Ibermenš Srbija iz Kostine vizure

Dar je predstava koja ne zanima ni državu ni medije. Pred premijeru u beogradskom pozorištu „Vuk“ na Zvezdari, na Dan ljudskih prava, 10. decembra prošle godine, pojavio se tek poneki prilog na televiziji i tekst na jednom internet portalu. Posle dve ili tri beogradske reprize i kragujevačke premijere prošle nedelje svako medijsko eksponiranje ove male pozorišne trupe svodi se na friends&family u medijima. I gostovanje u Kragujevcu bilo je na porodični o-ruk jer je trećina ekipe iz Kragujevca. Na isti način, i ovaj tekst bi mogao da bude optužen za privatluk, da nije prostog pitanja: Šta to nije u redu sa predstavom?

Dar je napisala Milena Đorđević, glumica Narodnog pozorišta, u režiji Miloša Đorđevića, takođe glumca Narodnog pozorišta kojem je ovo režiserski prvenac. Dar je drama o porodici koja ima dete u stanju autizma.

Eto, to nije u redu sa predstavom. Ozbiljan je napor, zbog priče s društvene margine, izvući se iz tople kuće umesto da dremaš u fotelji uz ibermenš reklamu koju kao da je napisao premijer Vučić: „Ti radiš 24 sata, sedam dana nedeljno, ležeš i budiš se sa svojim poslom, dolaziš pre svih i radiš prekovremeno, i u svakom trenutku veruješ da možeš da budeš još bolji… ti biraš slobodu, pomeraš granice, u svakom trenutku živiš svoj posao…“ Da je neka velika tema, Srbi i Hrvati, Kosovo, ratovi devedesetih, ubistvo premijera Đinđića, u redu. A ovako?

Kao da, u sinergiji korporativne propagande multinacionalnih giganata i državne propagande o Srbinu natčoveku koji će na kraju pobediti veliku krizu, porodice sa decom u stanju autizma, ili tek priča o njima, izgledaju kao statistička greška, pa su otud dosadne i gotovo nevidljive? Da li je društveno angažovan teatar koji za cilj ima podizanje svesti o autizmu isuviše apstraktan, nerazumljiv, u zemlji u kojoj su rampe za invalide i dalje ozbiljan luksuz, a država torbari zbog jednog presađivanja bubrega? Ili je, možda, prosečnom prestravljenom uredniku koji „radi prekovremeno“ i objavljuje vest o finskim pankerima s Daunovim sindromom na Eurosongu u Beču, domaća drama o autizmu zamirisala na politički nekorektnu? Ko se to baš sad setio da pravi predstavu pa još i inkluzivni projekat sa tribinama, edukacijom, a hteli bi i film da snime, neku srpsku varijantu „Kišnog čoveka“, i to sve usred obračuna sa antivakcinalnim lobijem koji MMR vakcinu proglašava glavnim krivcem za porast broja dijagnoza autizma?

PRIČA O DEČAKU I LJUBAVI: Dar je priča o dečaku Kosti sa dijagnozom autizma (Stojan Đorđević) i njegovim poteškoćama; o mami glumici (Milena Đorđević) koja vazda snima neke serije i plaća Kostine lekare, vaspitače, učitelje; o tati piscu (Milan Kovačević) čiji se talenat pobrkao sa alkoholom, sestri Jani (Maja Ranđić) koja je odlučila da ode od kuće jer se ceo život sve vrti oko Koste, o tetki (Boba Latinović) koja ne želi da rodi jer se plaši „loše genetike“ i učiteljici (Zorana Bećić) u koju je dečak zaljubljen, kao i njegov tata.

