„I am lonely, I am lost – nemam pojma kakva je to vrsta pesme, jer ne znam šta su to ljubavne pesme. Sve su to gluposti, na kraju je važno samo da je ovo što ću otpevati nešto prijatno za slušanje.“
Tim gunđanjem je, još pre nego što je išta snimio u studiju, Bert Janš najavljivao svoje pesme. Naravno, lagao je, jer su njegovi najbolji koncertni istupi govorili o onome što se dešava u ljudima kad prepoznaju jedni u drugima „ono“ osećanje.
Baviti se folk muzikom na gradski način bilo je u prvoj polovini šezdesetih vrhunska umetnička delatnost, u toku sa Dilanovim naporom da poetizuje svakodnevnicu, ali i da izvesti slušaoca o njenom stvarnom stanju. Naime, u jednom trenutku postojao je teren između bitnika koji su bili i odlazili i hipika koji nisu još došli – učinak kog je u tom kontekstu imalo prerađivanje starih folk tema u modernu muzičku opservaciju i iznalaženje novog jezika, teško je preceniti. Slično Dilanu, Bert Janš je u Evropi ponudio umetnički put kojim je popularna muzika krenula u susret ozbiljnoj umetnosti.
Prva tri albuma koje je potpisao i objavio u periodu 1965–1966. – „Bert Jansch“, „Don’t Bother Me“ i „Jack Orion“ – remek-dela su popularne muzike koja definišu celu jednu scenu i otvaraju puteve drugima. O krugu po kome se Janš kretao, a koji je značajno oblikovao čitave tokove engleske rok muzike, na našem se jeziku skoro uopšte nije pisalo – radi se o britanskoj folk sceni, sa koje je tokom šezdesetih došlo mnogo autora i ideja, čiji je trag ostao neizbrisiv, a do miliona je došao skriven kroz The Beatlese i Rolling Stonese, Led Zepellin i mnoge druge neupitne rok legende na koje su, odloženo, jako uticali. Jer Bert Janš je proigrao sve rokenrol mitove, uspone i propasti, još pre nego što su oni postali vlasništvo miliona.
POTRAGA ZA SOBOM: Evropa je početkom šezdesetih bilo jedno potpuno drugačije mesto, sa puno divlje nade. U potrazi za evropskim identitetom u vremenima stvaranja popularne kulture koja će potom zavladati svetom, otkrivala se Evropa kakva danas više ne postoji.
Na istom zadatku su se našli svi oni izvori koji su kasnije stvorili globalnu kontrakulturu, i bluzeri u pokušaju koji su iz bluza izvukli derivate od koga će kasnije biti sačinjen rokenrol, i pesnici uz gitaru koji su svoj zov našli u folkerskim poetskim vizijama, i avangardni modernisti koji će, nadahnuti Luisom Kerolom, stvoriti psihodelični zvuk. Radilo se na izmišljanju evropske autorske popularne muzike, muzike koja bi koristila novi masovni medij da kroz njega dostavi umetničku viziju. Na istom poslu su sredinom šezdesetih u Engleskoj bili The Beatles, Rolling Stones, The Who, Kinks, Moody Blues, The Animals i brojni drugi rokeri, ali potom i veliki niz gradskih folkera, od Berta Janša, Pentangle, Fairport Convention ili Incredible String Band, pa do Donovana, Džona Martina, Roja Harpera, i čitavog niza psihodeličnih rok autora, od ranih Pink Floyd do Soft Machine. Kroz njih je rok muzika postala evropska, pa potom i univerzalno razumljiva globalna tvorevina, tvar od koje se pravila nova internacionalna kultura, u kojoj nije bilo mesta predrasudama, a sloboda izbora i maštanja, činilo se, bila neograničena.
Rođen u Glazgovu usred Drugog rata, odrastao u Edinburgu, kulturnoj prestonici Škotske, zagreban skiflom i rokenrolom od početka, usmeren ka otkrivanju bluza preko Big Bil Brunzija i džeza preko Čarlsa Mingusa, Herbert Bert Janš se odmah otisnuo u sopstvena istraživanja ekspresivnih mogućnosti gitare po lokalnim pubovima, sve dok jedan i sam nije počeo da vodi sa svojim društvom. U njemu se stisnuta grupa mladih svako veče otiskivala u susret nepoznatom velikom svetu, skupljajući hrabrost da nazove osećanja pravim imenom, u čemu je Bert sa gitarom dosta pomagao. Zahvaljujući talentovanom društvu singer–songwritera koji su već činili jednu malu scenu punu osećanja misije, kafana „Howff“ bila je 1959-1962 epicentar u kojoj se fenomen art–puba sa uživo izvedenom muzikom ustoličio, predstavljajući Britanskom ostrvu jedan drugačiji lifestyle, tek naknadno se raširivši ka Londonu.
