Izdavači o nametanju ćirilice: Ko se boji latinice još

Nakon što je Ministarstvo kulture objavilo rezultate konkursa za otkup knjiga iz prošlogodišnje produkcije, koji  su izdavačima potvrdili da im je status u ovoj državi sve nepovoljniji, Ministarstvo kulture je najavilo novu meru koja će im doneti ekonomske gubitke.

Da podsetimo: u nameri da istakne, sačuva i odbrani srpsku ćirilicu, Ministarstvo kulture je najavilo tri koraka kojima će doći do tog cilja. Drugi se odnosi na izdavače: od iduće godine Ministarstvo će za biblioteke otkupljivati samo izdanja koja su objavljena na ćiriličkom pismu. Očekuju da će ako se u bibliotekama nađe više knjiga na ćirilici, ćirilica lakše ući u narod, te da će samim tim među narodom doći i do povećanja i pojačanja   nacionalnog identiteta.

Oni izdavači koji su i do sad imali ćirilička izdanja, hvale ovu meru Ministarstva, a oni drugi su je doživeli kao sputavanje da odlučuju o sopstvenim izdanjima i opasnost po sopstveni opstanak, ali i kao sputanje srpske knjige da dopre do čitalaca izvan državnih granica.

„Clio“

Zoran Hamović, direktor i glavni urednik izdavačke kuće Clio,  kaže za „Vreme“ da je, „neophodno koristiti oba pisma ravnopravno, kako bi se očuvala kulturna baština, olakšala međunarodna komunikacija i kako bi se građanima obezbedila sloboda izbora između ćirilice i latinice, kad su već u prilici da koriste oba pisma.“

„Pođimo od ustavne i pravne osnove. Prema Ustavu Srbije, ćirilica je zvanično pismo, ali latinica se koristi ravnopravno u mnogim aspektima društva. Ustav jasno definiše ćirilicu kao zvanično pismo, ali zakon ne zabranjuje korišćenje latinice, što omogućava ravnotežu u svakodnevnoj upotrebi“, naglašava Hamović.

Ističe da su „kulturni i istorijski značaj oba pisma nezaobilazni“, jer je „ćirilica duboko ukorenjena u srpskoj istoriji i kulturi, vezana za pravoslavlje i srpski identitet. S druge strane, latinica je takođe postala deo svakodnevnog života zbog istorijskih veza s drugim narodima i jezicima, naročito u periodu Jugoslavije.“ I zato, kaže Hamović, „korišćenje oba pisma čuva bogatstvo srpske kulturne baštine i prilagođava se modernim potrebama“.

„Praktičnost u komunikaciji sa drugim kulturama  jeneizostavna“, kaže, zato što se „latinica koristi u međunarodnoj komunikaciji i tehnologiji. Budući da je latinica dominantna u globalnom kontekstu, ravnopravna upotreba oba pisma omogućava lakšu integraciju Srbije u međunarodne tokove, poslovanje i internet komunikaciju.

Smatra da su dva pisma prednost obrazovnog sistema. „Srpski obrazovni sistem uči decu oba pisma, što doprinosi dvopismenosti unutar jednog jezika. Ovo povećava fleksibilnost i kognitivne sposobnosti, jer deca i odrasli mogu da čitaju i pišu na oba pisma bez problema.“

„Ljudska prava i lična sloboda izbora u temelju su savremenog građanskog sveta. Ravnopravno korišćenje ćirilice i latinice omogućava građanima da biraju pismo prema ličnim preferencijama ili potrebama. U nekim delovima zemlje i među određenim etničkim zajednicama, latinica je dominantnija, dok se u drugim delovima uobičajeno koristi ćirilica.“

Upotreba ćirilice se kosi i sa planetarnim tehničkim napretkom i digitalnim razvojem.

„S obzirom na to da je latinica globalno zastupljena u tehnologiji, programiranju, društvenim mrežama i internet pretraživanju, ravnopravna upotreba omogućava bolji pristup savremenim tehnologijama i resursima, dok ćirilica čuva domaću kulturnu i jezičku specifičnost“, kaže Zoran Hamović.

„Geopoetika“

Ministarstvo kulture je o ovoj meri, kao uostalom i o sva tri koraka kojima bi da istakne, sačuva i odbrani ćirilicu, odlučilo bez konsultacije sa strukom i sa zainteresovanima. A da je postupio drugačije, verovatno bi mu (Ministarstvu) neko skrenuo pažnju da u Srbiji nem potrebe braniti ćirilicu jer je, za razliku od na primer Vukovara, niko ne zabranjuje.