Milena Đorđević, koja tumači jednu od glavnih uloga i autor je celog projekta Dar, kaže za „Vreme“ da kao majka dvoje maloletne dece gotovo svaki dan u nekom parku sretne decu u stanju autizma ili s nekim drugim smetnjama u razvoju: „Ova predstava je vid naše podrške roditeljima, to je pokušaj demarginalizacije dece u stanju autizma i njihovih porodica. I pokušaj da se što više ljudi senzibiliše, ne bi li počeli da primećuju one za koje se nepravedno tvrdi kako ‘žive u svom svetu i njima niko ne treba’, a to nije tačno. Videla sam majke i očeve koji svoju decu sklanjaju od deteta sa autizmom uz komentar: beži od tog ludaka. U Beogradu, a koliko je onda to neznanje po Srbiji, gde ljudi svoju decu kriju, ili ih ostavljaju u domovima, ili ih naprosto napuštaju? Zato bi nam pomoć Ministarstva kulture bila dragocena da bismo sa predstavom i tribinom posle predstave mogli da dopremo do onih krajeva Srbije u kojima se stanje autizma izjednačava sa ‘božijom kaznom’, ‘sramotom’, ‘bolešću’ i ‘ludilom’. Hoćemo da oslobodimo ljude da govore o tome, da pomognu svojoj deci da se uključe u svakodnevni život, koliko je to moguće.“

Scena „Kult“ u zvezdarskom pozorištu „Vuk“ bila je puna dece. I nekih ljudi, roditelja, prijatelja, rođaka, koji u svojoj blizini imaju decu sa stanjem autizma. Što zbog male scene i te intimne atmosfere, tribina posle predstave je više ličila na grupnu terapiju. I to ne samo terapiju za porodice sa decom sa posebnim potrebama, nego terapiju za izbeglice iz ibermenš propagande koju svakodnevno pušimo: u banci, u reklamama, u prodavnici, u Dnevniku RTS-a, u domu zdravlja, na konferencijama za novinare, u koverti za platu, ko je ima… Dar je, kaže Milena, predstava o ljubavi, otuđenju, porodici, poverenju: „To je priča o intelektualcima koji se bore za golo preživljavanje u ovom svetu. U toj borbi gube sebe, nedostaje im ljubavi i razumevanja, a Kosta, dečak u stanju autizma, pokreće ih i podseća da nisu prisutni u svom životu i da u tom preživljavanju gube trenutak sa ljudima do kojih im je stalo. Ljudi u stanju autizma nas mogu naučiti da sačuvamo trenutak, oni su božanstveni, puni ljubavi, samo im treba znati prići. Ova predstava i jeste o tome kako im prići i kako ih pustiti da nas vole, a to je, u stvari, priča o svima nama.“

PROBLEM SU ODRASLI: Boba Latinović, glumica pozorišta „Boško Buha“, ali i član „Pozorišnog trupa Siguran konj“, kaže za „Vreme“ da se projekat sastoji od četiri dela: „Prvi je pozorišna predstava Dar. Drugi je tribina koja se održava nakon odigrane predstave a vode je defektolozi koji se bave ovim problemom, učitelji koji su završili obuku za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, kao i neko od roditelja iz Udruženja roditelja dece sa autizmom. Na tribini učestvuje i glumačka ekipa iz predstave. Treći deo bili bi seminari za obuku nastavnog kadra i svih zainteresovanih za rad sa decom sa posebnim potrebama u cilju što bolje i lakše inkluzije, kao i umrežavanje svih institucija i udruženja koji se bave ovim problemom. I četvrti deo bio bi autorski igrani niskobudžetni film po prilagođenom tekstu predstave, koji bi nastavio svoj nezavisni život i putem festivala i drugih vidova prikazivanja širio ideju upoznavanja šire javnosti sa ovom temom. Naravno, ovaj projekat moći će da se realizuje u potpunosti ukoliko dobijemo finansijsku podršku. U međuvremenu mi krećemo sa predstavom i tribinama, a za dalje, kako bude.“

Stalne saradnice Milenine pozorišne trupe „Pozorišni trup Siguran konj“ koja pokreće projekat Dar jesu i tri dame: defektološkinja Snežana Babović, potpredsednica Republičkog udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom Natalija Lazić i učiteljica Ana Milanović. One su stručni deo ekipe kojima se ljudi najčešće obraćaju na tribinama i traže odgovore na pitanja o autizmu.

