Glas i gitara

Solo pevanje uz akustičnu ili solo gitaru jedno je od najvažnijih pitanja rokenrola, disciplina u kojoj su se ogledali svi vredni. Pol Veler, odnosno The Jam, od početka je smatrao da je posebno vredan: ako ste u maju 1977. bili živi i pri tranzistoru, mogli ste povremeno na Studiju B čuti prvi singl ove obećavajuće grupe – In The City, koji je uspeo da se promigolji u engleski Top 40 – i već ste znali da se taj sastav potpuno razlikuje od svih tada velikih po tome što nešto govori o nekim stvarnim i vrlo konkretnim dešavanjima tamo negde, ne baš kod nas, ali u maniru neograničeno slobodnog izveštača o vrlo konkretnim stvarima… Taj zajedljivi glas i gitara (u stvari dve gitare – vodeća, plus ritam gitara, bez basa, bili su zaštitni znak grupe), ostaju u uspomeni kao jedan od najsnažnijih ranih znakova koliko su se stvari u rokenrolu promenile u tom momentu, te je umesto Mika Džegera, neko sa 19 godina pevao pesmu o sasvim realnoj policijskoj brutalnosti, sa uverenošću svedoka.

Godine 2002. u malom klubu u Nemačkoj, u gradiću kraj Frankfurta u kom je nekad postojala američka baza, ali je od nje danas ostao samo rok klub, Pol Veler je izašao na scenu sam sa gitarom (odnosno nekoliko njih) i vrećom punom uspomena preko ramena. Bila je to prva njegova takva turneja i test za glas i stav, disanje i lice. Mršav, živčan, uzbuđen, u tako bliskom društvu nije mogao da bude nijednog trenutka loš – mogao je biti povremeno pretenciozan, na momente da ne drži pažnju, ali nikad loš.

PLAMTEĆI EATON: Velerovo lice je filmski deo njegovih pesama, dok prolazi kroz njih on se ne krije, on igra u njima. Najinteresantnije je da je mnogo više u svojim brzim i ogorčenim pesmama, nego onim sporim baladama, koje počinju da zvuče maniristički i stilizovano svaki put kad pokuša da se emotivno unese u nešto što traje duže od tri minuta. Nema nikakve greške u tome, bilo ovog čoveka radi sa toliko otkucaja, i on ispod te sekundaže spakuje topline i gorčine za ceo album, a vreme iz kog dolazi takvog je ugođaja i bilo: pretilo je da se kao mračna žabokrečina zatvori nad svima nama. Nervozna i bučna muzika i ubrzani jezik tog perioda imali su svoje pesnike, vesele galamdžije, pozere, šibadžije, folirante, istinske zvezde i različite korisnike. Veler je te večeri bio opet onaj dečko na žurci koji zna svaku dobru pesmu.

Najmanje poznat i voljen u ovim krajevima, iz svetog trojstva koje su još činili Sex Pistols i The Clash, Pol Veler i njegovi The Jam bili su jednako zaslužni za nekoliko neverovatno intezivnih gitarskih albuma (ponovo In The City, na kome žice trepere kao dalekovodi), koji su redefinisali poziciju tog instrumenta u rokenrolu za nova vremena, uveli soul među obožavane rokerske inspiracije (ranijeg mešanja nije baš bilo), te vratili odela u upotrebu. Kad se pogleda unazad, šest albuma, 18 pesama među Top 40, četiri hita br. 1 i tako dalje, oni izgledaju kao veće diskografsko dostignuće nego Pistolsi i Clash skupa, ali, naravno, u tome nije bila poenta. The Jam su jedini od njih zahvatili bez gađenja i straha u sve britansko, vadeći istorijske izvore britanske pop muzike na svetlo dana i praveći od prvih velikih evropskih gitarskih bendova novi kanon.

Posle njih postalo je jasno da grupa ponovo može da peva melodiju i bude strasno angažovana. Iza havarijske redukcije smisla koja je zahvatila rok muziku u smiraj njenog zlatnog doba početkom sedamdesetih, prosto nije bilo grupe kao što su bili The Jam – doprinevši uspostavljanju afirmativnog odnosa prema onom delu britanske pop-kulturne tradicije koji je imao kopču sa društvom oko sebe, od početka spremni da albume The Who i The Kinks pretvore u jevanđelje, konačno su uspostavili takav balans u svojoj gitarskoj buci da ste u njihovoj muzici mogli da čujete čak i rane The Beatles, a da se nikako ne postidite što ih još uvek volite.

