Fantomi slobode

Dok se penjem uz brdo, polako me hvata melanholija. Završim posao i produžim, prema vrhu. Dođem na vidikovac i sednem na klupu s koje se pruža najbolji pogled na Niš. Grad se raširio u velikoj rupi. Taj mladić s leđima vaterpoliste i mozgom mentalno retardiranog deteta. Moj grad. I postane mi ga žao.

Hajde da se odmah ratosiljamo neizbežnih opštih mesta jedne bi(bli)ografije: Zvonko Karanović etablirao se još na početku devedesetih kao jedan od vodećih pesnika (hiper)urbane osećajnosti, jedan od onih koji ne kriju – naprotiv – da su rokenrol i pop kultura uopšte ključni formativni činioci njihovog osećanja sveta; na drugoj strani, Karanović je ipak uspevao da sačuva svoj poetski glas od one vrste uslovne „nedorađenosti“ i(li) nes(p)retne proizvoljnosti stanovite struje „rok pesništva“, koja ne smeta uz blagotvornu muzičku pratnju, ali ume da neprijatno odjekne suviškom praznine na golom belom papiru… Uostalom, „rokenrol književnost“ po sebi je tek fantom, prikaza, ponekad i izgovor neveštih: ona ili je naprosto književnost, ili nije ništa, pa voleo pesnik električnu gitaru ili gusle i diple.

Kako god bilo, Karanović se pre dve godine otisnuo u prozne vode romanom Više od nule; ovaj smo uspeli prvenac na ovom istom mestu nazvali proširenjem područja borbe (v. „Vreme“ br. 727), jer je Karanović promenio „instrument“, ali ne i svoj opsesivno ispisivani svet… Nova knjiga Četiri zida i grad logično se nadovezuje na prethodni roman, odnosno čini drugi deo planirane trilogije Dnevnik dezertera. U fokusu ovih romana je skupina niških „fantoma slobode“, odocnelih mladića nekada velikih želja i ambicija, možda i sposobnosti, ali sapetih i po(d)bačenih životnih dometa, zatečenih na pragu sredovečnosti, na prelazu milenijuma i u sam suton najidiotskije decenije u istoriji Srbije, njihove zemlje sa kojom, takvom, ne mogu i ne umeju da žive – baš kao ni bez nje, uostalom.

Karanović je odlučio – za sada, ta se odluka pokazuje mudrom – da u svakom romanu izmenjuje glavnog junaka/naratora, čuvajući fabulativni kontinuitet i glavne likove kao „cement“ trilogije, ali i postepeno usložnjavajući priču i međuodnose likova uvođenjem cele galerije „bočnih“ karaktera, važnih trenutnom pripovedaču, a ranije gotovo ili sasvim nevidljivih. Tako svaki od romana u trilogiji u konačnom zbiru dobija „više od autonomije, a manje od nezavisnosti“: oni postoje i žive kao samostalni tekstualni organizmi, ali tek u simbiozi žive punim plućima…

U Više od nule dospeli smo do onog olovno-nezdravog „predbombarderskog“ vremena, sa naratorom zvanim Korto; štafetu preuzima Vladan zvani Tatula, strip-crtač sumnjive perspektive, rekreativni diler lakih i srednjih droga, zgubidan sa niških ulica i zadimljenih podruma i ratni vojni invalid, jedan od mase žrtvovanih u ratu s kojim nisu imali ništa osim što su u njemu učestvovali – za razliku od onih koji su s njim imali ama baš sve, osim što su ga proveli pod jorganom. Vreme je bembasto, neposredno pred i tokom NATO intervencije. Uzgred, ovaj je period zapanjujuće mnogo eksploatisan u savremenoj srpskoj prozi, no su rezultati zapanjujuće skromni, uz tek nekoliko izuzetaka; trebala bi cela jedna književno-sociološka studija da se sasvim pouzdano dokona zašto je „tome tako“ (ko je rekao „Sarajevo“?!). Karanović pouzdano vodi priču – sazrevanje i porast samopouzdanja Karanovića-prozaika više su nego primetni: mnoge „džombastosti“ prvenca u međuvremenu su ispeglane… – od onih predratnih martovskih „neće valjda“ dana, pa do onog dana, šestog majskog, kada je na niškoj pijaci eksplodirala kasetna bomba i napravila pokolj… Upečatljiv prizor, koji naše junake unekoliko ostavlja bez pravog razrešenja i katarze. Ali, hajde da ne otkrivamo sve karte.

Zvonko Karanović ne ponavlja fatalnu grešku mnogih koji su se bavili famoznim „samrtnim prolećem“ 1999, izbegava da pravi isprazni paraistorijski spektakl misleći da će ovaj sam od sebe biti dostatno pokretačko gorivo Priče: ne, to je vreme, sa svim svojim bizarnostima i ritualima, sa celom onom Gvaljom Straha koja se valjala po ustima neizbrojnih ovdašnjih talaca istorije, a koju nisi mogao ni da progutaš ni da ispljuneš – sve je to, elem, samo pozadinski fon priče, ne početak nego početak kraja jedne tada već decenijske apokalipse; o tome najbolje svedoči izvanredni Vladanov solilokvij, njegov besno-umorno-rezignirani lament nad zatvaranjem kruga devedesetih: počelo je s ratom, njime se i završava; između je tupo hrkanje i beslovesno preživljavanje Tihe Većine, podjednako ravnodušne prema tome da se kolje u njeno ime, ili da i sama bude zaklana. Na drugoj strani, Vladanovi „flešbekovi“, narativne regresije u ona Poslednja Dobra Vremena s kraja osamdesetih, otrežnjujući su podsetnik: moglo je biti, i ostati, i ovako! Nema fatuma, pali smo jer smo padu skloni bili; to što u tome stradaju ljudi kao Tatula ili Korto, oni koji su celim bićem na drugoj strani od pogubnih vrednosti Većine, samo je onaj prstohvat gorkog začina „antičke tragedije“, te priče o jednom gradu i jednoj zemlji koji ležerno ubijaju svoje ljude – po mogućstvu one najbolje – a ovi ipak ne uspevaju da uteknu iz njihove orbite, neka ih sila zadržava tu. Lepo veli Tatula, negde pred kraj, iznova se popenjavši uz Mokranjčevu ka onom vidikovcu: „I opet, počinje da me obuzima melanholija. Pušim cigaretu i gledam svoj grad. Iznad njega sijaju zvezde. Nikada nisam video tako zvezdano nebo. Možda ga je i bilo, ali sam retko podizao pogled. Uvek sam gledao ulice. Zidovi išarani grafitima, štrokavi liftovi, razvaljeni poštanski sandučići, prevrnuti kontejneri, polomljene žardinjere, zapušeni slivnici, propale fasade, razbijeni prozori, ispucali trotoari, mirisi jela po hodnicima, galama dece po dvorištima, to su slike života koje pamtim. Ulice su život, nebo je nostalgija.“

Ne bih da oduzimam Tatuli pošteno izborenu individualnost; ipak, on je – dok čuči i filozofira na svom fićir-bajiru – takođe i nevoljni portparol celog naraštaja Uličnih Hodača koji su taman bili poverovali u priču o „zvezdanom nebu nada mnom i moralnom zakonu u meni“, kada im se to zvezdano nebo obrušilo na glavu – i tako više puta, da dotuče moguće preživele. I sada više kanda i nema ničega doli nas samih koji smo senke nas samih, na ulicama koje sve jadnije imitiraju život, pod nebom koje sve bleđe reflektuje nostalgiju nas samih za nama samima – a za čim bi drugim, kad nam nije ni dato da nešto drugo zapamtimo.