Kanadski sociolog Naomi Klajn (1970) autor je knjige Ne Logo (No Logo), koja je od svog objavljivanja 2000. godine jedan od najpoznatijih intelektualnih bestselera novog doba. Ovaj vredan rad, zasnovan na trogodišnjem istraživanju praktičnog rada transnacionalnih firmi i na poslovnoj politici „brendiranja“ svakodnevnog života, nikako nije pisan kao manifest pokreta za drugačiju globalizaciju, ali je pao na pogodno tle posle nereda u Sijetlu 1999 – zbunjenoj javnosti bilo je očito potrebno nekakvo objašnjenje za to odakle taj revolt dolazi i šta se to uopšte dešava na ulicama megalopolisa, a jedno od mogućih nudio je ovaj, sad već klasičan primer pedantne i angažovane primene sociološkog uvida na jednu nedovoljno obrađenu oblast proizvodnje društvenih odnosa.
Knjiga je postala fenomen za sebe i simbol otpora divljoj globalizaciji, a njena autorka – danas jedan od najpoznatijih „antoglobalističkih“ aktivista – i dalje je spremna za intervjue koji bi nam približili i razjasnili stavove iznesene u njoj. Ne Logo je na našem jeziku upravo objavio Samizdat B92.
„VREME„: Nedavno ste u jednom od svojih intervjua antiglobalistički pokret nazvali „pokretom pokretâ“ čiji je cilj da povrati demokratiju na globalnom nivou…
NAOMI KLAJN: Nisam sigurna da ćemo demokratiju prvo povratiti na globalnom nivou – mislim da ćemo demokratiju povratiti na globalno umreženom lokalnom nivou. Ne govorim o povratku lokalizmu i napuštanju međunarodnog dijaloga; smatram da su na snazi svetski trend otpora daljoj eroziji demokratskih prava na globalnom nivou i pokušaj da se povrati aktivna demokratija na lokalnom nivou, bilo da je reč o sindikatima putnika koji zahtevaju da javni prevoz bude podređen ljudima koji ga koriste, obnovljenom interesovanju za lokalnu politiku i uvođenju participativnog budžeta u Brazilu, ili lokalnom demokratskom pokretu u Italiji. Mislim da ćemo tu osvajati deliće prostora za sebe, ali zahvaljujući međunarodnoj mreži.
Da li su pitanja na koja je antiglobalistički pokret skrenuo pažnju javnosti prisutnija ili manje prisutna u medijima posle 11. septembra?
Ako ništa drugo, posle 11. septembra lakše uspevamo da pokrenemo priču o siromaštvu, nejednakosti i demokratiji, posebno u Sjedinjenim Državama, gde je to često veoma teško, naročito usred perioda naglog ekonomskog prosperiteta; američki aktivisti su ranije imali velikih poteškoća da privuku medijsku pažnju koncentrisanu gotovo isključivo na euforičnu optimističnu priču o američkoj privredi u usponu.
Osim toga, posle 11. septembra svet je silom podeljen na dva tabora – ili si sa nama ili si protiv nas, ili si jeretik ili si na strani svetaca. Mislim da su ljudi gladni više opcija i da je zadatak naših pokreta u ovom času da emituju jasnu poruku da smo protiv fundamentalizma bilo koje vrste, bilo da je reč o privrednom ili tržišnom fundamentalizmu neoliberalizma, ili religijskom fundamentalizmu Al Kaide, i da kažemo: „U redu, postoji više opcija, postoji još nešto osim ‘ili si sa nama ili si protiv nas'“, ili kao što Arundati Roj kaže: „Sve što je lepo u vezi s ljudskom civilizacijom nalazi se između ta dva pola“. Mislim da su ljudi sada spremniji da saslušaju te ideje nego što su bili pre 11. septembra.
S druge strane, ne možemo zažmuriti pred neverovatnim gušenjem građanskih sloboda ubrzanim izglasavanjem antiterorističkih zakona u Sjedinjenim Državama, Kanadi i širom Evrope. Iako mislim da su ljudi postali gladni novih ideja i otvoreni za diskusiju, sve je teže ispoljiti te ideje onako kako smo to do sada navikli.
Svedoci smo udruživanja snaga kontrole na globalnom nivou. S druge strane, među aktivistima na ulicama ima mnogo mladih ljudi. Zar se ne bojite da će neki od njih na odgovor vlasti reagovati emocionalno, a samim tim i radikalnije?
