Dobra, uzbudljiva i na razne načine „nama bliska“ recentna literatura srednjoistočne Evrope – bivših „S. E. V.- skih ostrva“, kako ih je gorko nazivao Đerđ Petri, jedan zdravo veliki mađarski pesnik! – poslednjih se godina skandalozno nedovoljno prevodi u našim osirotelim i kulturološki blago anesteziranim krajevima, valjda zato što lakomi, oprezni, neodvažni ili naprosto neobavešteni izdavači misle da to nije dovoljno atraktivna roba za onu preživelu, a osirotelu šačicu ovdašnjeg čitajućeg sveta: jednima to kanda nije interesantno jer tu nema ništa o Velikoj Zaveri Protivu Srpskoga Naroda i Vaskolikog Slovenstva i Pravoslavlja, druge ne tangira jerbo nema mnogo veze sa sterilnom recepturom anglosaksonskih paraliterarnih uspešnica za polukratnu upotrebu. Tja. A iz onoga što ipak do nas dođe, čini se da se u trouglu, recimo, Plovdiv-Drezden-Kaunas odavno nije pisalo tako dobro, da scene dugo nisu bile tako živahne; ovo naročito važi za poslednjih pet-šest ili nešto više godina, dakle otkad je komunizam otišao u pravedni poluzaborav (gde ga se, naravno, dočepala literatura, ali sada ne više u „disidentskom“ a kamoli apologetskom ključu, nego u ironično-kvazinostalgičnom, gde služi kao mizanscen za bildungsromane!), a ovo nedefinisano tranziciono stanje ljudima ušlo dovoljno pod kožu da postane „načinom života“, te samim tim i objektom relevantne literarne obrade.
Megatalentovani poljski osobenjak Andžej Stasjuk (rođ. 1960) jedna je od tih od nas predugo skrivanih istočnoevropskih tajni. Ipak, njegovo se ime polako probijalo među Srblje, mahom kroz prevode u časopisima, a pojava romana „Beli gavran“ (iz 1995) valjda će ga napokon etablirati i južno od Horgoša. Stasjuk je jedan od onih spisateljskih likova sa „starinski“ burnim biografijama: napustio je srednju školu da se nikada više ne vrati (garant mu bilo dosadno, kao i Josifu Brodskom!), odležao svoje u zatvoru zato što je odbijao da ide u vojsku… I potom postao jedan od najboljih poljskih pisaca! U šta se možete lako uveriti čitanjem „Belog gavrana“: u pitanju je, naime, eksplozivno punjenje koje sadrži tristotinak strana visoko koncentrovane Proze Prvoga Reda, u većim dozama opasne za preosetljive duše. Roman nas od starta zabljeskuje snežnom belinom zavejanih južnopoljskih brda, po kojima dva prijatelja na pragu „krize srednjih godina“ uporno bauljaju, a sve u nekakvom nejasnom bekstvu, bog te pita od koga – ili, pre će biti od čega. Pa zapravo, o tome se, o tom doslovno gerilskom bekstvu iz vlastitih „urednih“ života u „Belom gavranu“ i radi. Stasjuk majstorski prikazuje egzil, društveno „odmetanje“ nekolicine starih varšavskih drugara, koji su se povukli u „partizane“ zato da bi se „daleko od svega“ zapravo suočili sa samima sobom i svojim životima koji su negde i nekako počeli nahero da rastu; paralelno s njihovim „odmetničkim“ doživljajima – koji izgledaju čas dramatično, čas groteskno – pisac filuje priču izobilnim flešbekovima (a negde u njima je ona Prava Priča „Belog gavrana“!), razmotavajući živote junaka unazad, prikazujući njihove međusobne odnose sve do detinje dobi, uzgred i prikazujući jedno društvo kakvog više nema i neće ga biti, a koje je udarilo pečat ne milione ljudskih egzistencija. I tako sve do uzbudljivog finala, u kojem će se – ili se možda neće, otkrijte sami – razrešiti nedoumice i naći načina da se živi dalje, ili da se pošteno odustane… Kako god bilo, teško da je prošle godine objavljeno više od pet-šest prevodnih romana koji mogu da pariraju „Belom gavranu“, što će reći da je njegovo upražnjavanje neophodno, a ignorisanje bi trebalo kažnjavati društvenim prezirom…
Verujem, otuda, da će čitaoci „Belog gavrana“ nestrpljivo tražiti još, ali po to će morati da odu čak u Zagreb, no to više nije tako komplikovano kao nekad: sednete ujutru na voz, proverite jeste li se setili da zaboravite svoj omiljeni portret Draže Mihailovića kod kuće, i već rano popodne u prvoj boljoj ZG knjižari pazarite „Devet“, jedno upravo očaravajuće čitalačko-putničko iskustvo, zbog kojeg je dolepotpisani čak kupio plan grada Varšave, ne bi li se bolje snalazio u surfingu kroz ovu knjigu. Jer „Devet“ je jedna fascinantna celodnevno-celonoćna vožnja kroz savremenu Varšavu, i to uglavnom tramvajima i drugim javnim gradskim prometalima; kombinujući roman i mapu grada, postao sam priručni ekspert za metropolu na Visli: ako vas zanima kako da najbrže stignete od Mokotowa do Zoliborza ili od Ochote na Nowu Pragu, slobodno me pitajte… Bez sve šege, „Devet“ je pravi trijumf Stasjukovog „zavodničkog“ umeća, neka vrsta kvazi-krimića kojim defiluju likovi jedne podzemne, ili jedva-nadzemne, lumpenproleterske, ovisničke, sitnokriminalne i novobogatunske Varšave, upetljani u delirično klupko međusobnih dugovanja i potraživanja. To nije krimić, nije triler, nije nekakav balzakovski „društveni roman“, a opet je sve to i štošta još pomalo, a ponad svega je dinamična i „filmična“, maestralno komponovana oda Gradu, roman kakav bi svaka ozbiljna varoš valjalo da ima. A malo kojoj je pripao. Pisci kao Stasjuk su dakle hit, a ne ono što vam nude liferanti visokoispolirane i praznjikavo zvečeće konfekcije, domaće ili uvozne, ne mari!
