Ovogodišnji Bijenale ima dve selektorke. Marija de Koral postavkom Iskustvo umetnosti, sa radovima 42 umetnika, predstavila je klasiku savremene umetnosti – od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, dok je Rosa Martinez svoju postavku naslovila Uvek malo dalje, inspirisana Kortom Maltezeom. A Venecija? Nema se vremena za Veneciju. Možete je sa čežnjom gledati iz vaporeta, dok ste u potrazi za nekom od izložbi koju ne bi trebalo propustiti. Tek tada vam se otvaraju venecijanski enterijeri
Trebalo je da prođe više od sto godina pa da na mesto glavnog selektora Bijenala u Veneciji bude izabrana žena. A onda, odjednom dve. Istoričarke umetnosti, kritičarke, kustoskinje, Marija de Koral i Rosa Martinez iz Španije, bile su u centru pažnje umetničke javnosti čim se saznalo za njihovo postavljenje. Skoro da nema novinskog teksta ili komentara sa ovogodišnjeg Bijenala koji ne pominje tu činjenicu, od neutemeljenih i pomalo nipodaštavajućih primedaba pa do relativno opravdanih kvalifikacija: feministički, ženski, društveno angažovan…
UVEK MALO DALJE: Marija de Koral, u Italijanskom paviljonu u Đardinima, postavkom Iskustvo umetnosti predstavila je klasiku savremene umetnosti – od sedamdesetih godina prošlog veka pa do današnjih dana – radovima 42 umetnika. Rosa Martinez je postavku u Korderiji, Artiljeriji i Arsenalu naslovila Uvek malo dalje, inspirisana Kortom Maltezeom, mitskim putnikom, Venecijancem, strip junakom Huga Prata. Za nju, biti kustos izložbe znači iskusiti romantičnu iluziju kreiranja privremenog sveta. Nove tenedencije u umetnosti prikazala je radovima 49 umetnika koji često veoma surovo kritikuju na prvi pogled uređen i uglancan slobodoumni svet, ali i onaj drugi, koji kolektivistički, bez milosti, ubija slobodu i dostojanstvo jedinke.
Nacionalne selekcije su najbrojnije u istoriji Bijenala. Prvi put se pojavljuju Avganistan, Albanija, Maroko, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan… Od sedamdeset država učesnica, trideset ih se rasporedilo po svojim već davno izgrađenim paviljonima u Đardinima, dok se ostalih 40 raspršilo po venecijanskim palatama i enterijerima koji su za ovu priliku postali izložbeni prostori.
Jedna ulica u Đardinima nazvana je po Haraldu Zemanu, nedavno preminulom kustosu koji je bio selektor Bijenala umetnosti od 1998. do 2001. Posmrtno, posvećen mu je i specijalni Zlatni lav.
Francuska je dobila Zlatnog lava za postavku Kazino inspirisanu Pinokiom, drvenim lutkom koji je najviše na svetu želeo da bude običan dečak. Stereotipi o nevinosti i naivnosti detinjstva podloga su za priču o nasilju, opasnostima, manipulaciji i patnji onoga koji se igra, ali i njegove igračke. Priča o radu Anet Mesaže pronela se veoma brzo Đardinima, pa je red ispred francuskog paviljona sva tri dana vernisaža bio dugačak i sporo se pomerao, te su mnogi otišli iz Venecije ne videvši ga. Bilo je još redova ispred paviljona, ali sadržaj nije uvek opravdavao očekivanja. Među najzanimljivijima bili su kineski, španski, luksemburški, japanski… Kinezi su se predstavili na kraju Arsenala, video-radovima, impresivnom rešetkastom strukturom od bambusa u dvorištu i sa sada tako modernom feng-šui analizom paviljona u Đardinima. Španci su se u kakofoničnoj mašineriji Bijenala pozabavili izgubljenostima u prevodu, Japanci ličnim predmetima koji nadživljavaju vlasnika, a u luksemburškom paviljonu Antonio Prum je polusatnim filmom Mondo Veneziano, uz povremene elemente horora, secirao ponekad mračni svet umetnosti ilustrujući tako i Koktoovu rečenicu: U umetnosti nema škola, samo bolnica. A one nisu daleko od ludnica.
Vizuelna umetnost odavno nije nema, ali ove godine definitivno je postala i zvučna i filmska. Ako smo navikli da nam slika bude informacija sa ovakvih manifestacija, onda ona nije celovita bez tona, glasa, muzike… Zvučna predstava Bijenala otvara novi prostor za tumačenja i razumevanja onoga što se danas zove savremenom umetnošću. Luiz Buržoa, američka umetnica, dobitnica Zlatnog lava za životno delo na jednom od prošlih Bijenala, predstavila se i jednim audio-radom. U nemačkom paviljonu performans čuvara bio je doživljaj za sebe, glasovi i pokreti potisnuli su izložbu.