Jasna Novakov Sibinovič, direktorka i izvršna urednica „Geopoetike izdavaštva“, kaže za „Vreme“ da je „predlog o isključivom otkupljivanju ćiriličnih izdanja od strane Ministarstva kulture traži ozbiljne argumentovane razgovore pre konačne odluke. Ignorisanje praktičnih posledica, a isticanje srpskog nacionalnog interesa, temu ćirilice u izdavaštvu nažalost čini snažno ideološki obojenom.“

„Umesto da ova važna  i neophodna  tema, pojačanje prisustva ćirilice u javnom sektoru, ima za svrhu održanje ravnopravnosti i bogatstva dva pisma, nasuprot tome, dobili smo predlog koji sadrži uslovljavanje, poništavanje i isključivanje, a sve pod kapom patriotizma,  obesmišljenog od zloupotrebe.“

Kaže da „sve ovo ponovo rađa podele i sukobe i time uspešno, po oprobanom receptu, skreće temu sa gorućih problema izdavaštva u ovom trenutku: u jeku priprema za Sajam koji je za svakog izdavača najteži period zbog najvećeg ulaganja, nemamo još uvek rezultate otkupa za knjige objavljene 2023.godine, o uplaćenom novcu da ne pričamo. Biblioteka grada Beograda nije uplatila izdavačima novac za odavno završeni otkup knjiga za gradske biblioteke, nisu ni raspisani konkursi Grada Beograda za sektor izdavaštva.“

I zato, kaže Jasna Novakov Sibinović, „kontinuirano pozicioniranje kulture, a naročito izdavaštva u okviru kulture na najniži stepen državnih prioriteta, neuvažavanje značaja i doprinosa izdavačkog sektora i konstantno smanjenje budžeta za pomoć izdavaštvu, doveli su do toga da ovakav predlog bude protumačen kao novi oblik neuvažavanja  i pritiska.“

„Argument da mi, kao privatni izdavači, možemo da objavljujemo knjige na kojem god pismu, ali da nećemo dobiti pomoć za latinične knjige,  zanemarivanje je činjenice koliko je svakom izdavaču (ukoliko naravno objavljuje kvalitetna izdanja na korist društva i krajnjih korisnika) kontinuirana pomoć države važna.“

„A ako već govorimo o srpskom nacionalnom interesu, on bi mogao biti i adekvatna i kontinuirana briga i podrška države za širenje prisustva i uticaja srpske književnosti u svetu, u smislu sistematske pomoći države za promociju domaćih autora na svetska tržišta (imamo savršene primere u regionu) i bolje osmišljeni nastupi na inostranim sajmovima knjiga“, zaključuje Jasna Novakov Sibinović.

„Laguna“

U „Laguni“, koja ima veliki procenat produkcije domaćih savremenih autora, objavljuju knjige i na latinici i na ćirilici, u zavisnosti od  želje autora. Neka izdanja štampaju na oba pisma. Interesantno je da se bolje prodaju latinična izdanja, i to u domaćim knjižarama. S obzirom da „Laguna“ svoje knjige ima i u knjižarama regiona, a i da one redovno stižu do dijaspore, jasno je da je latinica neizbežna.

„Izdavač koji želi da se zatvori i ograniči na teritoriju Srbije, možda će objavljivati isključivo na ćirilici, no svaki koji ima ambiciju da knjige prodaje i u Crnoj Gori, RS, BiH i dijaspori mora da se opredeli i za latiničko pismo“, smatra Dejan Papić, osnivač „Lagune“.

Papić smatra  da je malo verovatno da će ova odluka uticati na uređivačku politiku, zato što „otkup kuburi sa mnoštvom drugih problema, počevši od nedopustivo niskog budžeta, pa korist od prelaska isljučivo na ćirilicu ne bi ni izbliza mogla da nadoknadi štetu zbog gubitka čitalaca i tržišta.“

On lično smatra da bi „ćirilica trebalo da bude povlašćeno pismo“, ali bi se po njemu to postiglo određivanjem  rabata na ćirilička izdanja  od nula odstoi oslobađanjem PDV-a.

„Ali, odluka da se dekretom zabrani latinica, uveren sam, ne može doneti gotovo nikakvu korist nikome, a štetu može, i samim bibliotekama i čitaocima koji će ostati uskraćeni za dobre knjige“, kaže Dejan Papić.