Goran Marković piše dramu koja je naš učesnik pozorišnog projekta „Posle pada“ posvećenog dvadesetogodišnjici rušenja Berlinskog zida, u koji je uključeno 13 zemalja. Drama će biti izvedena u oktobru, na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Gorana Markovića. U Kijevu, krajem marta, održana je retrospektiva Markovićevih filmova. Prikazani su Kordon, Tito i ja, Specijalno vaspitanje, Urnebesna tragedija i Nacionalna klasa. Mesec dana pre toga, završeno je snimanje filma Turneja čiji je scenario, kako je rekao, pisao pre 12 godina u teškim vremenima, a koji režira sad u takođe teškim vremenima.
Navedene tri promene u karijeri Gorana Markovića, ali i naši sadašnji dani, povod su ovom razgovoru.
„VREME„: Uobičajene asocijacije povodom pada Berlinskog zida su, recimo, gvozdena zavesa, razdvajanje i spajanje, Istok i Zapad. Da li se rušenje Zida uopšte osetilo kod nas? Kakvu će sliku Zida pokazati vaša predstava?
GORAN MARKOVIĆ: Rušenje Berlinskog zida je izazvalo ogromne promene i u našoj sredini. Rekao bih ponajveće u celom okruženju. Pokušaj spasavanja komunizma od strane Slobodana Miloševića i njegove žene pretvorio se u teror koji nas je veoma skupo stajao. Čitave generacije su izgubile šansu da se normalno razvijaju, stotine hiljada mladih, obrazovanih ljudi pobeglo je iz Srbije glavom bez obzira. Od zemlje u kojoj se lagodno živelo pretvoreni smo u evropsku kloaku. Samo rušenje sveta u kome smo do tada živeli iskorišćeno je za bujanje niskih strasti, kriminala, zločina i, na kraju, kao povod za užasni rat u kome je Srbija najviše izgubila. Ljudi su izloženi strašnoj patnji i poniženjima iz kojih su se rodile razne patologije. Nenaviknuti da se suočavamo sa istinom, dozvolili smo izvitoperenim umovima da i dalje bujaju, zastranjujući sve više. Kada se 5. oktobra ipak učinilo da će narod stati na put bolestima koje su pretile da će ga zauvek osakatiti, opet smo pokazali slabost. Mračna sila je ponovo podigla glavu i do dana današnjeg uradila sve da povrati svoju moć. Ovaj inventar apokaliptičnih događa koji nas je zadesio od pada Berlinskog zida do danas biće okvir u kome će se odigrati moja drama. Ono, što bih, međutim, želeo jeste da se iz svega rodi komedija. Moj način preživljavanja je oduvek bio sprdnja sa jako ozbiljnim stvarima. Drugačije nisam mogao da ih preživim…
Jednom prilikom ste izjavili da je vaš „glavni talenat konstruisanje ulepšane, poboljšane stvarnosti„. Da li je to recept za preživljavanje?
Ne znam. Čini mi se da više nema patenata koji bi nas ako ne spasao, onda makar oraspoložio. Možda je i bolje tako. Ako uspemo da se otreznimo i prihvatimo ko smo, gde smo i šta možemo, onda ćemo možda uspeti da se izvučemo.
Na susretu s novinarima povodom završetka snimanja Turneje, film ste okarakterisali kao ratnu komediju, kao komediju o ratu, što je više nego neobična odrednica.
U Turneji je reč o sudaru sfera, o diskursu između jednog sasvim zatvorenog sveta, udaljenog od realnosti pa, rekao bih, i od stvarnog života, i drugog, krvavog i sasvim uzemljenog sveta ratnika. Te dve suprotnosti, suprotstavljene jedna drugoj u mojoj filmskoj priči, trebalo bi da izazovu nešto treće. Pre svega smeh ali možda i po neko pitanje. Iz sfere etike, dakako, to jest da pokrene pitanja koja se sada tako rado prećutkuju.
Imaju li vaši filmovi adresanta? Kome su oni namenjeni?
Meni. Ja nikada ne razmišljam o efektu koji moji filmovi izazivaju kod publike. Ali, za razliku od nekih „umetnika“, ja sam sâm sebi jako dobra publika.
Desetak godina pre Turneje, snimali ste dokumentarne filmove i beležili stvarnost s namerom da i drugi ljudi u njoj vide ono što ste vi videli na način na koji ste vi to videli s namerom da pomognete. Sad, kad su prošle godine, šta mislite, da li ste postigli cilj?
Ne, naravno. Filmovi se ne mogu iskoristiti za bilo šta praktično, oni nisu za dnevnu upotrebu. Njima ne možete faktički promeni bilo šta. Osim ljudske duše.