Američka umetnica Barbara Kruger dobila je Zlatnog lava za životno delo. Lucidnost njenih radova kritičari porede sa impersonalnošću Marsela Dišana. Angažovana, oštra, sarkastična, duhovita Barbara Kruger jasno podseća na vreme u kojem je sazrevala – na revlucionarne šezdesete godine prošlog veka. Njen rad na fasadi italijanskog paviljona bio je toliko svima pred očima da ga je ta vidljivost učinila neprimetnim. Mnogi su uporno tražili prostor gde su izloženi njeni radovi.
UMETNOST I GRANICE: Nemački umetnik Tomas Šute, jedan od onih koji su u izboru Marije de Koral predstavljali iskustvo umetnosti, dobio je Zlatnog lava u međunarodnoj selekciji. Žiri je objavio da je po njima on ekspresivan, kubist, klasičan i arhaičan i da su ga baš zbog toga izabrali.
Gvatemalka Regina Hose Galindo tek što je prešla tridesetu, a već je izlagala na Bijenalu. Ove godine angažovanost i hrabrost njenih video-radova Himenoplastika, Ko može obrisati tragove stopa i Koža očarale su žiri. Dobila je Zlatnog lava za mladog umetnika. Po propozicijama, umetnici su mladi dok ne napune 35.
Na prošlogodišnjem arhitektonskom Bijenalu odsustvo arhitektonske zvezde Rema Kolhasa bilo je toliko primetno da je selektor Kurt Forster morao da objašnjava zašto ga nema. A na ovogodišnjem, Bijenalu umetnosti njegovo prisustvo ima bar onu dozu neobičnosti koju i njegova arhitektonsko-sociološko-ekonomska analiza čuvenog muzejskog kompleksa Ermitaž u Sankt Peterburgu u čijoj bi rekonstrukciji – ako pregovori koji još traju uspeju – mogao da učestvuje. Kolhas, jedan od najplaćenijih svetskih arhitekata, ponaša se kao zvezda i uglavnom dobija takav tretman. Osim u nekim sitnicama. Uz njega je, u istom prostoru Arsenala, i anonimni autor sa postavkom Muzeja američke umetnosti u Berlinu koji je izlagao na Bijenalu umetnosti pre dve godine, u Paviljonu Srbije i Crne Gore. Ove godine izlaže u selekciji Rose Martinez. Arhitektonska zvezda i projekt bez autora, ali obojica veoma dobro prolaze. Izazivaju redovne i predvidljive nedoumice publike i… međusobno varniče. Dva suprotstavljena koncepta, različitih razumevanja života i umetnosti.
Bijenale tek što je otvoren, a mnogi umetnici su se već dogovorili, ili su još u pregovorima, o svojim budućim izložbama i gostovanjima. Vili Doerti, iz Severne Irske, posle Venecije nastavio je za Beograd. U Salonu Muzeja savremene umetnosti prošlog petka otvorena je izložba na kojoj je i video iz glavne selekcije Bijenala. Mladi Italijan Frančesko Vecoli, koji provokativnim rimejkom trejlera za film Kaligula, uz učešće svetskih filmskih zvezda, puni jednu od mnogobrojnih mračnih soba internacionalne postavke u Đardinima, pregovara sa kustosima beogradskog Muzeja savremene umetnosti i utanačuje moguće datume gostovanja. Njegova Trilogija smrti, u Fondaciji „Prada“, jedna je od mnogobrojnih pratećih manifestacija Bijenala.
Neki komentatori ovaj Bijenale nazivaju izložbom za sve ukuse.
A Venecija? Nema se vremena za Veneciju. Možete je sa čežnjom gledati iz vaporeta, dok ste u potrazi za nekom od izložbi koju ne bi trebalo propustiti. Tek tada vam se otvaraju venecijanski enterijeri. Nažalost, u jurnjavi za informacijama o recentnoj umetnosti, prisiljeni ste da zanemarite činjenicu da imate retku priliku da zavirite u grad koji se za mnoge pretvorio u nakićenu i uzbudljivu razglednicu, u šareni san koji – i kad ste zakoračili uličicama i mostovima – večito izmiče.