BRIT POP: I tu je Pol Veler bio od onih koji su istinski predvodili, upražnjavajući taj instiktivni kulturni heroizam – koji je u međuvremenu iščileo, ne samo iz muzike nego i iz kreacije uopšte – sam uspostavljajući vertikalu ka dobrom u prošlosti da bi se našlo dobro u budućnosti. O situaciji kod kuće govorio je sa razumevanjem socijalnih momenata koji su lomili lične sudbine (sve odreda kao preslikane iz komšiluka), sasvim u tradiciji engleskih romana, ali ovaj put u formi masovno popularne pesme. Bavio se teškom disciplinom društvenih komentara, ponekad dikensovskih ambicija, u formi rokerske poezije – što bi bio siguran recept za propast da Pol nije zaista dolazio iz dikensovskog okruženja tvrdog radničkog predgrađa, u kome se sve vreme odigravao život u kome su jedino „Mućke“ bile moguće. Činjenica da je 2008. jedina The Jam pesma izabrana za koncertno izvođenje bila Eaton Rifles, sa temom uličnog klasnog sukoba u kojoj jedna strana nikad nema šanse za uspeh, data kroz stvarnu priču o okršaju na protestnom maršu nezaposlenih koje napada obesna bezbrižna mladež, buduća društvena elita sa Eaton koledža – dovoljno govori gde sve vreme nešto boli. Ako još pomislite da je Veler nedavno odbio odlikovanje od kraljice, nekako sve postaje i previše gorko.

I otvara pitanje da li bi bez Pola Velera uopšte bilo te samosvesne vertikale britanske rok muzike, preko Stinga i Morisija do brit popa. Marketinški podvig iz devedesetih nazvan brit pop, koji je omogućio background za Velerov novi povratak, nije tu ni važan, on je bio samo odjek pomaka u budućnost klasičnog britanskog pristupa rok muzici sa pesničkom ambicijom koji je Veler sam trasirao. Oba ranije pomenuta šampiona engleskosti posle njega bila su inspirisana novim talasom, za razliku od Velera koji je bio jedan od njegovih tvoraca, i imala su svoje velike nesporazume sa istorijom. Kao što smo lepo mogli videti na nedavnom beogradskom koncertu, Sting je malo umislio da je bitan umetnik, i zaboravio je sasvim da su The Police bili značajni samo u domenu pop muzike, kao ključni sastav koji je izveo stilizaciju nju vejv zvuka i njegovo spajanje sa nevinošću pop stihova; da nije tako, nikad se ne bi približili ukusu srednje klase i nikad ne bi prodali 80.000.000 ploča. Morisi je bio tvrd odgovor na MTV globalizaciju tržišta, tražeći izgubljenu autentičnost muzike u mraku svoje sobe kao i milioni usamljenih tinejdžera, i, s druge strane, u drami nestajućeg engleskog identiteta, koji je posle njega postao moguć samo kao daleka reminiscencija na doba nekada velike pop imperije (u vreme bendova Blur, Oasis, The Charlatans, Supergrass i ostalih brit-popera).

Pol Veler, sa svim svojim lutanjima i nedoumicama posle The Jam i Style Council, u stvari nije imao suštinski nesporazum sa sobom – on je uvek voleo crnačku muziku i predgrađa. Ništa više od toga. I ništa prokaženije od toga.

Godine 2002. u klubu veličine nekog boljeg stana, Pol Veler nije izgubio dah nijednog trenutka kad je ostao nasamo sa gitarom i svojim pesmama. Na Egzitu, pokraj stejdža većeg od tog kluba, na kome ceo Velerov tim od 16 ljudi izgleda sitno, Pol iza bine izgleda prepoznatljivo, kao neki nervozni ujak u crnom koji pali cigaretu za cigaretom, ali znamo da će se osloboditi toga čim stane sa gitarom pred mikrofon i dah će se sam vratiti. Izlaze na scenu. Više nema šta da izgubi. Koncert počinje na vreme. That’s entertainment for you begginers.