Govor tame, dvadeset godina kasnije

Ovaj zapis nastaje u spoju između mog prvobitnog teksta o Breku i Darku Peroviću i perspektive dvadeset godina kasnije, perspektive premošćavanja razdaljine između Beograda i Amsterdama mrežom zvanom veb. Kada god sam razmišljao o Breku, pauze od dvadesetak godina i nije bilo. Sasvim druga stvar je bio odnos prema autoru. Sa Darkom, od mene mlađim deset godina, družio sam se u kafani hotela Mažestik, na našim čuvenim sastancima neformalne strip grupacije Beogradski krug 2. Družili smo se i privatno. Živeli smo blizu jedan drugoga na Novom Beogradu, podjednako udaljeni nekoliko minuta hoda od novobeogradske Fontane, jedne od centralnih gradskih tačaka u to vreme. Kada smo otišli, ja naizgled zauvek u Amsterdam, Darko na ipak nešto kraće u Španiju, kontakt se prekinuo i – bez ikakvog razloga – prekid je potrajao sve do ponovnog objavljivanja Breka. Pratio sam njegove intervjue, znao šta i gde objavljuje, ponekad se popeo do njegovog bloga. Pretpostavljam da je i Darko isto tako, posredstvom veba, imao prilike da viđa šta sam objavljivao i u kojim sam se smerovima kretao.

Ipak, prvi Skajp razgovor odvio se pre nekoliko meseci. Pomalo smo oklevali i zastajkivali u razgovoru, pitali za stare prijatelje, saznali da nam se kćerke poznaju i da idu u istu školu za dizajn u Beogradu. Naravno da sam znao da Darko nije onaj Darko Perović, na koga sam naleteo guglajući, u političkom treš tabloidu „Kurir“, koji ubija svog poznanika u kafanskoj raspravi da-li-je-ili-nije trebalo uhapsiti Radovana Karadžića. Darko je pasivni avanturista crtačkog stola, a ne budala koja zamišlja da kroji političku istoriju tako što će do smrti prebiti matorog komšiju koji je tek eto imao drugačiju opsesiju. Poslao sam Darku digitalno dva njegova crteža koja mi je poklonio baš u vreme prvog izlaženja Breka u YU strip magazinu. Darko jedan od svojih akvarela nije mogao da prepozna. Tek udubivši se u liniju i potez, dozvao je sećanje.

Nedavno sam ponovo šetao po novobeogradskoj Fontani. Niko ne bi znao da objasni da li je to bila pre svega tačka za susretanja, bioskop, samousluga, biblioteka, ili pak ona depresivna kafančina? Fontana je bila i mesto gde se karatista, potpisnik ovih redova, budalasto ili hrabro potukao sam protiv trojice uličnih prebijača i, gle čuda, završio s prelomom sinusne kosti i na stranicama tadašnje policijske revije. Kad god dođem u Beograd, posetim i novobeogradsku Fontanu. Zašto? Zbog batina? Ma ne, nego zato što je to jedno od mesta u gradu koje je potpuno pošteđeno održavanja i time je savršeni merač protoka vremena. Bioskop ne radi, biblioteka odavno ne postoji, a žućkaste kockice na fasadi su dobrano pootpadale. Sada je sve to oronulo arhitektonsko zdanje o kome zaista više niko ne brine. Otvoreni arhitektonski manje-više trougao, u koji se može ulaziti i izlaziti sa različitih strana, čuva mističnu tajnu protoka vremena i trošenja. Da li je vreme trošilo Breka onako kako je potrošilo jednu od centralnih tačaka ovog gradskog jezgra? Sudeći po čitalačkoj recepciji iz devedesetih, u vreme kada je Brek bio mnogo teže dostupan, on je postao pravi kult među mlađom generacijom. Zvuk, potpuno osobeni ton koji je Brek proizveo 1986. godine, nastavlja da odzvanja u ušima novih čitalaca.

Hajde da se vratimo na suve podatke. I od njih ima nekakve vajde:

