Biti na filozofskoj sceni, danas, nije naprosto manje ili više elegantan način da se kaže kako se neko pojavljuje u javnosti kao filozof, već to „biti na sceni“ treba čitati doslovno: popeti se na teatarsku pozornicu, izložiti se svetlima reflektora i pogledima publike, učestvovati u komadu bez scenarija, u svojevrsnoj improvizaciji koja, kako bi to rekao Derida, nije moguća, ali koja tek kao takva, kao nemoguća, biva mogućom: od filozofskog govora načiniti (teatarski) događaj. Istovremeno, izlazak na scenu znači davanje legitimiteta društvu spektakla i njegovim spektakularnim učincima, površnosti, protočnosti, brzini i zaboravu, dakle svemu onome što ne spada u tradicionalne opise filozofskog delovanja. Filozofi time, veruje se, ne samo što gube svoja vekovna uporišta oličena u dugim periodima samoće (u kojima filozof „misli“), nego se, spektakularizacijom filozofije urušavaju i mali filozofski (amfi)teatri na univerzitetima, povlašćena, skrovita mesta filozofiranja. Filozofija, koja je uvek bila stvar usamljenika i visoke kulture, manjine, gotovo posvećenih, odjednom se, protivno svim svojim impulsima, baca pred masu.
No, da li stvar stoji baš tako?
Jedan vid spektakularizacije filozofije jeste njena popularizacija, pokušaj da se načini pitkom i „razumljivom“ i za ne-filozofe, što bi bio slučaj savremenog francuskog filozofa Mišela Onfrea, recimo. Potom, moguće je u spektakl uložiti i „telo filozofa“, što je, da ostanemo opet u Francuskoj, slučaj jednog Anri-Bernara Levija, koji se na sceni pojavljuje kao filozof, ali kao filozof on ne proizvode filozofske, već spektakularne učinke, čak ni ne pokušavajući da reflektuje sopstveni položaj i sopstvenu ulogu na sceni, što bi bio minimumom filozofskog držanja. Čovek, naprosto, voli. Treći vid je, međutim, onaj na koji „pristaje“ Slavoj Žižek, nesumnjivo jedan od najpopularnijih, najčitanijih, najprevođenijih, pa time i najosporavanijih filozofa današnjice. Njegova su ukazivanja postala spektaklom bilo da je reč o Njujorku (gde će policija da obezbeđuje njegova predavanja), Beču (gde će upravo u pozorištu, zajedno sa Alenom Badjuom, da izvede neku vrstu verbalnog, filozofskog performansa), u Buenos Ajresu, nordijskim zemljama, ili Africi. U međuvremenu, u pauzama između scenskih izlazaka, Žižek čita i piše upravo zapanjujućom energijom, proizvodeći čudesne tekstove, izvodeći filozofiju, poput matore dame koja je svoj aristokratski život provela u staklenom zvonu samoizolacije, u mračne bircuze dikensovskog splina, kako bi, u istome, ta mesta uhvatila nešto od otmenosti stare dame, ali i kako bi se i stara dama, na neki način, podmladila, kako bi se, intravenozno, priključila nečemu sa čime, po prirodi stvari, nije mogla da dođe u dodir.
Istovremeno, Žižek ostaje i klasičan filozof koji nijednog, ali zaista nijednog trenutka ne zaboravlja da je filozofija proizvođenje pojmova, čak i kada hoće da se igra sa filmom, kada u letu hvata viceve, ili preuzima drugu vrstu diskursa. Utoliko Žižekov izlazak na scenu ne znači ostavljanje filozofije, sa svim njenim teškim bagažom, iza scene, već izvlačenje na scenu teških torbi prepunih Hegela, Kanta, Lakana, Deride, Deleza, dakle najtežih mogućih, najneprozirnijih filozofskih tekstova. I publika pred pozornicom ostaje zapanjena. Odjednom, Hegel i Lakan kroz Žižekova usta progovaraju na način koji se čini dohvatljivim, i dalje teškim, i dalje neprozirnim, ali nekako bliskim. Ko god da je ikada došao u dodir sa Lakanovim tekstovima, zna da je tu reč o pojmovnim Roršahovim mrljama u kojima će svaki tumač videti upravo ono što želi da vidi. Kao takav, neuhvatljiv, psihotično rasut, Lakan se smatra suštom suprotnošću Hegelu i njegovom sistemu, toj filozofskoj gromadi koja se, kako su to učinili Fuko i Delez, ili zaobilazi, ili preskače, ili vari na takav način da onaj koji vari uglavnom bude svaren, ali Žižek pronalazi način da, sve vreme bivajući s Hegelom i u njemu, bivajući hegelovcem – nemoguće je biti u Hegelovoj blizini, a ne biti hegelovcem – istovremeno bude i lakanovac. Upravo taj spoj Hegela i Lakana, duhovitost i majstorstvo sa kojima Žižek udružuje ta dva naizgled nespojiva diskursa, knjigu Ispitivanje realnog (Akademska knjiga, Novi Sad 2008, sa engleskog preveo Milan Brdar), u kojoj su sabrani Žižekovi tekstovi pre svega o njima dvojici, čini uzbudljivim, otkrivajućim filozofskim štivom.
O čemu god da govori, Žižek govori iz već zadobijene pozicije, ali ta pozicija nipošto nije kruta, nepomerljiva, ukorenjena, već omogućava promenu ugla gledanja, izmeštanje i pomeranje, ona, ta pozicija, u sebi već sadrži uslove mogućnosti sopstvenog preobražaja, ona je već paralaktički pogled (paralax view), ona je jaz u samoj sebi, ona je sopstveni jaz. Budući usredsređen na paralaktički jaz, Žižek izbegava svaki pozitivan identitet, a njegov pogled prodire u međuprostore naših rascepljenosti, naših grčevitih pokušaja da spasemo sopstvo, naših suočavanja sa izgubljenom ljudskošću. Jedino što u tom gubitku nema ničeg strašnog. Vedrina Žižekove filozofije, čak i kada je neutešno mračan, zarazna je. Jer, Žižek to nikada ne zaboravlja, filozofija je nedovršiva igra.
