Uspešni bioskopski naslovi u režiji domaćih autora preko su potrebni srpskom filmu, oni su njegova pogonska snaga, pa raduje što ih ove 2024. godine, koja tek što je zagazila u treći mesec, imamo već dva. Prvi je Nedelja Nemanje Ćeranića, a drugi su Jorgovani Siniše Cvetića, koji su na reperotar stigli poslednjeg dana februara. Cvetićev film je tokom prvog vikenda prikazivanja pogledalo gotovo 40.000 gledalaca, a to je validan pokazatelj da je u pitanju ostvarenje koje će u nedeljama pred nama dostići gledanost od šest cifara, što je broj koji osigurava status hita.
Reditelj Siniša Cvetić i scenarista David Jakovljević pre dve godine su na sebe skrenuli pažnju poklonika sedme umetnosti sjajnom dramom Usekovanje, koja je prikazana i nagrađena u Moskvi, a kasnije imala znatnog uspeha na srpskim festivalima, kao i među kritičarima. Ovaj mladi talentovani dvojac ponovo je udružio snage sa producentom Zoranom Jankovićem na Jorgovanima, filmu koji je po mnogo čemu sušta suprotnost njihovom debiju. I dok su sa Usekovanjem želeli (i uspeli) da osvoje festivalska priznanja i steknu ugled u branši, Jorgovani su komercijalni projekat koji je namenjen širokim masama.
To je podvučeno činjenicom da su glavne uloge poverene Slobodi Mićalović i Ivanu Bosiljčiću, čuvenom glumačkom paru koji se pre deceniju i po (kako vreme samo brzo leti!) proslavio serijom Ranjeni orao, takođe u produkciji Jankovićevog Košutnjak filma. S. Mićalović i I. Bosiljčić su nakon ovog uspeha nastavili karijere (ona je glumila kod Kusturice, dok je on prešao na rusko tržište), i iako su kasnije ponovo glumili zajedno (u seriji Nepobedivo srce – još jednoj adaptaciji neprolazno popularne Mir Jam), uloge Anđelke i Nenada iz Ranjenog orla ostale su ono po čemu su i dan-danas najprepoznatljiviji.
U Jorgovanima se većim delom igralo na sigurno. Novi spoj Slobode Mićalović i Bosiljčića privukao je veliku pažnju, a glumačkoj podeli su pridružena i druga popularna imena – Gordan Kičić, Milutin Mima Karadžić, Nebojša Dugalić i Nenad Okanović. Na glumcima se nije štedelo, i u pitanju je zaista uigrana i raspoložena podela: ovo je pre svega film Slobode Mićalović, sa Bosiljčićem koji joj uspešno parira, dok od mlađih snaga pre svega treba izdvojiti Pavla Čemerikića, Janu Bjelicu, Jovana Jovanovića i dečaka Petra Vasiljevića.
Scenarista David Jakovljević (koji u Jorgovanima i glumi, ali ne scenaristu – već pijanistu) napisao je višeslojnu priču koja sa dosta poleta i pronicljivosti prikazuje srpsku filmsku scenu, sa obiljem metamomenata i omaža koje će uočiti oni verziraniji. Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić glume Katarinu i Igora, popularan glumačko-ljubavni par koji upada u ozbiljnu bračnu krizu na proslavi nagrade koju je osvojila njihova zajednička serija Kad zamirišu jorgovani. Cvetić snima film o filmadžijama i svekolikom zamešateljstvu iza kamera, trudeći se da snimi komercijalni film koji će istovremeno ostati veran njegovom već prepoznatljivom rediteljskom stilu viđenom u Usekovanju. Postići ovaj naum u potpunosti je nemoguće, žanr i zadata tema zahtevaju svoje, mada treba istaći da se Cvetić sa ovim teškim zadatkom prilično dostojanstveno izborio – pre svega uz pomoć Jakovljevića i (uglavnom) nadahnute i valjano odabrane glumačke ekipe.
Iako se bave glamurom, Jorgovani su u produkcionom pogledu veoma sveden, čak štur film. Gro radnje smešteno je u jedan prostor, što je taktika korišćena u takođe kamernom Usekovanju, s važnom razlikom da u slučaju novog filma ova odluka ne ide uvek u korist priče i filmskih likova, već je više (produkciona) neminovnost nego deo nekog višeg koncepta i plana. Direktor fotografije Zoran Jovanović Žofr snima gotovo isključivo krupne i srednjekrupne planove, što je delom urađeno kako bi se podvukla klaustofobičnost priče, ali i kako bi se sakrile produkcione manjkavosti i nemogućnosti.
Jorgovani pripadaju deficitarnom, a voljenom žanru. U pitanju je komedija, ili, ako ćemo još konkretnje, satira, sa prilično raširenom lepezom načina na koji se izvlači smeh: tu je nušićevska društvena kritika, pa vodviljska razbarušenost i fizička komedija, ima tu i vulgarnosti (mada nikada preterane) i groteske (date kroz Okanovićev lik, koji je koncipiran kao nedovoljno razrađen omaž famoznom Smrdi Mudiću Kristijana Klavjea), uvrštena je i jedna prilično uspela gross–out scena (sa primesom Finčerovog Borilačkog kluba, ali kroz filtere braće Fareli), sve to začinjeno brojnim metamomentima u kojima su na meti aktuelne serije i filmovi, pa čak i ljudi koji su radili na nastanku Jorgovana, mada je sve to prilično “vanila”, bez nekog jačeg otrova, tek da malo pecne… U Jorgovanima se peva (Bosiljčić je toga mogao i da nas poštedi, ali neke stvari se očigledno ne mogu izbeći), pomalo i pleše (za šta su, srećom, zaduženi statisti), dok je romantični sloj (dat kroz turbulentan odnos Igora i Katarine) veoma važan za priču, čak ključan – on je zapravo narativna kičma čitavog filma. Humor ponekad pogodi metu, dok na mahove deluje usiljeno, s tim što film nijednog trenutka ne postane dosadan ili naporan za gledanje. Veoma se pazilo na ritam: u pitanju je film izuzetno brzog tempa čije trajanje od 83 minuta spasava Jorgovane nepotrebnog razvlačenja i praznog hoda.
Svečana premijera filma Jorgovani održana je 27. februara 2024. godine u okviru takmičarskog programa FEST-a, s tim što je Cvetićevo ostvarenje ostalo bez nagrada na dodeli: prednost su po tom pitanju dobila dva Đorđevića (koji, da naglasimo, nisu u srodstvu) – film Radnička klasa ide u pakao Mladena Đorđevića osvojio je tri nagrade (uključujući onu za najbolju režiju), dok je Za danas toliko Marka Đorđevića ovenčan sa dva odličja. To i ne treba previše da čudi pošto Jorgovani i nisu pravljeni sa prvenstvenom namerom da osvajaju nagrade, već sa željom da očaraju i “zavedu” najširu bioskopsku publiku. Koliko će ta “romansa” između posetilaca bioskopa i Jorgovana biti intenzivna i dugotrajna – ostaje da se vidi. Početak je sasvim solidan, hit imamo, s tim što će od konačnog broja (koji ćemo znati za mesec-dva) dobrim delom zavisiti i način na koji će Cvetićev drugi film biti percipiran u okviru njegovog opusa i aktuelne ponude srpskog filma. Film poput ovog se ne snima zbog festivalskog prestiža, već zbog gledanosti i zarade koja će se, nadajmo se, preliti na neke ambicioznije i autorskom srcu bliže projekte. Ako se to desi, Jorgovani će u potpunosti ispuniti svrhu svog postojanja.