Mislim da smo suočeni sa koordinisanom međunarodnom kampanjom policijskih snaga, tajnih službi bezbednosti i država da predstave aktiviste kao teroriste. A znamo da se to dešavalo i pre 11. septembra, jer znamo razmere praćenja, videli smo izveštaje FBI-ja u kojima se o nenasilnim grupama poput Reclaim the Streets govori kao o teroristima. Moja knjiga pominje se u dokumentima tajne službe ovde u Kanadi. Mi znamo da je kampanja postojala i ranije i znamo da posle 11. septembra oportunisti žele da iskoriste brigu ljudi za sopstvenu bezbednost ne bi li kriminalizovali demonstrante. Postoji realna opasnost da će neki ljudi reagovati na ovaj pokušaj da nas prikažu kao teroriste, tako što će i sami početi da se ponašaju kao teroristi. Ta bojazan zaista postoji. Još nisam videla da se to dogodilo, ali mislim da će biti velika greška ako se dogodi. Kao što sam već rekla, mi moramo da iskoristimo sav slobodan prostor da bismo bili alternativa logici koja kaže: „Da bi nešto promenio, moraš ga uništiti“. To je zajednička crta Buša i Bin Ladena – logika koja stoji iza bombardovanja Avganistana, sankcija i pretnji Iraku, terorističkih napada na Njujork i Vašington. Ako prihvatimo tu logiku, nećemo biti alternativa koja moramo da budemo, već ćemo sami sebi oduzeti najjače oružje – ulogu istinskog trećeg puta.
Budući da su civili u Srbiji na svojoj koži osetili najgori aspekt „nove strategije“ NATO–a, moram da vas pitam šta mislite zašto se antiglobalistički pokret nije pozabavio problemom skorašnjeg strateškog razvoja alijanse?
Mislim da je bilo rasprave na tu temu, ali to definitivno nije bilo dovoljno i to je jedno od ograničenja onoga što vi nazivate antiglobalističkim pokretom – unutar tog okvira, unutar pokreta koji je razvio snažnu kritiku kapitalizma, nekako se zaboravilo na militarizam. Zavladalo je mišljenje da su korporacije i tržišta suviše jaki, te smo dozvolili sebi da nas ubede kako države više nisu moćne. Naravno, počeli smo da uviđamo da su države još moćne, a da su najmoćnije kao vojne i policijske sile. I sami smo to počeli da osećamo unutar pokreta. Ali mislim da je apsolutno tačno da to nismo izrazili dovoljno jasno. Takođe mislim da se to sada ubrzano menja.
U jednom od svojih eseja povukli ste lepu paralelu između sadašnje svetske situacije i one tridesetih godina prošlog veka. Možete li to da elaborirate?
Kad god vide mlade ljude da izlaze na ulice, kao sada pred međunarodne trgovinske konferencije, ljudi to odmah povezuju sa šezdesetim godinama. Smatram da to nije odgovarajuća paralela. Istina je da mladi dominiraju u prvim borbenim redovima u Severnoj Americi i nekim delovima Evrope, ali radi se, u suštini, o višegeneracijskom pokretu. To čak nije ni pokret, to je pokret pokretâ, pokret koji demonstrira preovlađujući osećaj nestrpljenja. Izuzetno je decentralizovan – ljudi iz različitih sfera istovremeno se bave istim temama i infrastrukturama. Zato mislim da je najbolje poređenje sa tridesetima, tada su postojale kampanje koje su objedinjavale studentske pokrete, potrošačke pokrete, radničke pokrete, ženske pokrete. Imao se utisak da ne postoji samo jedna grupa koja će se sama suprotstaviti vlasti, već da su sve te različite grupe i generacije delovale izuzetno moćno samo delujući decentralizovano, u nekoj vrsti timskog rada. Na to sam mislila kada sam povukla paralelu sa tridesetima, jer smatram da isključivo omladinski pokreti imaju slabosti, kao što se videlo u šezdesetim godinama – ljudi obično prerastu omladinske pokrete. Omladinski pokreti su po prirodi lišeni korena – studenti su neprestano u pokretu, žive u nekoj vrsti privremenih zajednica, i zato je omladinski pokret tako lako iskoreniti…
Da li ta paralela sa tridesetim godinama ima veze sa vašim dedom, on je bio jedan od vođa prvog štrajka u Diznijevoj kompaniji?