Nadahnut tradicijom buskinga, inspirisan hobo stilom života, koliko i beat poezijom, Janš je radio i kao bolničar i gulio kafanske stolove, pre nego što je ranih šezdesetih proputovao dostupni deo Evrope, uglavnom ka Mediteranu prema kome se tad putovalo autostopom i na razne druge jeftine načine. Naročito tokom 1964, sa plavom devojkom zvanom „Fish“, uz koju je proveo jedno leto nastupajući po Azurnoj obali, svirajući turistima u vreme kad je to bio potpuni novitet a hipici nisu postojali ni kao ideja („Sen Trope je divno mesto, za sat vremena svirke na pravom doku, zaradili bi dovoljno za celu nedelju života“)…
Njegova putovanja zapadnoevropskim predelima, obilasci narastajućeg potrošačkog kontinenta, bili su pravi uvod u još iskustava koja su oblikovala pesničku narav Berta Janša, gorku i slatku, punu nade i straha od nje. Na njima je Janš našao svoj glas i izrastao u ono najbliže Dilanu što je Evropa ikad mogla imati, u isto vreme kad je Dilan preuzeo na sebe generacijsku savest, i pre nego što mu se električna gitara našla u ruci. Pretvorivši svoju blistavu solo karijeru u karijeru grupe Pentangle, koja je uz Fairport Convention, Donovana i Džona Martina, širom hipi sveta pronela slavu britanske folk škole, Janš je stajao i trajao, do svog konačnog odlaska 2011, veran skromnim solo nastupima i albumima na kojima je uvek insistirao na strogoj suzdržanosti, bez rokerskih ili bilo kakvih drugih ispada.
Putujući tako horizontima zapadnih krajeva, svirajući po ulicama prolaznicima i naročito raspoloženim turistima, završavao je u pabovima. Osim čašice više, i stalnog putovanja, kod Berta nije bilo zezanja sa razlozima zbog kojih se pesme pevaju… Nije izlazio iz lokala, ali ne da bi virio u čašicu, već da bi izbliza osmotrio ljudski rod. Bert je naime bio veliki posmatrač, od one plemenite vrste iz koje ponekad izniknu umetnici vredni pamćenja.
MALI MOKRI MILJE: Mnogobrojni, uglavnom ženski svedoci, svedoče o Janšovom šarmu i harizmi kao glavnoj podlozi na koju se njegova umetnost oslanjala. One su i najbolji vodiči kroz talase njegovog života.
En Brigs (Anne Briggs) može da posvedoči da su ga razvlačile potreba da zabeleži sve ono što je viđao kod stvarnih ljude oko sebe, i ono što mu se dešava mimo bilo kakve pop glamurizacije, kao i želja za uspehom koja ga je vodila i na top liste. Iako je njeno ime danas zanemareno, En je u stvari bila jedna od najuticajnijih figura na britanskoj folk sceni tog doba, a definitivno je kao inspiracija oblikovala karijeru Berta Janša svojom posvećenošću; danas je njen umetnički lik poznat samo kroz sećanja, pošto je u 27. godini sve ostavila i otišla da živi pseudomirnijim životom. U zabeleženim sećanjima, Brigsova je svedočila kako Bert Janš, poznat kao osoba koja najveći deo dana provodi u pabu, nikad tamo nije odlazio na celodnevnu pijanku, već u neku vrstu istraživačke misije kroz ljudske karaktere.