A čini se da su deca na tribinama nekako najslobodnija. Sedmi, osmi razred osnovne škole. Oni imaju fantastične predloge za inkluziju, o vršnjačkim koordinatorima, recimo. Nisu deca problem, oni se lako prilagođavaju u novim okolnostima i imaju jaku volju da pomognu, nastavlja Milena Đorđević. Problem su odrasli. I sistem. A sistem je taj koji treba da obuči i nastavnike i roditelje kako da uspostave vezu sa određenim detetom jer je reč o širokom spektru autističnih stanja. „Na jednoj našoj tribini“, priča Milena, „bio je dečak sa stanjem autizma koji nije govorio do srednje škole. Pohađa redovnu nastavu u Farmaceutsko-fizioterapeutskoj školi u kojoj se sprovodi inkluzija već nekoliko godina. Progovorio je zahvaljujući vršnjačkoj podršci i nastavnicima koji su sproveli odličan sistem podrške, imaju još dvoje, troje dece sa autizmom. Oni su pre predstave i tribine sproveli anketu o tome koliko deca znaju o autizmu. I prosledili su je drugim školama. Molila sam ih da daju deci vremena da tri dana guglaju i da onda ponovo sprovedu anketu da vidimo koliko su naučili. To je izuzetna ideja, a opet samo lična inicijativa, bez ikakve podrške.

DOPRETI DO LJUDI: Dečak je ostao na tribini posle predstave, s mamom i drugarima iz razreda, za vreme predstave je aplaudirao i vikao: bravo!, a onda je na kraju ustao i zagrlio Stojana Đorđevića, koji igra Kostu, dečaka u stanju autizma. To je moja najveća nagrada. Ipak, ovaj projekat je namenjen pre svega onima koji dosad nisu prepoznavali ovaj društveni problem. Nažalost, ne zna se koliko je takve dece u Srbiji, ne postoji statistika, jer ljudi po selima to kriju. Da ne govorim o tome da je i zdravstveni sistem vrlo rigidan po ovom pitanju i da se ljudi koji imaju novca za to uglavnom okreću privatnim institucijama. Sistemi podrške za roditelje u Srbiji su – nikakvi. Da li se ko pita šta je s tim ljudima kad odrastu, kad im roditelji ostare, umru? Ko se stara o njima, gde, kako oni žive? Gde su dnevni boravci, stacionari za te ljude?“

Na više od tri stotine elektronskih adresa Milena Đorđević je poslala poziv medijima pred premijeru, sa detaljnim objašnjenjem o predstavi, projektu, važnosti toga da ih podrže, pozivala telefonom… „Na premijeri smo imali jednog novinara. Možda je razlog što smo mi svi pozorišni glumci, nismo medijski eksponirani, nismo zvezde, pa medijima to nije izazovno. Salu kragujevačkog Pozorišta za decu napunili smo zahvaljujući prijateljima svojih prijatelja, uspeli smo da od prodaje karata isplatimo naš dolazak tamo. Niko od nas nije tu da zaradi, jer zarade nema, važno nam je da isplatimo dolazak i da puna sala bude garancija da ćemo uspeti da dopremo do ljudi, da ozvučimo jedan važan društveni problem“, kaže Milena.

Ono što je glavni kvalitet predstave – otvaranje važne društvene teme, kakva autizam zasigurno jeste – gotovo je prećutano u javnosti. To bi neko možda mogao da pravda manjkavostima ili nedorečenostima teksta, glume, režije ili kostima, ali je interesantno da niko od pozorišnih kritičara nije ni došao da je pogleda.

Uostalom, medijske pompe oko pozorišnih predstava, posebno ukoliko su „društveno-politički angažovane“, rezervisane su za takozvane velike teme, kao što je to nedavno bio slučaj sa čak tri predstave o ubistvu Zorana Đinđića. Na kraju se ispostavilo da su širina medijskog prostora i dubina budžeta bile obrnuto proporcionalne njihovom umetničkom dometu.