Lolić, koji glumi lik Baneta. Sam si birao glumce?

Apsolutno. Glavnu ulogu sam pisao za Jelenu Đokić, koja je fantastična glumica svetskog ranga, apsolutni unikat emotivnosti, harizme i najređe vrste fizičke inteligencije – kao da svaki njen mišić autonomno misli i radi za film. Kako smo već pomenuli, ovde naši glumci nemaju priliku da iskoriste svoje potencijale u pravoj meri. Kasting se najčešće radi mehanički, uglavnom se angažuju ljudi koji su najprisutniji u medijskom smislu. Ali kada upotrebite te snage na pravi način, onda dolazi do magije. Miloš Lolić je rasni filmski glumac, a za tu ulogu moja ideja je bila – on ili niko. Sarađujem sa njim već dugo, on je inače već imao nekoliko uloga na filmu, ali ranije nije bio upotrebljen do kraja. Lolić je vanredna filmska pojava. Milica je takođe jedna od bolje skrivanih tajni našeg glumišta i uglavnom je zarobljena u ulogama jadnih žena sa margine, što je velika greška.

Sergej Trifunović daje samo glas, bez pojavljivanja, ali deluje kao da je imao jako zahtevnu i važnu ulogu. Ljudi ga često doživljavaju kao neozbiljnog, ali on je veliki glumac. Kakvo je bilo tvoje iskustvo?

Za tu ulogu je bio neophodan strašno inteligentan glumac koji razume dosta kompleksan tekst, a Sergej to jeste. Zanimljivo je da je on koji ima toliko prepoznatljivu pojavu ovde za to uskraćen. Sama mogućnost da se izrazi isključivo verbalno bila je izazov za njega, kako bismo zaboravili na to da on nije fizički prisutan. I to je uspeo da uradi na idealan način. Inače, s njim sam još od Srpskog filma imao sjajnu saradnju i razumemo se savršeno. On je duhovit i senzibilan, ali ima problem sa nedostatkom smisla u onome što radi. I to je velika vrlina. Kada izostane smisao, Sergej postaje sklon konfrontaciji, na šta ima puno pravo. A kada detektuje prisustvo smisla, on je jedan od najboljih saradnika koje možete da imate.

Film je premijerno prikazan u septembru na festivalu u Torontu (TIFF), u okviru programa “Midnight Madness”. Kakve su bile reakcije?

Reakcije su bile uglavnom sjajne, što se vidi i u zvaničnim kritikama. Naravno, jedan deo publike je očekivao Srpski film 2, što ovo ostvarenje svakako nije. Srpski film je mračan i depresivan, a Karmadona je, na kraju krajeva, zapravo optimističan film, mada na neočekivan način. Veseliji je u atipičnom crnohumornom ključu, daje neku vrstu izlaza, kako god neobično to delovalo.

Emisija Šok koridor, koju si pre dvadesetak godina radio sa Nenadom Bekvalcem i koja je išla na Art TV, i danas ima kultni status. Koliko ti to znači?

I dalje srećem razne ljude, raznih profila, koji su pratili emisiju jako pomno i ostala im je u sećanju. Meni je to jako drago, jer kada sam bio mali i mene su zarazile te filmske emisije tipa Kino oko i Karika koja nedostaje, koje su pre prikazivanja određenog filma imale diskusiju u studiju, gde su se vrteli upečatljivi spojlerični inserti iz raznih filmova koje još nisam gledao i oni bi vas potpuno obuzeli i stilski vaspitali u formativnim godinama. Sa Šok koridorom sam upravo imao ideju da novim generacijama otkrijem ekstravagantne filmove specifičnog sadržaja, koje tada nisu mogli da vide na našim festivalima, koji su sistemski ignorisani. Danas imamo filmofile formirane na tome, koji možda ne bi znali, na primer, za opus Takaši Mikea da nije bilo Šok koridora. Mislim da je od suštinske važnosti bilo to što smo imali priliku da edukujemo nove generacije filmskih gledalaca.