Osim dokumentarnim filmom, prethodnih godina bavili ste se i pozorištem. Možda ni jednog ni drugog ne bi bilo da ste bili po volji tadašnjem režimu, odnosno da vam je bilo moguće da snimate igrane filmove. Kako ste doživeli tu „srećnu okolnost„?
Ja sam rođen u pozorištu i kada sam, pod stare dane, bio onemogućen da snimam filmove, vratio sam se kući. I, kao što to biva, ukućani su me dočekali toplo i oberučke.
Često ističete da su glumci posebni ljudi. Šta mislite o predstavama u kojima je glavni glumac režija, u kojima su glumci samo sredstvo?
Ne verujem u pozorište u kome je reditelj glavni autor. Moj ideal režije je da bude što nevidljivija, nenametljivija, da je, po mogućstvu, nema. Kod nas ima u teatru jako dobrih reditelja. Oni, bogu hvala, još nisu uništeni taštinom, kao što je to slučaj sa nekolicinom mojih kolega koji se bave filmom.
Pol Oster, vama drag pisac, u poslednjim knjigama muči muku sa svojim junacima koji u njegovoj uobrazilji nastavljaju svoju egzistenciju i mimo romana u koje ih je pisac smestio. Možete li da zamislite junake vaših ranijih filmova u današnjem vremenu?
Moji raniji junaci su boravili u jednom mnogo naivnijem vremenu od ovoga. Oni nikada ne bi preživeli surovosti tranzicije u Srbiji. Oni su bili srećni i nesrećni, ali nikada toliko poniženi kao današnji stanovnici ove uklete zemlje. Ova vremena ostaće zapamćena po bezosećajnosti, licemerju i otvorenoj hipokriziji. Na stranu kako se živi, najveći pad Srbija je doživela na moralnom planu. Časno držanje i pošten život nisu više kategorije koje zanimaju bilo koga. Tek poneki izuzetak, koji štrči kao greška u pejzažu koji nas okružuje, pokazuje koliko smo nisko pali.
Junaci vaših filmova su najčešće tzv. mali, obični ljudi, sa
socijalne margine. Za koga bi za nekoliko dana glasali junaci vaših ranih filmova, ili, recimo, Paja i Jare, kao paradigmatski „mali ljudi“ nekadašnjeg vremena?
Mislim da bi Paja i Jare, a i pokoji moj junak, obavezno glasali za one za koje ja neću glasati jer sam užasnut količinom besramnosti sa kojom ovi grabe ka vlasti. Ali, Paja i Jare bi danas morali da se bore za goli život i ne bi imali vremena da razmišljaju o tome da li su izmanipulisani i da li su oni koji obećavaju sreću u nacionalnom raju, u stvari, najobičniji šibicari koji navlače lakoverne ne bi li im uzeli i poslednju crkavicu, a zatim se brže-bolje izgubili u obližnjem gustišu.
Devedesetih, i kasnije, mnogo se pričalo o kulturnim modelima i kulturnim paradigmama. Zbog čega posle 5. oktobra ovo društvo nije uspelo da proizvede ikakvu pozitivnu kulturnu paradigmu? I ako jeste, kakva je ona?
Mi smo oduvek imali velikane kulture, ali nikada nismo imali kulturu. Nikada niko nije napravio plan kako da se stvori kulturna klima, kako da se živi kulturno. Ovaj problem možda izlazi iz sfere u kojoj ja stvaram i više se tiče političara sa vizijom. Jedan od njih je mučki ubijen. Drugi ni ne pokušavaju…
Kakav je danas vladajući kulturni „mejnstrim„? Kakva je vaša predstava sopstvenog kulturnog nasleđa?
Ja se oslanjam na zapadnoevropsku civilizaciju. Mene su učili Kafka, Kami i Pol Oster. Moji filmski uzori su Kasavetis, Melvil i Kjubrik. Volim drame Harolda Pintera i Dejvida Mameta. Ali, ako ste primetili, ja pravim filmove o ovdašnjim ljudima, moje teme su usko lokalne, ja sa svojim junacima praktično nikada ne izlazim iz Beograda. Moje prababe i pradede su Beograđani, ja volim svoj grad i nikada mi ni na kraj pameti nije padalo da odem iz njega nekuda na Zapad. Ni sada neću, ma šta se dogodilo na ovim izborima. Kada me ondašnje barabe i arivisti nisu oterali iz rodnog grada, neće vala ni ove buduće.
Današnja, ovdašnja kultura kao da je zasnovana na proizvodnji spektakla, a ne artefakta – više je festivala u zemlji nego filmova, muzičkih priredbi nego pesama, književnih nagrada nego valjanih knjiga. Kako to objašnjavate?
