20. april, Pogon/Dom omladine Beograda
Kao što je i najavljivano, godišnji ciklus koncerata savremene ciganske muzike Ave Romale (u kojem je puno izvođača s prostora druge Juge) u Beogradu – posle spektakularnog starta s jubilarnim/povratničkim nastupom Esme Redžepove – u saradnji B92 i aktuelne nove vlasti tj. njenog ministarstva kulture nastavljen je virtuoznom, instrumentalnom erupcijom životne snage i radosti izvođenja Ferusa Mustafova i njegove sedmorke takođe iz Makedonije.
Kada je proleća ’96. Ferus-paša sa svojim orkestrom premijerno gostovao na BG-binama – urnebes za prvi Ring Ring festival, u dorćolskom penzionisanom bioskopu Rex – beše to kult uživo, tamnoputi svadbarski (nipošto za sahrane!) bend kome se naklonila alter-publika. Trbušna plesačica, Rambo, Cane i sve, ali uz puno tzv. kemp-odmaka. Ovog puta jasan koncertni program iznesen je pred predanu mladu publiku u krcatoj sali Doma omladine koju su pre 30-ak godina nazvali Dansing; 250 din. za ulaznicu neizbežno je uključivalo i saunu, a sat i 45 min. (uključujući bis) furioznog muziciranja pretopilo se u stojeće ovacije.
Ležerne klavijature na samom početku oslobađaju se od animir-zvuka, a ka džezu naginje i bubnjar zgodno smešten između uobičajenih južnjačkih raspar-ritmova i tananih sinkopa. Mustafov se u prvoj polovini više posvetio klarinetu nego saksofonu po kome je poznatiji, i ujedno je taj deo uzleteo skladnim aranžmanima: ne samo posledica Ferusovog školovanja nego i putovanja, izloženosti svetu, World/etno-festivalima po kojima nastupa, ti pregledni spletovi rifova, prstolomnih unisa i efektnih izmena tempa/dinamike omogućuju da kompozicije bez dosade traju i po desetak minuta. Briljira spora verzija Đurđevdana, ni govora o dernjavi a la Brunclik/Bregović; zasad jedina ovdašnja obrada te pesme koju vredi pamtiti.
Dok je prvo uglavnom „sitno proštepavao“ kao da zurlaški zvuk Mustafova prevodi u ćiriličke titlove, stasiti (klavirski) harmonikaš Milan Zavkov u stavu mitraljesca đilkoša razvukao je u duele sa šefom orkestra, koji mu je ravnopravnost priznao i jednim od nedavnih brzometnih albuma (Ora i čočeci, ’99, makedonski Senator/slovenački Biveco), koji su producirali/potpisali rame-uz-rame. Zapanjujuću čistotu tona i preciznost deonica limenjačkim sazvučjima zaokružuju i oštre dva brata (rođački veoma nalik Ferusu) iz poznatog trubačkog orkestra Aguševi. Bez ikakve konferanse i pevanja, munjevito se smenjuju čočeci/kola/ora, melodijske linije prepliću kao zmije za koje mungos nije izmišljen; nijedan solo-pasaž ne zapada u lokalne stereotipe a ravnoteža raspisanog i improvizovanog čini muziku Mustafova nekako divno eksteritorijalno-balkanskom bez granica i zavada. Nas valjda čini ponosnim, makar samo kao komšije.
Ni istovremeno sviranje klarineta i saksa više nije tako važan scenski trik, Ferus iz cuga proteruje kilometre vazduha kroz piskove, a ni ostali nisu manje neverovatni: kad više ništa ne očekujete, nekoliko puta uzastopno udvostruče brzinu/podignu registar – dođe čoveku ponovo da se ženi! – pa kao maratonci odsprintuju ka sunčanoj strani Šare. Da se na njih navali ta planina, i nju bi proburgijali…
Do sledećeg koncerta, možda Mustafovi učestvuju na nekim ciganskim noćima u okolini?
