Svet nije isti bez Isidore. Sedim – boli, hodam – boli, pišem – boli. Boli i nedostaje. Kada sam čula da više nije sa nama, jauknula sam i zaplakala pred ćerkom. Iznenadila se, jer me dugo nije videla da plačem. Nije ni prošle godine, kada mi je mama umrla. Rekla sam joj da više nema moje drugarice, one koja joj je kupila poklon za Novu godinu. Bilo je to davno, ali za nas nezaboravno. Ostavila je poklone za svu decu koleginica sa Katedre, sa potpisom „od Deda Mraza kompozitora“. Dobrota, ničim izazvana, iz srca, iz ljubavi. Tako je Isidora umela da me iznenadi.
Sa njenom sestrom Milicom išla sam u muzičku školu. Svi su obožavali mama Bosu, profesorku srpskog jezika u „Roloviću“. Na tom Petlovom brdu je rasla i naša Nata Bogojević i mnogi dobri muzičari. Kao da je bilo nešto u vazduhu, nešto je strujalo, vibriralo – neka harmonija, neka muzika. Upoznale smo se na takmičenju za Zlatnu sirenu. Pamtim njene duge prste, nemirne oči, plavu kosu i dubok, miran glas. Kako mi je prišla i progovorila, tako je moja trema nestala. Osećala sam se sigurno u njenoj blizini, nekako drugačije i snažno. Mislim da nisam toliko dobro pevala koliko je ona dobro svirala, i zajedno smo pobedile. Tada mi je odškrinula vrata u svet muzike, kako niko nije do tada.
Dobro se sećam jednog koncerta na Kolarcu, gde smo „visili“ kao srednjoškolci. Bio je to nastup Sedam veličanstvenih. Igor, Ognjen, Nata, Isidora, Ana, Srđan i profesor Vlasta, poklanjali su se na kraju koncerta i tada mi je postalo jasno ko su prave zvezde. Oni koji pišu muziku. Muziku koja je živa, nova, sada, „friška“ iz fotokopir aparata. Bilo je uzbudljivo čuti nešto sasvim drugačije od Betovena i Dvoržaka, začinjeno sa malo džeza, roka, popa. Tako provokativno, hrabro, moćno. Priznajem da sam zamišljala sebe na toj bini. Samo nisam znala kako se postaje kompozitor.
Nekoliko godina kasnije, srele smo se na Fakultetu. Tada sam njeno Selište slušala kao malu Bibliju gudačkog zvuka. Đirotondo mi je bio dokaz da umetnička muzika ne mora nužno biti „ozbiljna“, već i zgodna, šarmantna i duhovita. Uz nju je moglo da se zaigra, mogla je da se pevuši i zapamti. Iskreno, malo sam se plašila kada je Isidora govorila na ispitima, jer je čula i videla sve. Ne samo note i zvuk, već mnogo dublje i dalje od njih. Od nje sam prvi put čula izraz „opšte mesto“. To je u muzici nešto očekivano, konvencionalno, potrošeno. Razumela sam da je u umetnosti važno tražiti sopstveni izraz, neponovljiva rešenja i originalne, hrabre postupke. To je Isidora činila i u životu i u poslu, u komponovanju i u radu sa studentima. Uvek su je vodili najviše vrednosti i uverenja, beskompromisno i dosledno. Govorila je da je daleko plodnije boriti se ZA dobro, nego PROTIV lošeg. Kao kada podižete i vaspitavate dete. Ono na šta se reaguje raste i umnožava se. Nije gubila nadu da će pamet i vrlina ipak pobediti.
Isidora me je provela kroz još jedno značajno iskustvo – rad na pozorišnoj predstavi. U Beogradskom dramskom pozorištu je, sa Irenom Ristić, 1994. godine radila na predstavi Čovek je čovek. Pozvala me da joj pomognem u prepisivanju nota, mic po mic dala da komponujem par songova (htela je više, ali se nisam baš sjajno snašla), korepetirala sam na probama i konačno – „glumila“ vojnika s harmonikom na sceni. Biti svedok kako Isidora stiže do melodije, uklapa tekst, otkriva ritam, koliko je spontana, radosna, zanosna dok radi… Neprocenjivo. Za nju sam jednom ostala budna pedeset četiri sata, jer smo spremale partiture i štimove za Bregovićev koncert u Danskoj. Ona je mogla i duže da radi, glava joj je bila bistra sve vreme, pribrano me dovezla kući. Opet smo pobedile, note su stigle na vreme.
„Umri, dušo, i ja ću umreti“ – sada mi još strašnije zvuče ovi stihovi. Zaista se nešto desi s muzikom kada je stvaralac ostavi za sobom. Dobije nežni oreol, ali i neku dubinu, senku, novu frekvenciju. Pričala mi je o Rukovetima dok ih je komponovala i svirala mi neke delove. Inače nije volela da govori o onome što piše, o porudžbinama i premijerama. Čuvala je svoje izvorište i inspiraciju od „urokljivih reči“, čuvala ih od sujete i zavisti. Čini mi se da nije očekivala da joj se dobro dobrim vrati i kao da je na neko vreme zamrzla poverenje u ovdašnji svet. Zato me još više boli što nisam znala kako joj je. Možda je verovala da ćemo se uskoro videti, da će sve biti dobro. Da je nepobediva.
I jeste, jer je uradila više nego što će mnogi koji je nadžive. Imala je ljubav i porodicu. Odgajila je mnoge divne kompozitore. Sve je činila posvećeno, s verom da će lepota i dobrota pobediti, da će umetnost promeniti svet. Volela je muziku strasno, celim telom i dušom. Zato će živeti duže od sećanja. Ostavila je trag u svemiru za bar milion godina.
Autorka je šef Katedre za kompoziciju i orkestraciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu
