Drugom predstavom koja je u njemu odigrana, definitivno je overen novi pozorišni prostor u Beogradu, tačnije u Zemunu – scena „Bel Etage“ Opere i teatra Madlenianum. Reč je o alternativnoj sceni, jer je taj prostor izvorno galerijski. Osnovna namena prostora bila je polazište za vrlo zanimljiv repertoarski koncept: u galeriji se, naime, igraju samo predstave o velikim slikarima. Prvo je, prošle sezone, izvedena predstava o Fridi Kalo, a nedavno je bila premijera predstave Burleska o Grku, rađena po istoimenoj televizijskoj drami slovenačkog autora Andreja Hinga o El Greku.
Rediteljka Anja Suša i njen scenograf Igor Vasiljev vrlo su promišljeno i kreativno organizovali ovaj, teatarski nestrukturisan prostor. Prateći izrazito intimističku intonaciju Hingovog teksta – koji nema, kao što i pisac ističe, pretenzije da verodostojno i razuđeno prikazuje ceo život velikog slikara i/ili njegovo doba – oni postavljaju kamernu i intimnu scenu smeštenu odmah uz gledalište. Prostor je rešen pomoću belih platana našpanovanih na ramove, koja se, kao u japanskoj arhitekturi, pomeraju i otvaraju različite planove i kadrove za scensku igru. Ta dinamična igra planova i kadrova ukazuje, na metaforički scenski način, na medijsko poreklo Hingovog teksta, na formu televizijske drame, ali i na jedno od opštih estetskih pitanja likovne umetnosti, pitanje kompozicije. Pored toga, bela platna (čitaj – prazna), kao osnovni scenografski element ove minimalističke predstave, metaforički izdvajaju i jednu od središnjih tema drame – El Grekovu stvaralačku krizu u poznim godinama života.
Kao što je već istaknuto, autor i sam tvrdi da nije imao „biografske namere“, da je „sasvim neobavezno pozajmio El Grekovu sudbinu“. U središtu njegovog interesovanja bilo je, naprotiv, spomenuto univerzalno pitanje gubitka vere u sopstveno stvaralaštvo, pitanje koje je, u konkretnom slučaju El Greka, tesno povezano s gubitkom prave vere, slikarevog umetničkog i duhovnog pokretača. Ovaj osnovni dramski sukob, iskazan u El Grekovim monolozima pred njegovim modelima i dijalogu s predstavnikom Crkve, ima i svetovno naličje, koje ga čini još složenijim: u tumačenju slikareve odane supruge, ovaj intimni, estetski i teološki konflikt, prevashodno je izraz njegove egocentričnosti, nebrige za najbliže, uključujući i sina koji odlazi od kuće.
Da bi izoštrila te glavne sukobe i probleme koje oni otvaraju, rediteljka Anja Suša sprovela je izvesne dramaturške intervencije. Jedna od glavnih sastoji se u redukovanju El Grekovog neprijateljskog porodičnog okruženja, odstranjivanjem lika slikarevog brata Manusoa, na likove ženinih tetaka koji, pri tome, gube i svaku individualnu odliku. One su, u ovoj predstavi, jasne metafore opresivnog i konzervativnog društva, što je rediteljka uspešno scenski artikulisala adekvatnim kostimom (autor Maja Mirković) i stilom igre: nose gotovo istovetne, raskošne i izrazito krute haljine iz epohe s krinolinama, a ponašaju se kao nekakve groteskne, mehaničke lutke, pri čemu je Huana (Jelica Vučinić) doneta s mnogo više osećaja za meru od Injes (Elizabeta Đorevska). Kad već spomenuh krinolinu, treba reći da dotični odevni predmet rediteljka odlično metaforično razigrava u sceni sukoba El Greka i njegove supruge: kako se duševno lomi u sukobu s mužem, tako se Heronima lomi i u struku, izvija i presamićuje u svojoj krutoj krinolini, da bi na kraju potpuno propala u nju, kao u nekakvu tamnicu duše.
Nasuprot stilizovanim likovima tetaka, simbolima tog konzervativnog društva, i koreografisanoj postavci lika El Grekovog modela Mutavca (igra ga plesač Dušan Murić), koji, logično, ni u drami ništa ne govori, nalaze se realistično oblikovani nosioci glavnih sukoba: El Greko, Dominikanac Kargana i Heronima. Anđelika Simić brani lik Heronime kao tragičke žrtve muževljeve umetničke vokacije, dok Ivan Tumić tumači Karganu kao odmerenog, pa zato još opasnijeg zastupnika Svete inkvizicije. U tumačenju glavnog lika, Nebojša Dugalić je, bar na premijeri, krenuo da preizdašno koristi svoju bogatu glumačku tehniku, ali je ubrzo spustio loptu i odmereno i pouzdano postavio analizirane unutrašnje i spoljašnje El Grekove sukobe. Nije uspeo da donese samo jedan aspekt lika, a to je ono staračko, istovremeno sentimentalno i cinično svođenje životnog bilansa. To, naravno, nije glumčev propust, jer on nije kriv što je mlađi od lika koji tumači. Jedina veća dilema koja ostaje u ovoj kultivisanoj i promišljenoj predstavi jeste ta zašto je rediteljka, ovim podmlađivanjem, relativizovala jednu od značajnijih dimenzija komada Burleske o Grku – lirovsko preispitivanje na kraju života. Možda zato što joj je bila bitnija tema umetničke krize, koja nije specifičnost nijednog „uzrasta“, od teme finalnog životnog preispitivanja.