Druga Bertova bliska drugarica, Isla Kameron (Isla Cameron), bila je ne toliko uspešna glumica i još manje uspešna pevačica – kako to već biva u zemljama malih mogućnosti, kakva je naša, a u to vreme je to svakako bila Škotska. No neki njeni snimci rečito govore o predanosti lepoti skrivenoj u umetnosti pevanja škotskih narodnih pesama u drugom kontekstu i sa drugim značenjem, kao i njihovom mešanju sa američkim bluzom i folkom na do tad nepoznat način (kako o tome rečito govori njena verzija „House Of Rising Sun“). Stalno je bila po pubovima i govorila je da su to jedina mesta na svetu na kojima ima smisla provoditi vreme, pričajući sa drugima. Bertov aranžman „Blackwaterside“ insipirisan je verzijom koju je po klubovima pevala enigmatična Isla Kameron, da bi ga Led Zeppelin kasnije bez pardona skinuli.
Žene nekako nisu zaboravljale ovog čoveka. Njegova prva supruga je Hiter Janš (Heather Jansch) koja je u njegovo prešla iz naručja Roja Harpera, još jedne folk legende, trudila se da žive na farmi, no to se okončalo bolnim razvodom 1974. – kasnije je postala priznata skulptorka koja radi samo sa drvetom, ali i autor poštene Bertove biografije. Njegova druga žena Lorin Ojerbah (Lauren Aurebach), i sama folk izvođač vredan pažnje, bila mu je oslonac od početka osamdesetih, vrativši ga muzici posle čini se neizbežne alkoholičarske epizode, da bi 2011. preminula dva i po meseca posle njega, od praktično iste bolesti.
Amerikanci i Kanađani nisu marili da prelete okean ne bi li zavirili u tajne londonske gradske folk scene, i inspirisali se direktno na izvoru. Tako se Pol Sajmon kretao po njoj tokom cele 1965, pratio svuda u stopu Berta Janša, koji je o tom periodu rekao: „Zanimljivo nam je bilo što je bio Amerikanac, upijao je sve, sedeo sa nama, stalno svirao svoju pesmu ‘Sound Of Silence’, toliko da mi je dosadio sa njom… Inače, neprekidno je pričao kako će uspeti i kako ćemo to zajedno proslaviti. Naravno, kad je uspeo, nije nas se ni setio, ni pisma ni razglednice od njega, haha.“
Susret sa Dilanom kome je za tu priliku dodeljen kao vodič po gradu, izgledao je ovako: „Odveo sam ga u naš omiljeni pab u Londonu, i naravno tu je već bila postavljena mala scena. Da li je uzeo da zasvira? Ma kakvi, bio je previše naduvan… Odvukli smo se do prodavnice gitara da kupimo neke žice.“ I to je sve o njihovom upoznavanju.
Konačno, Nil Jang se pred njim 1971. pojavio u limuzini, i mada je želeo da se približi, dobio je samo pogled pun prezira, rezervisan za stereotipne hipi bogataše. U svom prirodnom otpadništvu, Nil to nije mogao biti ni tada, ali kod Janša je očigledno uvek postojao odmak i od najmanje naznake komercijalizacije muzike, pošto će se u sledećim godinama odmetati od večne slave raznim bočnim putevima, koja ga je pogodila tek pod stare dane.
TRI UDARCA: Ni prve godine nisu bilo naročito lake. Svoj debitantski album zabeležio je na magnetofonu iz prve, bukvalno u kuhinji, u kući snimatelja Bila Lidera (Bill Leadera), na pozajmljenoj gitari. Snimak je prodao izdavačkoj kući „Transatlantic Records“ za 100 funti, koje su mu dobro došle. „Transatlantic“ je objavio ploču, koja je na kraju zabeležila tiraž od neverovatnih 150 000 kopija i 1965. lansirala Janša među najuticajnije umetnike svog vremena – bar među umetnicima ili onima koji su mislili da su umetnici. U Londonu je tada to bio gotovo svako.
Njegova sledeća dva albuma potvrdila su da je Bert Janš jedan od onih, najređih, autora, kroz koje otkucava vreme i oko koga se vrti doba. Mada su prepuni vrhunskih momenata gde se muzika i poezija dodiruju na dotada nečuven način, svaki od prva tri Janšova izdanja obeležava po jedna pesma, pogodna za brzo preslušavanje: „Needle of Death“, „Hey, My Babe“ i „Jack Orion“.
„Bert Jansch“ (1965): debi album predstavlja programski Janša u već savršenom izdanju – sa gomilom pesama koje su folk tumačile kao savremenu gradsku muziku, pravo pismo sa poprišta živih ljudskih sudbina.
