Prvi tom šestoknjižja Karla Uve Knausgora je izazovno poigravanje bespoštedno iskrenim uvidima u sopstvena tabuizovana (ne)osećanja kao eksplozivan prozni materijal
U dnevnoj sobi tata se pomerio na stolici. Kutija šibica je tiho zazveketala; trenutak kasnije čulo se kratko šištanje sumporne glave koja se povlači po hrapavoj površini i praskavi zvuk kada se zapalila, koji kao da je utonuo u tišinu potonjeg plamena. Kada se nekoliko sekundi kasnije dim cigarete osetio u kuhinji, Ingve se nagnuo i otvorio prozor što je tiše mogao. Zvuci koji su uleteli iz spoljašnjeg mraka promenili su čitavu atmosferu u kuhinji. Iznenada je postala deo okolnog krajolika.
Svačega smo se nagledali, to jest načitali, i postali smo (pre)otporni na oduševljavanja i zgražavanja, a još više na iznenađenja i osveženja, pa ipak, Norvežaninu Karlu Uveu Knausgoru (r. 1968) uspelo je da napiše nešto što teško da liči na bilo šta iz našeg prethodnog čitalačkog iskustva, mada se ne bavi ničim što bi se moglo definisati kao „radikalni eksperiment“ u formalnom smislu. Ono što je kod Knausgora na neki uzbuđujući način novo i drugačije zapravo je totalnost njegovog književnog projekta, radikalnost kojom ga približava onome što razne Lepe Duše nazivaju „pisanje sopstvenom kožom“, ali Lepe Duše to obično misle nekako metaforično, dok Knausgor ne gubi mnogo vremena na prenesena značenja: umesto toga, radije će nam ponuditi presnog sebe na tanjiru, u svojevrsnom reality show samorazotkrivanju.
Samo po sebi – čudna mi čuda. Niti je „iskrenost“ estetska kategorija, niti nas nužno mora biti briga za poslove i dane, sećanja i razmišljanja, sumnje i snove tamo nekog norveškog dripca. Mora da tu ima još nečega – kako bi inače mogla da se objasni prvo nacionalna, potom i globalna slava sada već šestoknjižja Knausgorovog, na već dobro preko tri hiljade strana, a objavljivanog sukcesivno u prethodnih oko pet godina pod naslovom Moja borba, koji nam je inače odnekud jako poznat?
Prvi tom ovog serijala našao se nedavno i pred srpskim čitaocima (preveo Radoš Kosović; Booka, Beograd 2015), a ostali bi trebalo da uslede, po najavi izdavača, otprilike u godišnjem ritmu – ko bude imao strpljenja da ih tako dočekuje. Što se mene tiče, teško da ću izdržati, radije ću posegnuti za engleskim prevodima, kad već postoje. Bojim se da smo i u čitanju obimnih književnih ciklusa postali nalik na pasionirane gledaoce savremenih mamutskih TV serija: ne pratimo ih zapravo epizodu po epizodu – kao u sada već davna vremena, kad bismo se jednom nedeljno u tu svrhu nacrtali pred televizorom – nego sezonu po sezonu, a ako se u celu priču uključimo sa zakašnjenjem, onda najradije odgledamo „kampanjski“ sve „odjednom“, tj. u iracionalno kratkom roku, u nekoliko dugih i frenetičnih seansi. Primera radi, tek sad sam se nakanio da pogledam famozni Californication, ali kad sam već krenuo, u narednih ne više od 2 do 3 nedelje odgledaću sve, ili bar donde dokle mi bude držalo pažnju…
Kako god, u čemu je stvar s Mojom borbom? Njen narator, sam Knausgor, pisac je, još bez osobitog uspeha, sa vrlo zapletenom porodičnom istorijom, pre svega obeleženom traumatičnom i kontradiktornim odnosom s ocem, pomalo otuđenim, potonjim alkoholičarem, koji se prema njemu uglavnom odnosio hladno i s visine, dok nije napustio porodicu, osnovao drugu, potom i nju napustio i posvetio se besciljnom životarenju i besomučnom opijanju, što ga je i dotuklo. Tu je i majka, figura blagosti i topline, ali i jedva vidljiva, uglavnom odsutna, barem u prvom tomu, te stariji brat, predugo frustrirajuće superioran. I naravno, ceo splet širih familijarnih odnosa, umetničke ambicije i sveprisutan strah da im nije dorastao, rana prijateljstva, prve ljubavi, bolna spoznaja prilično darvinističke prirode seksualnih i ostalih privlačnosti. Zamašnim delom ovaj je obimni roman (455 strana) svojevrsna bildungs-hronika, reminiscencija na