Moj deda je radio kao animator kod Volta Diznija na filmovima kao što su Dambo i Fantazija, bio je specijalista za Paju Patka. Ranih četrdesetih predvodio je jedan od prvih štrajkova animatora; organizatori štrajka su na kraju bili otpušteni i stavljeni na crnu listu, tako da moj deda baš nigde više nije mogao da nađe posao u struci. Radio je u brodogradilištima, slikao je komercijalne ilustracije, ali više nije mogao da dobije posao u Holivudu… U redu, može se reći da je deda mnogo uticao na mene pričajući mi priče o tome pod kakvim je uslovima radio. Slušali smo te priče još kao deca, a Dizni vam dođe kao neka vrsta rok zvezde za šestogodišnjake. Uvek mi je bilo tako super što imam dedu koji zna da crta sve Diznijeve likove, jer mu je zapravo to bio posao, a znao je savršeno da ih nacrta. Zamislite samo kako mi je bilo kad sam čula kakav je zapravo Volt Dizni… To mi je na neki način pobrkalo lončiće, nateralo me da razmišljam o kontradikcijama naše firmirane kulture. U uvodu svoje knjige kažem da me je naučio da uočim prljavštinu iza sjaja, i mislim da je zaista uspeo u tome.
Recite nam nešto više o svojoj porodici i poreklu…
Moji deda i baka bili su socijalisti, čitavog života. Oboje više nisu među živima. A moj otac je bio ono što se zove „dečak sa crvenim pelenama“; odrastao je na socijalističkim sastancima koji su se održavali u njihovoj dnevnoj sobi. Moji roditelji su se sreli na fakultetu, oboje su bili aktivisti mirovnog pokreta. Majka je bila veoma aktivna u nezavisnim medijima i ranim feminističkim filmskim radovima. Kada su mobilisali mog oca, imao je dva izbora: da ode u Kanadu ili da ubedi vojsku Sjedinjenih Država da mu odobri prigovor savesti. Ali, da bi vam odborili prigovor savesti, morali ste da dokažete da zaista niste sposobni za službu, jer imate istorijat pacifističkog angažovanja. A da biste uverili vojsku da imate taj istorijat, morali ste da cinkarite sopstvenu porodicu, morali ste javno reći: „Znate, ja sam zapravo socijalista, i evo vam istorijat moje porodice koji to dokazuje.“ Zato što je bio „dečak sa crvenim pelenama“ i zato što mu se otac već nalazio na crnoj listi, moj otac očigledno nije želeo vojsci da ispriča istorijat svoje porodice, tako da su on i majka odlučili da odu u Kanadu. Ja sam se rodila u Kanadi 1970, par godina pošto su oni emigrirali.
Kako ste počeli da izučavate firmiranje i robne marke kao zaseban fenomen?
Firmiranje vidim kao napad na javnu sferu života. I mislim da je najjače vezivno tkivo u ovom pokretu pokretâ odgovor na razne vidove takve nasilne privatizacije nečeg javnog: korporacijsko firmiranje jeste vid privatizacije, ali samo jedan njen deo. Ne postoji trenutak za koji mogu da kažem: „Tada sam shvatila da je važno suprotstaviti se korporacijskoj vlasti“. Jednostavno, odrasla sam sa tim u porodici. S druge strane, dok sam bila tinejdžer koji odrasta u toj vrsti političkog okruženja, u trenutku kada sam kao i svaki tinejdžer osetila potrebu da se pobunim, u svojoj kući to nisam mogla da radim pušeći travu ili čineći nešto slično jer se na takve stvari nije gledalo kao na neki naročit vid pobune, oba moja roditelja bili su hipici. Što se njih tiče, najbuntovnija bih bila da sam postala materijalista. Tako sam zgražavala roditelje viseći u trgovačkom centru posle škole, gledajući izloge. Smatrali su to većim prekršajem nego da sam uživala teške droge… (smeje se)
Mislite li da se iza firmiranja krije nešto više, da se ono samo po sebi vezuje za identitet i da ga verovatno menja, što je fenomen koji bi psiholozi trebalo temeljno da prouče?
