Ispitivanje granica

Naslov nove predstave koreografkinje Dalije Aćin sasvim je primeren i tačan: on se može shvatiti u svom doslovnom smislu, kao uputstvo ili, još tačnije, upozorenje kako treba pristupiti ovom umetničkom delu. I, zaista, predstava Handle With Great Care traži vrlo posvećenog i strpljivog posmatrača, onog koji će, bez roptanja, pratiti njen namerno i naglašeno spor ritam i koji neće upisivati izričite i transparentne „globalne metafore“ u njenu veoma apstraktnu, antinarativnu i antimimetičku strukturu… Da bi se predupredila situacija „slona u staklarskoj radnji“, možda bi u analizi ove predstave trebalo početi od onoga što je najočiglednije – od opisa slike.

Koncept prostora (potpisuje ga takođe Dalija Aćin) krajnje je minimalistički: samo jedna skromna viseća lampa, nalik isledničkoj ili fabričkoj, opisuje slabašan krug svetla u neodređeno širokom polju mraka, a u krugu dominira veliki, stari madrac. Na madracu zatičemo dva ženska tela (izvođačice su Ana Ignjatović i sama Dalija Aćin) koja su, u priličnoj meri, „razgrađena“ igrom svetlosti i senke, jer su njihovi pojedini delovi uvek u mraku – pre svega, lica. Ova tela stvaraju utisak odraza ili duplikata, jer su isto obučena – crni triko, crna kratka suknja i iste, smešne i velike pseudoistorijske perike – a nalaze se i u istovetnom položaju na madracu. Pokreti koje polako počinju da prave su vrlo mekani i delikatni: ne odvajajući se od madraca, dva tela doslovno klize, u različitim pravcima, duž njegovih površina i ivica. S vremena na vreme, ona u potpunosti skliznu na pod i nastave da, u vrlo neobičnoj pozi s nogama uzdignutim u kolenima, klize ka razlivenim obodima svetlosnog kruga; tada liče na nekakve čudne insekte ili nedefinisanu masu koja se izlila izvan svog korita.

Ovi koreografski elementi se ponavljaju i tako stvaraju – iako u tom ponavljaju nema nekakve posebne pravilnosti – efekat repetitivnosti. Taj namerni izostanak razvoja i dinamike dodatno je označen krajnje minimalističkim, monotonim zvukom nalik brujanju mašine, kroz koji se, retko i jedva čujno, probijaju vrlo udaljeni odjeci klasičnih melodija (odlična „muzika“ Rastka Lazića). Brzopleti posmatrač bi mogao, podstaknut ovakvim „ritmičkim kvalitetima“ i očitim izostankom narativne i mimetičke strukture, da negira i postojanje bilo kakve dramaturgije u ovoj predstavi. Pored toga što je i sama repetitivnost dramaturški princip, u predstavi je izrazito prisutan jedan pokretački element (dramaturg je Saša Božić): to su ženske cipele s visokom potpeticom, koje stoje na ivici svetlosnog kruga i sve vreme rečito najavljuju neki – Događaj. Lično sam bio ubeđen da ćemo ovde imati dramaturški efekat „lažnog navođenja“, ali su cipele, zaista, zaigrale: na kraju ih Dalija Aćin obuva, staje uspravno i tako uspostavlja sasvim drugačiju vizuru od one koja je dotad dominirala – od horizontalne, klizeće i puzeće uronjenosti u prostor. Ova zamena horizontale vertikalom deluje kao plastično distanciranje od svega prethodno viđenog i doživljenog, kao „filozofski odmak“ i komentar.

Iz prethodne analize lako se može zaključiti da je plesna predstava Handle With Great Care izrazito konceptualna, da je njena struktura vrlo otvorena i apstraktna, te da u nju ne treba, kao što je već istaknuto, nasilno učitavati neka dorečena i izričita značenja. Ipak, to ne znači da ona nije asocijativna i evokativna; naprotiv, ova predstava snažno pokreće i naš intelektualni i naš emocionalni aparat. Te misaone i emocionalne reakcije su, u ovakvoj vrsti pozorišta, potpuno lične, ali mi se, ipak, čini da se može ustvrditi da one ne detektuju toliko društvene i psihološke kategorije, koliko filozofske. Ili, prevedno na srpski: iščitavanje društvenih i psiholoških odnosa iz pokreta ova dva ženska tela (tipa: „odsustvo kumunikacije“) bilo bi isuviše ilustrativno, da ne kažem banalno, u odnosu na mogućnost tumačenja ove koreografije kao (filozofskog) ispitivanja granica egzistencije, prapočela iz koga sve nastaje, ljudskih potencijala i ograničenja, odnosa egzistencije i ništavila, različitih procesa individuacije… Doduše, koliko god se trudili da „rukujete s puno pažnje“, čim se prepustite jezičkom oblikovanju misli i osećanja koje jedno ovako apstraktno i konceptualno delo proizvodi, javlja se rizik od zapadanja u banalnost. Zato treba zaćutati i prepustiti se ličnom doživljaju ove veoma smele, radikalne, promišljene i uzbudljive predstave, izvedene na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta.