Izgubljeni u Njujorku

Ulaziš u vlak. Vagon je pun hasida iz Brooklyna, patuljaka u crnom s aktovkama punim dijamanata. Zauzimaš sjedalo do jednoga od njih. Čita Talmud prelazeći prstom po stranici. Čudno pismo nalikuje na potpise kojima su prekrivene sve plohe vagona podzemnog vlaka, ali čovjek ne gleda te grafite niti krišom zaviruje u naslove tvog Posta. Taj čovjek ima Boga, ima Povijest, ima Zajednicu. Savršeno je ekonomičan u svom vjerovanju u kojem se bol i gubitak objašnjavaju u pojmovima transcendentalne bilance, u kojem se sve na kraju sredi, a smrt zapravo i nije smrt. Nošenje crne vune cijeloga ljeta zacijelo se čini malom cijenom za to. On vjeruje da je jedan od onih koje je Bog izabrao, a ti se osjećaš baš poput znamenke u slučajnom nizu brojeva. Pa ipak, koje li jebene frizure.

Negde u prvoj polovini „japijevskih“ osamdesetih – naravno, japijevskih na Zapadu, pre svega u Americi i Britaniji; ovde smo još imali neka druga posla – pojavio se brat pack, talas američke, poglavito njujorške spisateljske „razmažene derištadi“, koja se brzo nametnula kao akter i hroničar Novog Doba, pišući iz samog srca betonske džungle (neo)liberalne „reganomike“. Glavni akteri brat packa bili su Bret Iston Elis, Džej Mekinerni (Jay McInerney) i Tama Dženovic (Tama Janowitz), ali u južnoslovenskim je krajevima njihova fama bila mnogo veća od realne dostupnosti njihovih knjiga: samo je Elis koliko-toliko praćen i prevođen (Manje od nule, Pravila privlačnosti, Američki psiho, Glamurama), dok su ostali ostali trajno „neoknjiženi“, pa se sve svodilo na poneki fragmentarni časopisni prevod; koliko se sećam, u tome je prednjačio zagrebački Quorum, a to je i bilo sasvim logično mesto za njihovo „pakovanje“ u SFRJ jer je Quorum u mnogo čemu bio najbolji pratilac pulsa epohe u drugoj polovini osamdesetih. Kako god bilo, tako su svi osim Elisa ostali temeljito nepročitani – osim ako vas nisu dovoljno zainteresovali da potražite original; mene nisu, priznajem.

Skoro četvrt veka kasnije, iz nekog nedokučivog razloga, Južni Sloveni su se iznova dosetili Džeja Mekinernija; u kratkom vremenskom razdoblju, pojavio se hrvatski prevod njegovog prvog i najčuvenijeg romana Bright Lights, Big City (Sjajna svjetla, velegrad; preveo Dragan Koruga; Fraktura, Zaprešić, 2008), izvorno objavljenog 1984, te srpski prevod njegove treće knjige, takođe romana Story of my Life (Priča mog života; prevela Gorana Raičević; Prosveta, Beograd 2007), izvorno iz 1988. Jesu li to pale cene izdavačkih prava, ili šta?

Sasvim ozbiljno, zavirio sam u ove knjige s mnogo skepse. Okasneli susret sa Mekinernijem mogao bi ispasti onom vrstom suvišnog iskustva kao, šta ja znam, da uzmeš da preslušavaš neki stari album Tears for Fears: kome to još treba? No opet, nisu osamdesete samo Tears for Fears – one su i Sonic Youth, zar ne? Ovo prvo nije valjalo ni tada, ovo drugo valjaće uvek. Enivej, šta se na kraju ispostavlja? Sjajna svjetla, velegrad izvanredan je roman; nije slučajno da se i jedan Rejmond Karver zaljubio u njega. Rado bih nekako kaznio onoga ko ga je sakrivao od mene svih ovih godina, samo da znam ko je to. Svim medijskim prangijama uprkos, Mekinerni ne piše blazirane romane o isto tako blaziranim ljudima, nego je dostojan nastavljač one velike i časne loze Velikih Američkih Novelista koji su tako presudno bitan deo one Bolje Amerike u svakome od nas.

Sjajna svjetla, velegrad priča je o ljudima zaljubljenim u Njujork i istovremeno izgubljenim u Njujorku na onaj način na koji su neki Singerovi junaci – i on sam, napokon – bili „izgubljeni u Americi“.