ISTORIJA BORISA BREKA: Darko Perović rođen je 1965. godine u Aranđelovcu. Živi u Beogradu (ponovo). Ilustracije objavljuje od 1979. godine, a prvim stripom predstavio se 1982. Isprva je kreirao kratke stripove na jednoj tabli, od kojih su ostali zapamćeni Strategic Arms Reduction Talks (1983), Rulet (1983), Spot (1984) i Slobodan pad (1985). Od nešto dužih stripova objavio je Azru, Alaraf (šest tabli, 1986) i Satori bar (1987). Tokom 1986. i 1987. godine u YU strip magazinu objavio je Breka, svoj prvi strip koji odgovara formi strip albuma (44 table, album je prvobitno izašao u izdanju Kondora iz Lipovljana 1990). Za Breka Darko je dobio 1987. Poletovu nagradu za „Najbolji jugoslovenski strip godine“. Na Salonu stripa u Vinkovcima 1988. osvojio je nagradu za scenario s pričom Azra, Alaraph. Za sada, kraj istorije Breka bio je strip Mali grad u Nemačkoj (deset tabli, naslov preuzet iz Le Kareovog romana iz 1968), pokušaj nastavka Breka koji je završio na kratkoj formi. No, šta je kraj istorije Breka, postaje sve neizvesnije sada kad Brek dobija svoje oživljeno albumsko postojanje i novu publiku.

Ipak, istorija Breka jeste neka vrsta predistorije karijere Darka Perovića. Na toj tački predistorija prestaje i počinje istorija kojom se neću baviti u ovom tekstu. Sačuvajmo saradnju sa Špancem Enrikom Sančezom Abulijem (izuzev u jednoj rečenici koja dolazi kasnije) i serijal Magico Vento (višegodišnju saradnju s italijanskim izdavačem „Serđo Boneli editore“) za neku drugu priliku.

Prelaz sa ilustracije na stripovno pripovedanje kod Perovića se nije u punoj meri dogodio tokom stvaranja kratkih stripova na jednoj tabli. Problemi prelaženja na drugi medijski jezik pojavili su se tek pri pokušajima kreiranja većih celina u drugoj polovini osamdesetih. Karakteristična svežina Perovićevih ilustracija kao da je iščezavala u montaži strip tabli u kojima je trebalo znati dozirati inspiraciju da bi sekvenca zadobila adekvatan raspored energije u svakoj od svojih tačaka, da bi zadobila ritam koji odgovara pripovedačkoj svrhovitosti. Srećom, Perović je bio isuviše kritičan prema vlastitom delu da bi dopustio objavljivanje svojih porođajnih muka vizuelnog pripovedača. Stoga je nekoliko projekata ostalo nedovršeno. Perović se javno pojavljivao tek s onim dužim radovima koji su bili u stanju da plene svojom režijskom i uopšte pripovedačkom sugestivnošću.

Drugi problem koji je Perović rešavao bila je sklonost identifikaciji sa svojim uzorima. U tom smislu, Perović predstavlja jednu od neuobičajenih pojava u tadašnjem jugoslovenskom stripu: istovremeno prisustvo snažnih uzora i naglašene individualnosti. U crtačkom pogledu „genealogija“ uzora mogla se relativno lako pratiti. Uticaji Mirka Ilića (Rulet), Igora Kordeja (Slobodan pad) i kasnije Željka Paheka (Azra, Alaraf i Satori bar) nisu, međutim, nikad uspeli da potisnu izrazitu prepoznatljivost Perovićeve autorske ličnosti. Različiti uticaji nisu ozledili Perovićeve razvojne konstante. Jedna od njih je prigušenost praćena nesumnjivim prisustvom emocionalnog tona. Štaviše. Perović je, u međuvremenu, izrastao u rasnijeg pripovedača od nekih od svojih stripovnih uzora. Revijsko (1986–1987) i prvo albumsko pojavljivanje Breka (1990) to su najbolje pokazali.

MELANHOLIJA STRIPA: Sa Brekom Perović je snažno vratio prioritet pripovedačkom činu u domaćem stripu s kraja osamdesetih prošlog veka. Naravno, posle iskustava radikalnih svetskih strujanja u stripu sedamdesetih i početkom osamdesetih, za Perovića više nije bilo moguće vratiti se sasvim klasičnoj, konvencionalnoj priči. Akcionost Perovićeve priče bogato je prožeta nekom vrstom pripovedačke melanholije. Tu je moguće i potrebno dešifrovati neke vanstripovne uticaje. To su svakako uticaji špijunske proze Le Kareovih romana, kinematografski uticaji Blade Runnera Ridlija Skota, a u manje primetnim, ali važnim tragovima i Stalkera, pa i Solarisa i Ogledala Andreja Tarkovskog. Sam Perović pomogao je dešifrovanju ovih senzibilitetskih uporišta – uspešno integrisanih u njegov individualni mozaik – u zanimljivoj autorskoj ispovesti Ja sam pasivni avanturista (YU strip magazin br. 85, 1987), kojom je bio propraćen treći, završni nastavak Breka. U tom smislu, Brek je takođe i statement, stav privrženosti delima koja je čitalački/gledalački osetio kao srodne sopstvenom osećanju stvari.

