Galerija

Termin za Živka Grozdanića
Salon Muzeja savremene umetnosti
16. 3–12. 4. 2003.

Živko Grozdanić je osnivač vršačkog Bijenala mladih. Tokom devedesetih godina odigrao je veoma važnu ulogu u decentralizaciji umetnosti. On kao umetnik iz provincije skreće pažnju da su teoretičari umetnosti vezani za Beograd, pa 2003. godine u prostoru Konkordije u Vršcu izlaže seriju radova nazivanih „Alegorija o teoriji“ koje posvećuje teoretičarima umetnosti.

Na izložbi „Termin za Živka Grozdanića“ u Salonu Muzeja savremene umetnosti imamo prilike da vidimo neke od tih radova, „Klopku za Branislava Dimitrijevića“,“Pušku za Slavka Timotijevića“ i „Žuti limun za dr Jerka Denegrija“. Na ovoj izložbi možemo da vidimo i tri objekta, antiskulpture, koje je umetnik sam sebi posvetio. To su “ Truba“, jer umetnik sebe smatra prvom trubom srpske umetničke scene, „Ašovi“ koji sumbolizuju mukotrpan rad na umetničkoj sceni i rad „Afrodita i nož“, koji je simbol „divlje“ ljubavi koju umetnik unosi na umetničku scenu.

Živko Grozdanić smatra da je istorija umetnosti „tautološki niz imena i prezimena autentičnih ličnosti“ pa je zato važno da se nametne na umetničkoj sceni. Karakteristika Grozdanićevih skulptura je njihova monumentalnost.

„Njihova veličina je specifičan gest kojim je izraženo psihološko stanje umetnika koji živi i radi van centra. Preplitanje političkih događaja u srbijanskom društvu je odredilo veličinu i karakter mojih radova. Dakle, pred takvom istorijom morao sam se postaviti kao političar/zanatlija/kritičar/galerista koji je novoj istoriji nudio određeni broj događaja koji su uvek bili monumentalni u materijalu i ideji.“

Kustos izložbe je Branislav Dimitrijević, a kustos domaćin je Ljiljana Karadžić.

Kristina Nenadić
New moment
26. 3–6. 4. 2004.

U okviru promocije knjige Borisa Miljkovića Fabrika hartije otvorena je prva samostalna izložba mlade fotografkinje Kristine Nenadić. Izožbu čini osam fotografija velikog formata.

Izložba je rezultat zajedničkog rada, neke od fotografija bile su inspiracija Borisu da napiše priču, a neke od priča navele su Kristinu da napravi fotografiju.

Vlastimir Volcano Mikić
Zvono
22. 3–5. 4. 2004.

Vladimir Mikić bio je aktivan na domaćoj likovnoj sceni tokom osamdesetih godina i bio je član umetničke grupe Žestoki koju su činili on, Vlastimir Mikić i Milovan Destil Marković. Skoro dve decenije živi u Americi i za to vreme nije samostalno izlagao u Beogradu.

Quick time je multimedijalni program, za reprodukovanje i editovanje filmova, američke firme Epl kompjuter (Apple) po kome je Mikić nazvao izložbu predstavljenu u beogradskoj galeriji Zvono. Klasičnom slikarskom tehnikom, ulje na platnu, predstavlja estetiku Quick time–a koristeći njegove uobičajene simbole. Time materijalizuje „nestvarnu stvarnost“ digitalnih radova, problematizuje sudbinu slike i upozorava na njenu moguću smrt. Izložio je 17 slika malog formata.

Tatjana Ilić
Galerija Doma omladine
23. 3–10. 4. 2004.

Tatjana Ilić je umetnica koja živi i radi u Beogradu i Dizeldorfu.

Trenutno je u Beogradu i pokušava da se odredi prema situaciji koju ovde zatiče. Za „Vreme“ kaže kako joj se čini da „društvo inklinira ka kiču, građanskom kiču i zapravo se kreće ka kvazi građanskom društvu. Umetnost to prati, umesto da kritikuje. Ovde postoji raskorak između života i umetnosti. Autentična situacija u kojoj se zemlja nalazi je dobra za stvaranje umetnosti, ali umetnost koja se prezentira ne pripada stanju svesti našeg društva, više liči na umetnost sa Zapada. Dok život ne liči. Kritički stav umetnosti prema drušvenoj stvarnosti doveo bi do diskriminacije kiča.“

U galeriji Doma omladine izložila je rad „Slike iz ciklusa visokoletača“ nastao 2003–2004. godine.

Pišući o tom radu Tatjanin profesor sa čuvene dizeldorfke umetničke akadenije Janis Kunelis napisao je: „Fotografije njenih akcija nikada nisu savršene. Kroz njih se može samo nazreti mesto delikta, bez dirljivog trenutka koji polariše scenu. Ptica izlazi iz usta i svojim krilima opcrtava jednu površinu.

Tatjana Ilić, koju poznajem iz epohe Dizeldorfa je sposobna da uzdigne tenzije drame i melanholije, svirajući dan za danom samo na jedinoj mogućoj žici.“