UTAPANJE PRAZNINE: Ovo nije tek slučajna podudarnost. Junaci obeju ovde razmatranih knjiga zapravo su izbeglice iz Amerike, koje mir, uspeh i ostvarenje traže među njujorškim oblakoderima. Da, baš tako: ne puki došljaci „iz unutrašnjosti“, nego izbeglice, odmetnici od Američkog Načina Života, od svega onoga što ih je gušilo u američkom srednjoklasnom heartlandu. Narator romana je dvadesetčetvorogodišnji wannabe-pisac koji se izdržava radeći u poznatom i uglednom magazinu, ali ne kao autor, nego kao neka vrsta „tehničkog osoblja“, lovac na greške u „odjelu za provjeru činjenica“, nečemu što ovde ni najveće i(li) najbogatije novine ne bi mogle ni da zamisle da imaju – niti ih bilo ko i bilo šta, uostalom, tera na to… Njegova atraktivna žena Amanda, manekenka koju je pokupio iz najdublje kaubojske provincije, nedavno ga je napustila i ostala u Parizu, njegove autorske ambicije ne pokazuju ni najmanje znakove ostvarivosti, njegov se život svodi na kulučenje na poslu koji mrzi, i večernje utapanje praznine što u kokainu, što u terevenčenju koje neumitno postaje samo sebi svrha, i iz kojeg otuda polako isparava svaki pravi užitak. To je, dakle, roman neverovatno „klasičan“ u svojoj silnoj (post)modernosti, roman koji govori o ljudima u potrazi za ljubavlju i ispunjenjem – e sad, da li na balovima provincijske ruske aristokratije, ili u noćnim klubovima Menhetna, gde je tu suštinska razlika? I naravno, kao što i Rat i mir – da izvinete na preteranoj pompeznosti poređenja – ultimativno portretira jednu epohu, tako je i Sjajna svjetla, velegrad gotovo pa maestralan, a pri tome uistinu ne-barokno, sasvim svedeno, intimistički ispisan, uvid u duh jednog vremena i jednog fascinantnog grada u njemu. Iz svakog Mekinernijevog retka, naime, izbija trajna fascinacija Njujorkom, ali od nimalo „revijalne“ sorte. Ovaj neuporedivi grad-nad-gradovima naprosto je najbolji mizanscen za Sveljudske Priče upravo zato što se u Njujorku ne toliko živi koliko sanja intenzivnije, jer se sićušnome hajvanu zaturenom među stospratnicama čini da je sve nadohvat ruke, treba se samo još malo propeti na prste… Pa, da li to njegovom junaku uspeva? Polako, ovo je Njujork, a ne Holivud: hajde da prvo definišemo uspeh, pa da vidimo…

BELEŠKE JEDNE ALISON: Priča mog života nema prigušenu, a ipak monumentalnu snagu i potresnost Mekinernijevog prvenca; možda zato što pisac koristi donekle slične metode da ispriča donekle (u osnovi) sličnu priču; možda zato što mu više odgovara narator u vidu četvrt veka starog (ne)budućeg pisca nego onaj u vidu dvadesetogodišnje „gradske cure“ Alison koja baulja u potrazi za identitetom (i svime ostalim za čime, rekoh, tragaju njegovi junaci, a i mi ostali…); možda zato što je prvi put uvek najbolje… ko zna. Ali opet, radi se o veoma pristojnom romanu, koji mnogo bolje prolazi ako naprosto odbijemo da ga poredimo sa njegovim prethodnikom. Mizanscen je ponovo Menhetn, vreme pozne osamdesete, vrhunac „reganomike“ i osvit ranog bušizma, poslednje prave analogne godine naših života, one u kojima još slušate ploče, odbeglim momcima/devojkama i prijateljima ostavljate poruke na telefonskoj sekretarici, o kompjuterima već ponešto znate, ali vam nešto kao internet nije ni u najdaljoj primisli… Koloplet klinaca i klinki iz „boljih kuća“ – no, opet mahom provincijskih – odbeglih u Njujork po svoje (garant zasluženo!) parče Sna, pogubljenih u paklu seksa i droga iza kojeg se, kad bolje pogledaš, opet ne krije ništa drugo do nevinost, nevičnost i ranjivost; ne znam otkud mi to, bož’meprosti, ali čitajući ovu knjigu ponekad sam imao dojam da čitam Beleške jedne Ane, samo pomerene u dve decenije ciničniju epohu, nagutane kokaina i, da prostite, sperme, ali suštinski iste: nesigurne devojčice koja je tako cool zato što je to najbolja moguća samoodbrana pred okrutnošću sveta. Može li to da se završi dobro, svo to preterivanje? Pa, teško… No, Mekinerni nije tu da popuje svojim junacima, još manje čitaocima. On samo valjano (pozdrav zaboravljenom asu, Vojislavu K!) vaja portret jednog vremena i ljudi u njemu. A to vreme je, gle, naše vreme više nego da smo ove romane čitali onda kada su izvorno objavljeni, jer je naše okruženje takvo da ih danas bolje i neposrednije razumemo. Da li je to dobro ili loše? Hm, Mekinernijeva Alison bi složila zamišljenu facu i rekla ono, kao… Teško je ne složiti se s tim filozofskim uvidom.