Igre svetlosti svakako čine neophodan udeo u poetskom naboju Perovićevog Breka. Odbacivši neutralno osvetljenje, Perović se izražavao naglašenim kontrastima svetlosti i tame u kojima je senka dobila prevlast. To je omogućilo „gustinu atmosfere“ u Breku za koju Perović kaže: „To je onaj vazduh koji dišemo između poteza, kadrova, reči…“ Čekanje, sedenje u tami, osećaj trošnosti predmeta i ljudi, melanholija mirovanja u akcionom Perovićevom stripu. A iz tame Breka izranja, nikad do kraja, lik Zole Haberg, jedan od najsenzualnijih ženskih likova u domaćem stripu (tražite, tražite, zapanjićete se koliko ih je malo). Opet prigušenost, senzualnost na nivou govora, pogleda, ćutanja. Zola je bila možda najbolja metafora za integralnu stripovnu poetiku ovog mladog pripovedača. A dinamika montaže i kretanja? Onaj trodelni Zolin skok na krov na dvadeset trećoj tabli me je ubedio da je rasni crtač u Darku stasao.

Masni, meki, tamni pokret duše – četkicom. Gustina doživljaja pasivnog avanturiste.

Izmena uloga, „dekonstrukcija“ Blade Runnera (doduše već započeta u filmu, pošto Harison Ford fizički nije dorastao silovitoj snazi ženskog androida koga goni) – u Breku je muškarac progonjeni. Zola prostreljuje Borisa Breka. Ona je opasna. Opasnija od bilo kog muškarca. Ona je femme fatale. To je vraćanje u noar, žanr jezgro tajnovitosti i gubitništva. U noaru žena je tajna. Mladi Darko Perović je sredinom osamdesetih godina pokazao retku osobinu da je u stanju da intimno zaviri u žensku psihologiju. Dragocena osobina koju bi bilo vredno sačuvati za čitav život. Ne znam da li ju je Darko sačuvao. Odgovor na to mogu dati samo stripovi kakve sada radi.

CRNOĆA, TAMA: Pošto verujem da su našim čitaocima manje dostupni drugi izvori o noaru, pogotovo holandski zbornik Film Noir iz 1984, referiraću se na knjigu Američki noar film Miše Nedeljkovića iz 2006. Noar je crni žanr ne samo zato što je u celini obeležen teskobnom atmosferom i izrazito pesimističnim tonom. On je, ipak, pre definisan upravo tom atmosferom i raspoloženjem nego konvencijama prostora, kao što je to slučaj u vesternu. Česti flešbekovi u narativnoj srtrukturi, jaka karakterizacija, opsesivni lajtmotivi, vizuelni dizajn, sve to nam noar i Brek nude u izobilju.

Crnoća, tama – uostalom i po sopstvenim rečima, Darko je dužnik crno-belom sindikatskom stripu iz dnevnih novina. King Features i znate to… Ko ne zna, neka gugla, naći će.

Znate ipak dobro priču o Andriji Mauroviću, koji je u mladosti nacrtao junaka starca koji je anticipacija vlastitog lika niz decenija kasnije? Zanimljive su crtačke zagonetke koje svojim nenamernim rezultatom jesu izazov fizičkom liku autora. Gde je Darkov lik u Breku? Nigde i, u stvari, ipak negde. Onako kako je Darko Perović izgledao u trenutku dok je crtao Breka, mlad, mršav, visok, tamnoput, bujne crne kose, kada bismo pomešali likove Zole i Breka, dobili bismo lik koji ih je tada stvorio.

Darko Perović je sa Brekom napravio korak od sedam milja. Ovaj iskorak je bio toliko veliki da je odredio crtačku sudbinu jednog tihog momka koji bi prigušenim glasom ponekad nešto nenametljivo iskomentarisao među pretencioznim glavama kojih se moglo sresti na sastancima Beogradskog kruga 2 u Mažestiku. Neki su više pričali, tek ponešto uradili dok su razvijali ideologije stripa – šta se mora obožavati, a šta zaslužuje doktrinarni „prezir sa Olimpa“. Darko je uglavnom ćutao. Bavio se pasivnim avanturizmom crtačkog stola. Znao je da se tamo nalazi srce tajne.

Ipak, mažestička druženja su donosila i mnogo štošta istinski dragocenog. Gustiranje stripova, meditacija, razgovori o scenarijima, idejama, novim pravcima, teorijama, sanjanim mogućnostima… ispostavilo se da se Abuli više družio sa Darkom Perovićem nego sa Jordi Bernetom dok su zajedno stvarali stripove. Darko je, makar i privremeno, doveo sa sobom mentalitet druženja iz Mažestika, čiji sam i sam rezultat, pa i ovaj tekst.