To se mene ne tiče. Ja sam u godinama kada festivali, nagrade i „manifestacije“ prestaju da me zanimaju. Radim svoje filmove i pozorišne komade i ni za šta drugo nisam zainteresovan.
Koliko je danas realna nacionalna frustracija, mimo političkih
manipulacija? I koliko se, ponovo, socijalne frustracije
projektuju u nacionalne?
To je zatvoren krug. Siromaštvo rađa „patriote“ koji nude siguran spas u nacionalnom zanosu ali, kako je reč o najobičnijim huljama koje koriste narodnu nesreću, nacionalne vođe vode zemlju ka još dubljem siromaštvu. Spirala pada vodi ka poslednjoj instanci nacionalizma: nacionalsocijalizmu, to jest fašizmu.
Blog je jedna od najnovijih oblika javnog mnjenja. Vi ste svojim blogom uticali na to da glumac Dragan Maksimović dobije spomen–ploču, pa bi se moglo reći da imate pozitivno iskustvo sa dejstvom javnog mnjenja. Kad bi trebalo uraditi neku veliku stvar, nešto za opšte dobro, da li bi javno mnjenje imalo moći da to ostvari?
Postoje zemlje u kojima javno mnjenje nešto predstavlja, u kojima se vodi računa šta obični ljudi misle. To su zemlje u kojima prevaranti ne mogu dugo da opstanu na vlasti. Ovde to nije slučaj. Ovde je bezočna igra, čiji je jedini cilj gola vlast, dovela dotle da je političare baš briga šta ljudi misle. Ali u ljudima se polako skuplja gorčina. Verujem da će doći još jedan 5. oktobar, ali bez Koštunice i njemu sličnih ljubitelja vlasti, spremnih da preko usta prevale bilo šta samo da bi ostali tamo gde su.
U poslednje vreme intenzivno razmišljam o tome šta će se dogoditi ukoliko 11. maja pobedi opcija takozvanih patriota. Oni će, to je izvesno, početi lov na „izdajnike“, baš kao što su komunisti 1944. otvorili sezonu odstrela građanstva Srbije na Sremskom frontu. Tada je, pod izgovorom da se od partizanskog najednom prelazi na frontovski način ratovanja, u smrt poslato sve što je mlado i misli, naročito iz Beograda. Moja zemlja i rodni grad godinama su osećali posledice tog mentalnog čišćenja, da bi sličnu stvar preživeli pedeset godina kasnije kada je pred pogromom Slobodana Miloševića nekoliko stotina hiljada takođe mladih i civilizovanih ljudi zauvek pobeglo odavde, izgubivši nadu da se u Srbiji išta može promeniti.
Nije teško zamisliti na šta će ličiti takva vlast, ali je neizvesno koliko daleko će ona otići. Da li sledi noćno odvođenje iz stanova, otvaranje stadiona za nefudbalske namene i nestanci hiljada ljudi kao što se to, na primer, odigralo u veoma simpatičnoj i miroljubivoj zemlji kakva je bila Argentina? Da li će Srbija, izolovana od ostalog sveta poput nekadašnje Albanije, postati ostrvo? Nije isključeno.
Prilikom učešća mog filma Majstori, majstori na festivalu u Manili 1980. godine video sam jedno filipinsko ostrvo koje je bilo namenjeno smeštaju izbeglica iz Vijetnama. Običnim čamcima ti ljudi bez nade su prelazili Južno kinesko more i oni koji su preživeli iskrcavali su se na tom parčetu kopna koje nije pripadalo više nikome. Izgladneli i izmučeni, bili su prepušteni svakome ko je želeo da im učini bilo šta: na ostrvu ne samo da nije vladao bilo kakav zakon nego nije bilo ni osnovnog prava na život. Spolja napadani i masakrirani od raznih pirata i robovlasnika, iznutra potčinjeni lokalnim mafiozima i paranoicima, ljudi na tom filipinskom ostrvu nestajali su kao da ih nikada nije ni bilo.
Kada dalje razmišljam o Srbiji kao budućem ostrvu, neminovno mi pada na pamet Robinzon Kruso. Tu, pre svega, vidim sebe i svoj budući način života. Nameravam da ovih dana posle pola veka pročitam tu knjigu i izvučem pouku. Da, sasvim je moguće da ću se posle 11. maja pretvoriti u Defoovog junaka i, poput njega, zauvek zaćutati. Jer, kao Robinzon, ni ja neću više imati razloga da progovorim i jednu jedinu reč.
Goran Marković
