Iznenadni i prebrzi odlazak Gorana Petrovića, odneo je i zamašan deo moga srca. Bilo je to, za mene, jedno čudesno prijateljstvo, u kome sam se osećao uvek počastvovan i na svaki način zaštićen, ohrabren i umiren dragocenim savetima. Goran je bio čovek jedne lepe ljudske mere. A jeste bio i veliki gospodin. Njegove sugestije, koje su se odnosile na priče što sam ih tada pisao (i još ih pišem), bile su mi dragocene. Kad bih mu napisano poslao na pregled, vrlo brzo bi mi vratio sa unetim korekcijama. Treba li pominjati da je svaka od tih ispravki bila na mestu. Bio sam povlašćen, ne samo time što mi je savetovao kako da priče „doteram“, nego i onim iskrenim nagovaranjem da u pričanju priča istrajem.
Godinama, pogotovo otkad se s porodicom iz Kraljeva preselio u Beograd, redovno smo se viđali i družili. Čast je bila biti njegov prijatelj. U njegovom domu, još s vrata su me dočekivala tri radosna srca sa osmehom koji mi se sve vreme meškoljio na ramenima. A onda bi, kao vrstan poznavalac vina i vinskih protokola, nalivao u čaše ponajbolje vino koje se kod nas moglo pronaći. Šta reći – sa uživanjem sam kvasio brke.
Jedan od naših svakonedeljnih rituala bili su odlasci na Kalenić, svako svojim poslom. Kad oposlimo ono zbog čega smo na pijacu došli, seli bi u neku od okolnih kafanica i uz kafu razgovarali, najčešće o književnim poslima. Prijalo mi je njegovo poverenje, jer je umeo tu, za stolom, da iznese poneku svoju nedoumicu, da je, eto, ako se bude dalo – zajednički raščivijamo. A knjige, koje je bio zamislio (dve je lani već i objavio – od desetak planiranih), zahtevale su punu predanost.
S vremena na vreme, izvadio bi jedno malo blokče i smešeći se, upitao: „Mogu li to što si rekao da pozajmim?“ Najčešće bi se radilo o nekoj manje poznatoj reči iz mog rodnog kraja. Znao je da me pažljivo sasluša i nije pokazivao ni najmanji otpor prema onome što bih mu, s vremena na vreme sugerisao. (Ah, kako je čovek izdašan u predlozima kad neko drugi treba da obavi lavovski deo posla!)
Često smo se i lepo družili – počev od kuće zajedničkih prijatelja Pajovića, pa do Goranovih gostovanja na Trgu pjesnika u Budvi, gde je prvi put došao sa ćerkom Anđom. Taj mali trg u srcu starog budvanskog grada bio bi te večeri dupke pun.
Tako odlično bile su posećene i njegove književne večeri u Meksiku, gde je bio popularan i čitan pisac. Na kratkom video-zapisu, koju mi je poslala njegova prevoditeljka Buba (tako ju je zvao, pa ću i ja) ne nazire se kraj vijugavog reda pretežno mladih ljudi, koji usred Meksiko Sitija strpljivo čekaju da im Goran potpiše knjigu.
Smrću Gorana Petrovića otišao mi je neko – malo je reći drag – jedan lepši deo mene. Prijateljstvo Gorana Petrovića bilo je zaista nešto što je činilo da se u ovom velikom belom gradu osećaš spokojno.
Sad, na kraju, čini mi se da je to, za ovaj život koji još uvek živim, više nego dovoljno. Tugujem i pamtim ga srcem – kako jedino i zaslužuje, Goran Petrović, plemić!