Ključna pesma albuma, „Needle of Death“ proslavila ga je i van folkerskih pabova; radilo se o pesmi na temu izvlačenja prijatelja iz sveta ovisničkih demona. Potresan pesnički istup bio je potpuna inovacija u britanskoj popularnoj muzici tog doba, ostavljajući dubok utisak na zatečene savremenike. U to vreme, pesme se nisu pisale kao dokumentarna svedočanstva o propadanju, niti je javno emitovanje i izvođenje podrazumevalo išta negativno, a kamoli naslućivanje nečijeg tragičnog kraja (još manje zasnovanost na stvarnom slučaju). Pesma postoji u mnogo verzija i direktno je inspirisala Nila Janga da napiše čuvenu „Needle and the Damage Done“ sa „Harvesta“, te da jednu od svojih najispovednijih pesama, „Ambulance Blues“, uradi upravo po njoj.
„It Don’t Bother Me“ (1965): originalna ploča koja savršeno balansira između folk tradicionalizma i poetskog intimizma. Namerno koncipirana kao protivteža Bob Dilanu, sve od sjajnog arty omota na kome je sobnu fotografiju režirao Brajan Šjuel (Brian Shuel), kasnije čuveni vizuelni hronolog folk scene. Ovo je bio Janš za sve, bez previše tripovanja, i danas moderan – njegovi lokalni tiraži u tom trenutku nadmašili su Dilanove…
Ključna pesma albuma „Hey, My Babe“ jedna je od onih ljubavnih pesama s kojima se grčevito dolazi do ekstatičnog, ili iz ružičastog u plavo, kako će pesnik reći mnogo kasnije. Povremeno grcajući kroz svoj ljubavni monolog u kome je on sam zvezda, Janš ovde menja svoju ulogu smirenog driftera za ulogu nekog ko se predaje ljubavi po cenu da večni nespokoj preostane njegova jedina, izabrana sudbina. Ova pesma je malo pominjana, ali zbog nesvakidašnje interpretacije predstavlja vrhunac njegovog ranog perioda, i nije slučajno što otvara album kojim je zacementirao svoju poziciju najnepoznatijeg poznatog pesnika svoje generacije. Ženska osoba u njoj je menjala boje svoje haljine, kao što godišnja doba menjaju nas, kao što nas boje ženske haljine menjaju. Nipošto nije za svakodnevno puštanje, kao ni pesme-sestre „My Lover“ i naslovna.
„Jack Orion“(1966): vrhunac Janšovog transcedentalnog folka. Nova spirtualnost dotaknuta je u ekstatičnim pesmama koje je jedino on mogao da potpiše, nagoveštavajući potonje Van Morisonovo remek-delo „Astral Weeks“, kao i Dilanove dubine istraživanja folk mitologije sa grupom The Band.
Ključnih pesama na ovom albumu ima nekoliko, ali ističe se naslovna, „Jack Orion“ – epopeja isprepletene naracije i improvizacije, čija se maglovita srednjovekovna potka nekako dovlači do današnjih vremena. Kao da se u njoj Janš uvlači u svet davno prevarenih ljubavnika, da bi njihovu dramu iznova proživeo i preneo nam je epskim jezikom, ali savremenim doživljajem, dočaravši kako ljubav može da slomi dušu. Inovacija je bila u odmaku koji je nudila činjenica da su pesme utemeljene u motivima iz davnih vremena, ali je nedvosmisleno bilo jasno da se njihova suštinska tema odvija i danas. Lepe deve obljubljene pa ostavljene ili čak ubijene (teme takođe čuvenih pesama „Blackwaterside“ i „Pretty Polly“), prijatelji koji zabijaju nož u leđa, korumpirani vladari, sve je to zvučalo vanvremenski poznato, onda kao i sad.
Čovek za koga je Nil Jang kasnije izjavio da je da za akustičnu gitaru uradio ono što je Džimi Hendriks uradio za električnu, zapravo je godinama učio da svira skidajući bluz majstore i njihov fingerpicking stil i prenoseći to netipično umeće na sviranje tradicionalnog engleskog folka, stvorivši tako neku vrstu nove, ekstatične folk umetnosti. Fingerpicking stil sviranja uključivao je mnogo improvizovanja u vrsti pesama u kojem ga ranije nikad nije bilo – Bert Janš je očigledno pravila bluza primenio na folk, pretvorivši ga tako u savremeni jezik svakodnevne mudrosti.