Eros malog prestupa
Ove godine Svetlana Racanović, selektorka Paviljona Srbije i Crne Gore iz Crne Gore, za 51. Venecijanski bijenale odabrala je tri umetnika: Igora Rakčevića (Once upon a Time, video), Jelenu Tomašević (Joy og Life, miks media) i Nataliju Vujošević (U slučaju da te više ne sretnem, video). Na početku razgovora za „Vreme“, vođenom na otvaranju našeg paviljona u Đardinima, o reakcijama publike u Veneciji kaže:
„Imam razloga da budem srećna. Intimno i profesionalno sam znala da imamo dobar projekt, ali uvijek mislimo da Bijenale traži nešto više. Međutim, ispalo je da smo dobri za Bijenale. Juče smo imali navalu publike, zna se da u vrijeme vernisaža cirkuliše stručna publika. Komentari su bili sjajni, komplimenti, čak se i emotivno reagovalo, posebno na rad Natalije Vujošević. Umjetnici su napravili jako fine kontakte, ovo je i berza umjetnosti.“
„VREME„: Šta znače ti fini kontakti?
SVETLANA RACANOVIĆ: Već su dogovorili izložbe u inostranstvu, a možda će Jelena i prodati svoje slike. Vidjet ćemo u kojem će to pravcu ići.
Meni je drago da sam ubola s izborom umjetnika. Smatrala sam da stereotip – da na izložbu ovakvog gabarita i kalibra kakva je Bijenale treba da idu isključivo stari i renomirani umjetnici – nije validan princip. Smatrala sam da na Bijenalu savremene umjetnosti, koji predstavlja ne samo ono što je najkurentnije u svjetskoj umjetničkoj produkciji već i anticipira neka buduća gibanja svijetskog tijela umjetnosti, da se na takvoj manifestaciji treba predstaviti s umjetnicima koji imaju kapacitet da traju.
Kako ste ih povezali?
Kada pravim izložbe, ne radim po principu konkursa. Sa ovim umjetnicima sarađujem godinama, nizom uspješnih izložbi. Oni su predstavnici mlade crnogorske scene, vrlo vitalne i vrlo potentne, koja je možda i najkvalitetniji segment savremene crnogorske umjetnosti. Ta scena nije više samo energija u obećanju, u začetku, već je realizovana snaga koja je zaslužila da bude prikazana ovdje. Drago mi je da nisam pogriješila i da sumnje koje su postojale kod nekih kolega i u dijelu javnosti – po pitanju mog izbora za komesara i mog izbora umjetnika – ne stoje i nemaju opravdanje.
Eros malog prestupa?
Radna tema je bila – zabranjeno voće. Mene i inače u umjetnosti intrigira problem zabrane i prekoračenja granica, pomalo incidentno reagovanje u odnosu na nešto što je kanon, norma. Kad sam dobila predloge umjetnika koje sam pozvala, činilo mi se da je fenomen ovog Erosa – ne onog Batajevskog, teškog, koji nosi žestinu, strast, čak i ludilo, kako on kaže…
Pa i smrt…
… Ima tu i nagona smrti. Bavila sam se time u svom tekstu, ali ovo je neki malo hladniji Eros. U sva tri rada postoji mali prestup, to minimalno pomjeranje, sitno iskliznuće koje čuva iluziju i privid nepromijenljivosti stanja, ali, nekako neosjetno, iz dubine, bez ostatka, zatalasaju se i unutarnje sile i okolna strujanja. Mali prestupi su ta sitna pukotina, mali procjep kroz koji probije neki novi smisao, neki novi osjećaj. Kao što kroz mali otvor na odjeći zaiskri nagost i bljesne eros.
(Slika – PAVILJON SCG: Kadar iz rada Natalije Vujošević U slučaju da te više ne sretnem)
Udruženje dramskih glumaca reagovalo je povodom napada reditelja Stevana Filipovića na glumca Ivana Bosiljčića: targetiranje je izvan principijelnog stava Udruženja da svako ima pravo i na drugačije mišljenje i na neutralnost
U Modernoj galeriji Valjevo, u kojoj su radovi Ljube Popovića, otvorena je izložba njegove ćerke
„Beograd na vodi“ je najavio da će u obnovljenu zgradu stare Pošte na Savskom trgu biti useljeni Arheološki muzej i pozorište. Verovatno se radi o Arheološkom muzeju koji tek treba da se osnuje, a možda i o nekom još nepostojećem pozorištu
Glumci Ateljea 212 izašli su ispred svog pozorišta, odali poštu nastradalima u Novom Sadu i podržali studente
Sredstva za kulturu su mala ali je veći problem što se rasipaju sumnjivim projektima, projektima predatorskih organizacija kroz fond na koji kao diskreciono pravo imaju ministar kulture i drugi donosioci odluka, jedan je od zaključaka istraživanja Nezavisne kulture scene
Studenti su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i stvar dovrše, ako umeju
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
