U atmosferi koju dnevna štampa žurno i krotko opisuje kao bitku za kartu više, ovogodišnja bioskopska jesen je pre neki dan izgleda doživela svoj pravi početak simultanim svečanim premijerama filma Jesen samuraja u nekoliko gradova Srbije i Crne Gore. Ovako ambiciozno, agresivno i medijski predvidljivo bogato ispraćeno porinuće ne bi trebalo ili smelo da iznenadi bilo koga, jer je u pitanju novo ostvarenje tima (scenarista Dimitrije Vojnov, reditelj Danilo Bećković i producent Marko Paljić) koji je već svojim debijem Mali Budo (2014) dobrano zaljuljao temelje komercijalnog krila ovdašnje kinematografije, dosegavši na kraju toliko spektakularan blagajnički rezultat i posledičnu popularnost kakve verovatno nisu ni predviđali, ni očekivali čak ni najbolji poznavaoci aktuelnih prilika i tendencija u domaćem filmu.
Iako možda nije do kraja jasno, niti je do sada ozbiljno, argumentovano i stručno obrazloženo, aktuelno stanje naših bioskopskih stvari u novom, 21. veku je činjenica čije su kreativne, proizvodne i ekonomske reperkusije nepobitne, dok se istovremeno ne bi moglo reći kako su se baš svi aktivni protagonisti lokalne kinematografske prakse povinovali i prilagodili drastično izmenjenom duhu vremena. Jer, i pored toga što ubrzano krckamo već drugu deceniju najnovijeg milenijuma, deluje kao da srpski film i dalje životari negde na krhkoj sredokraći između anahronih i inertnih navika iz prošlosti na jednoj, uvek diskutabilne dobre volje državnih i stranih fondova na drugoj, ali i neizbežnih i nemilosrdnih kapitalističkih uslovnosti na trećoj i verovatno odlučujućoj strani.
Raznovrsnost sveopšte tehnološke revolucije koja je bukvalno preko noći dramatično i nepovratno transformisala čitav ustaljeni kinematografski lanac (u rasponu od produkcije i poetike, preko načina promocije, prezentacije i konzumacije, sve do formula naplate i isplativosti), ovde je uobičajeno nevoljko i sporo počela da srasta sa sredinom, a idealna potvrda te teze je upravo lista gledanosti koju objavljujemo uz ovaj tekst. Uprkos tome što komercijalni efekti nikada nisu i ne bi trebalo da budu glavni kriterijum uspešnosti na dotičnom polju, očigledno je da u 21. veku domaći film nije uspeo da ostvari rezultate dostojne prošlih vremena. Objektivno geopolitičko smanjenje tržišta i raspad bioskopske mreže svakako jesu prihvatljiva i potrebna opravdanja, no kako onda objasniti da je i tako Zona Zamfirova (2002) zabeležila gledanost blisku nekadašnjim legendarnim rekordima Tesne kože (1982), Užičke republike (1974) ili Došlo doba da se ljubav proba (1980).
U tekućoj deceniji, međutim, izuzev tematski programiranih i zato gotovo iznuđenih blokbastera Dragana Bjelogrlića, već pomenuti stvaralački trio može s punim autoritetom da tvrdi kako je njihov Mali Budo u suštini jedini pravi, savremeni, srpski bioskopski hit. I taman kada se svima, a pre svega njima, učinilo da u rukama čvrsto drže alhemičarski recept za sigurno očaravanje gledalačkih masa, pred publiku je stigao film Jesen samuraja i makar kreativno prilično doveo u pitanje ovaj isuviše dragoceni utisak. Zamišljen i izveden kao u nas pionirska žanrovska kombinacija akcionog filma, romantične komedije i pučkog humora, kroz pomalo izanđalu priču o karatisti pred takmičarskom penzijom bez egzistencijalnog i emotivnog uporišta i cilja, Jesen samuraja je i u produkcionom smislu svojevrstan presedan, pošto je snimljen i uz izuzetno retku finansijsku podršku prikazivača (Sinepleks) i distributera (Taramaunt).
Zbir mudrih kreativnih koncepata i valjano sinhronizovanih materijalnih ulaganja na papiru nesumnjivo deluje kao plan za siguran uspeh, ali se tamo gde je najvažnije – u samim bioskopima, on ipak odjednom izjalovio. Naime, uz glavnog junaka bez dovoljno šarma i karizme akcioni deo filma pati od manjka prostora za nužnu identifikaciju, a višak borilačkih koreografija i sirovost prizemne komedije jednostavno ne dozvoljavaju romantičnom podzapletu da se razmahne i diše. Posledično, kada dva od tri vitalna narativna uporišta krenu da škripe, i kada se automitologizacija i melodramatičnost u stilu zapadnih uzora pokažu nedosežnim, film Jesen samuraja počne da preteže na stranu poslednjeg preostalog aduta – neizbrušenog, prvoloptaškog humora koji kipti od vulgarnosti i psovki. Moguće je da će – uprkos frapantnom odsustvu dobrog ukusa i opisanoj, pozamašnoj zanatskoj nedorečenosti – Jesen samuraja ipak dostići, pa čak i prevazići uspeh prethodnog ostvarenja istog tima, no takav trijumf će izvesno imati gorak stvaralački ukus i nikako neće potvrditi veru u bolju komercijalnu budućnost srpske kinematografije.
