Izgleda da se nakon kratke pornografske pauze javnost u Srbiji okrenula omiljenoj temi – nasilju. Mirjana Bobić-Mojsilović je prošle nedelje otvorila problem pretvorivši svoju emisiju u apel protiv nasilja. Međutim, plemenita namera se pretvorila u sociološki eksperiment, kada sam shvatio da više od deset gostiju, javnih ličnosti raznih profila i uzrasta, nije u stanju da pošalje jasnu i humanu poruku gledaocima. Španci imaju izreku o ljudima koji isključivo razmišljaju o sebi – „po ceo dan gledaju u sopstveni pupak„! Bilo je tu mladih repera, mladih glumaca, pevačica, tv-lica i čak Bora Đorđević, pesnik ovdašnji. Četrnaestogodišnjeg dečaka je na Zlatiboru ubio vršnjak, zbog pesme, a to je samo primer brutalnog i besmislenog nasilja koje nas okružuje. Emisija „Ovo vas još nisam pitala“ nije dala odgovor na pitanje ko je kriv zbog toga, ali je jasno pokazala da ovdašnja kulturna elita nije u stanju da se jasno odredi prema problemu i artikuliše nedvosmislenu poruku. Istini za volju, moram da primetim da su mlađi sagovornici bolje razumeli problem nasilja, jer su odrasli u mnogo surovijim okolnostima.
Drugi način da se suočite sa nasiljem jeste treniranje borilačkih veština. Ako ste vatreni patriota, onda je SVIBOR prava stvar za vas. Naučićete da se borite topuzom, mlatom, sekirom, a telo i duh ćete čeličiti u ledenoj vodi zamrznutog Savskog jezera. Istovremeno ćete ostvariti duhovnu vezu sa tradicionalnim vrednostima, postaćete Srpski (ili Srbski) vitez – garantovano jači od Brusa Lija, po mišljenju ovdašnje publike. Video sam kako momci treniraju, sa kajlama oko vrata i viteškim odorama. Naša vlada je odlučila da iz budžeta finansira SVIBOR tako da učlanjenjem postajete, takoreći, državni ljubimci.
Mnogo više problema možete imati ako želite da civilno služite vojni rok. Vojska je dodatno iskomplikovala proceduru za ulaganje prigovora savesti, trudeći se na sve načine da nam gurne tu famoznu pušku u ruke i spakuje iza žice vojnih objekata. Eto zato je valjda RTS dobio ekskluzivno pravo da snimi KARAŠ na Topčideru, gde su stradala dva vojnika. Videli smo iznenadnu inspekciju, mada osoblje Karaša nije izgledalo nimalo iznenađeno. Podzemni saloni i stilske garniture iz sedamdesetih, beskrajni hodnici i centri za vezu. Kada uđete dole, verovatno očekujete da iz nekog mraka izađe Tile, ili neko od njegove ekipe, zarobljen u vremenu i prostoru. U Karašu su, navodno, nastali čuveni snimci Predsedništva SFRJ u sumrak rata, kada su ogrnuti vetrovkama, sa isključenim grejanjem, odlučivali da li da Vojska preuzme stvar u svoje ruke. Karaš je tako, poput nekog egzotičnog cveta, bio otvoren za javnost samo jedan dan, da bi se vratio u svoju mračnu podzemnu svakodnevicu.
Što se nasilja tiče, izgleda da u Srbiji ono prati i bogatu zimsku trpezu. Na TV B92 video sam prilog o etno-festivalu klanja svinja u Ravnom Selu kod Vrbasa. Manifestacija nosi zlokoban naziv „Šovske zabijačke„, a tu se domaćini nadmeću u brzom klanju svinja i obradi mesa. Šorom su šetali posetioci, neki sa decom, degustirali proizvode, dok je oko njih krv liptala, a svinje skičale u samrtnom ropcu. Među učesnicima zabijačke bio je i jedan četrnaestogodišnjak koji je iniciran među majstore, jer je sam zaklao svinjče. Organizacije za zaštitu životinja i nadležne institucije vlasti osudile su ovaj masakr, ali meni je izgledalo da su se posetioci i učesnici baš lepo zabavljali. Naša zemlja je, navodno, potpisala međunarodne sporazume o humanom ubijanju životinja, ali pouzdano znam da u nekim krajevima postoji verovanje da je meso najslađe ako se klanje obavi na tradicionalne načine. Čudno je upravo to što je klanje životinja u mnogim religijama gotovo ritualni čin, koji u svojoj suštini nosi poštovanje prema životinji kojoj se uzima život, da bi se čovek prehranio. U tradiciji je stoka – blago, vrednost koja se poštuje i tako se prema njoj odnosi. U zabijački se to menja u nadmetanje i krvavi pir koji ima funkciju da zabavi učesnike. Suštinski, takav stav se kosi sa domaćinskom tradicijom, koja se, navodno, neguje. Pre bih rekao da je ovo klanje deo nove nekrofilske prakse, ili kulta smrti kojim smo opsednuti. Posle nam samo ostaje da uz tv-program umesto kokica krckamo – čvarke.