U knjizi No logo osvrnula sam se na korporativnu politiku prodaje firmiranog životnog stila umesto samih proizvoda i na to kako se na taj način utiče na javni život, na naše javne institucije, na poslove koje dobijamo. Jer, kada firme odluče da prodaju firmiran životni stil umesto samih proizvoda, oni marketing i dizajn vide kao čin proizvodnje, što znači da su za njih ljudi koji prave i prodaju proizvode krajnje nevažni. Možete to čuti svuda, naročito u intervjuima sa direktorima korporacija. Robert Luis Drajfus, vlasnik Adidasa, koga sam nedavno intervjuisala, pretvorio je firmu zasnovanu na proizvodnji u firmu zasnovanu na brendovima, rasprodao sve svoje fabrike… On otvoreno kaže: „Mi smo sada marketinška i dizajnerska firma. Proizvodnju prepuštamo drugima. Mi se više ne bavimo time.“ Nisam se osvrtala na brendove kao na nešto što transformiše naš identitet i na to zašto su oni neophodni našem identitetu, jer je to više sociološki ili psihološki projekat. Ali se slažem da to polje treba mnogo više proučiti jer je očigledno da su brendovi naprosto oportuni, oni popunjavaju prazninu i iskorišćavaju činjenicu da mi želimo nešto više od proizvoda. Da bi ironija bila veća, firmirani proizvodi ne funkcionišu zato što mi očajnički želimo patike ili lap-top, već zato što očajnički želimo nešto više od samih tih proizvoda, a to je opet razlog što se patike ili lap-top ne prodaju kao patike ili lap-top već kao sloboda, demokratija, zajednica, emancipacija i sve ostalo. Eto kako funkcioniše firmiranje. Pravo pitanje koje moramo sebi da postavimo jeste zašto mi kao društvo ne ispunjavamo tu potrebu za identitetom, tu suštinsku želju da budemo deo nečeg višeg od nas samih, već smisao na kraju nalazimo u potrošačkim proizvodima. Nećemo znati kako da se nosimo sa firmiranjem dok ne odgovorimo na to suštinsko pitanje.
Neki opisuju aktuelna društvena kretanja na globalnom nivou kao „početak postgrađanskog društva„.
Mislim da treba da povratimo naše javne institucije i naše predstave o građanskom društvu – bilo da je reč o obrazovanju, lokalnoj samoupravi ili sindikatima – i da shvatimo da su naše aktuelne institucije definitivno zastarele. Ako pogledamo malo bolje šta je to što zaista tera ljude da izlaze na ulice, videćemo da oni reaguju na krizu predstavničke demokratije u kojoj se vlast delegira u tačkama koje su sve udaljenije od mesta u kojima žive. U ruralnim zajednicama najčešća pritužba je da se resursi surovo isisavaju iz zajednice i da zajednice više nemaju ovlašćenje da direktno upravljaju sopstvenim resursima, već to rade međunarodne korporacije ili udaljene birokratske vlade. Zajednice podjednako nemaju poverenja u pojedine vlade koliko ni u korporativnu vlast, i to je ono što levica tradicionalno ne uspeva da primeti… A nepoverenje i opravdan bes, koji su izazvani neuspehom predstavničke demokratije, iskorišćava desnica na krajnje populistički način, kako to samo desnica zna. I na kraju se sve završi krajnje individualističkom reakcijom, umesto nekom kolektivnom akcijom. Većina zajednica zna kako da upravlja resursima, kako da upravlja sobom… ali je to znanje potpuno neiskorišćeno.
Dakle, reč je o odbrani javne sfere. Mislim da građansko društvo mora da se posveti potpunom menjanju naše predstave o javnom i demokratskom. Zato se ne slažem da je važna globalizacija tih institucija, mislim da ih treba samo globalno umrežiti. Ali mislim da smo svedoci toliko duboke krize vere u demokratiju da je zamisao po kojoj ćemo moći da rešimo ove probleme globalno, pre nego što im se posvetimo lokalno, suviše optimistička. Prvo treba ponovo probuditi veru u našu najosnovniju sposobnost da budemo tvorci sopstvene sudbine, a da bismo bili u stanju to da uradimo, moramo početi od malog. Međutim, kao što rekoh na početku, ne mislim da to treba da bude povlačenje u lokalne sredine i napuštanje međunarodne sfere. Sve to mora da se desi sa svešću da se ova pitanja razrešavaju na pravi način tek na međunarodnom planu.