dane odrastanja i sve što uz njih ide, što je po sebi otrcano i „ispisano“ da ne može biti otrcanije i ispisanije. Drugim svojim krakom, to jest u poslednjoj trećini ili četvrtini, to je beskrajno dug i detaljan opis nekoliko dana po smrti Knausgorovog oca, kojeg valja sahraniti, ne samo bukvalno, nego i apsolvirati činjenicu njegove smrti, otvoriti se nekom novom životu izvan senke njegove odsutne prisutnosti. A to nije lako: Knausgor bez krzmanja kaže da je priželjkivao tu smrt, ali kad je stvarno nastupila, sve što mu je preostalo je tuga, melanholija, neprestani izbrusi nekontrolisanog plača. Na koncu, obimom najmanje zastupljen (bar u ovom tomu), ali nekako najvažniji, svojevrstan je „direktan prenos“ piščeve sadašnjice, dakako one koja je postojala u vreme pisanja prvog toma Moje borbe; to su delovi teksta u kojima piščev emotivni striptiz deluje najšokantnije, ali i najizazovnije: to su mesta gde Knausgor najdublje zaviruje u područje tvrdokornih tabua, bespošteno opisujući „nesavršenstvo“ svojih osećanja, ne samo prema voljenoj ženi i prema rodbini, nego i prema sopstvenoj deci: nije da ih ne voli, voli ih, reći će on, ali nikako ne bi mogao reći da mu ona podaruju smisao života, šta god to bilo. Odatle je samo polukorak do no-no pomisli da bi tog smisla moglo biti i bez njih, možda čak i „boljeg“…
Zapravo je najveći skandal u vezi s Mojom borbom baš taj da u njoj nema upravo ničega „spektakularnog“: nije Knausgor baš neko čudovište, nego bazično čestit momak manje-više poput bilo koga od nas, a slično se može reći i za sve druge u knjizi, dakako, i za njegovog oca. I nisu ta stanja i osećanja koja Knausgor u sebi pronalazi nešto što i bilo ko od nas neće moći da iščeprka, samo ako nije kukavica da u to zaroni na pošten način i sa pravog mesta. Pa, zašto onda toliki skandal, uključujući i to da se razveo i da ga se „pola familije“ odreklo posle izlaska knjige? Pa, upravo zato: istina je jedino što ovde nikako ne dolazi u obzir…
Zašto je, međutim, Moja borba, bar u prvom tomu, izuzetna književnost, a ne tek pomalo bizaran sociokulturni fenomen? Iz onog jedino mogućeg razloga: zato što je Knausgor sjajan pisac. Okej, čitalac nije ni očekivao ništa drugo, ali način na koji je sjajan nešto je što ipak još nije viđeno. Naime, zapanjujuće je kako u ovom obimnom, gustom tekstu, gotovo nepodeljenom na poglavlja, tekstu koji nije mnogo milosrdan ni prema čitaocu, autoru uspeva ono načelno najteže: da najbanalnije moguće događaje i situacije razvlači na desetine i desetine strana, a da čitalac to guta posve opčinjen, otvorenih usta, požudno okrećući stanice kao da će netom saznati ko li je ubica u nekom ubibože napetom trileru. I najmanje važne razgovore i druge „trivijalne“ životne situacije (kupovinu u prodavnici, vožnju autobusom, boravak u kupatilu… šta god) Knausgor opisuje do najsitnijeg detalja, ne preskačući baš ništa (a opet ni ne insistirajući na detaljima na onaj preknjiževni način koji će svaki dobar čitalac lako detektovati kao demonstrativno insistiranje na detaljima…), potpuno zanemarujući sva dramaturška ili naratološka pravila, ne preskačući „dosadne trenutke“ nego ih, naprotiv, gurajući čitaocu pod nos, a da ovaj ne da se ne dosađuje, nego mu do kraja knjige polako postaje neverovatno da bi se moglo pisati drugačije. A baš se tako – to jest, sasvim drugačije – obično piše…
Nema nikakvog smisla ni pokušati davati sud o nekom šestoknjižju tek na osnovu prve knjige, no ako ovaj prvi tom posmatramo kao zaseban roman – što je takođe apsolutno legitimno, jer on to jeste, i da nikada nije došlo do narednih nastavaka čitalac ne bi osećao da tu „nešto nedostaje“ – onda se sme reći da imamo posla s nečim što nam je oduvek bilo potrebno, samo što niko pre Knausgora nije znao, umeo ili naprosto smeo da to postavi na ovako radikalan, a opet nimalo pozerski način.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