Njegova prva tri albuma ostaju kao svedočanstvo o jednoj Evropi punoj nade, koje više nema. Čak i kad se nije imalo – bilo se, i ljudi su bili vlasnici svoje sudbine za neki stepen više nego danas.
DRUGOVI IZ BUDUĆNOSTI: Senzacija zvana Bert Janš potrajala je u engleskim muzičarskim krugovima tokom 1965. i 1966., kad su njegovi prvi solo albumi pružali dragoceni uvid u drugačiju moguću muziku, a on sam diktirao umetnički životni stil kog su svi hteli da prekopiraju. Ovaj rani evropski doprinos tek nastajućoj globalnoj kontrakulturi, možda bi prošao nezapaženo u mejnstrim javnosti, da Janš sledeće godine nije počeo da sarađuje sa inovativnim gitaristom Džonom Renburnom (John Renbourne), otpočinjući uzbudljivo scensko partnerstvo i prijateljstvo koje je trajalo decenijama. Saradnja ih je proslavila, pored ostalog, i zato što su modernim tretiranjem pastoralnog folka, vratili u žižu javnosti jednu filozofsku zapitanost nad već tad ubrzanom svakodnevnicom, kao i spontanu naivnost koja je kasnije potpuno odgovarala slici koju je jedan deo hipi generacije hteo da ima o sebi, ali i slici koju je blagonakloni deo šire javnosti hteo da ima o hipicima kao nežnoj deci cveća, šta god taj opis značio. Stvar je bila u tome što su dva muzičara zapravo nagovestili pojavu nove supkulture do koje je stvarno došlo tek sledeće godine…
Njihov dvadeset minuta kratki zajednički album pod imenom „Bert and John“, osim što je 1966. odjavio veličanstvenu trilogiju ranih Janšovih solo ostvarenja, predigra je za sledeće poglavlje, grupu pod imenom Pentangle. Na ovom albumu Janš i Renburn, još uvek samo pod svojim imenima, nude nove vidove ekstaze u tišini, koji će toliko impresionirati autore sledećih decenija. Zadovoljan na sceni, koja je za njega bila i pločnik, i obična soba u kući, i velika bina, Janš nije nalazio razlog zašto bi podilazio bilo čemu osim svojim osećanjima. Neko drugi je te 1966. mogao da snimi „Revolver“, i odvede modernu rok muziku i srodne forme u daleke vode planetarane popularnosti, ali njega jednostavno nije bilo briga. Na raskršću folka, bluza, roka i poezije na kome je on stajao, otvarali su se mnogo uzbudljiviji pogledi.
PETOSTRUKA PORCIJA: Oko Janša i Renburna potom okupljena grupa Pentangle, otišla je 1967. revolucionaran korak dalje spajajući u sebi sve osnovne tokove snažnih muzičkih promišljanja proisteklih iz novog čitanja britanskog folka – tu su se, jedno pored drugog mogli naći folk-rokerski komadi i tradicionalne pesme u modernim aranžmanima, divni ženski vokal Džeki Makši (Jacque McShee) i posvećeni muški glasovi, intimne gradske i prastare srednjovekovne teme, elegancija harmonije i robusni neparni ritam. I bez pravog hita, Pentangle su sa svoja prva dva albuma („Pentangle“ i „Basket of Light“) postali popularna grupa širom Britanije, ali i snažna autorska ekipa koja nije odstupala od ortodoksne estetike Janša i Renburna, samo u drugom formatu. Ono što su svirali zvali su folk džezom, ono što su predstavljali bila je umetnička hipi doktrina traženja sklada među ljudima, nalik na Crosby, Stills, Nash & Young.
Pentangle su bili autentične britanske zvezde iz svemira sa one strane Led Zeppelin ili Dejvida Bovija, iako su i oni ponikli u istom Swinging Londonu. Janšovi najviše primećeni nastupi i albumi svakako su bili tokom karijere Pentanglea, čije slava je polako postala svetska, a publika brojna, verna i hipi plemenski orijentisana. I dok su Fairport Convention došli do magične formule folk-rok amalgama i napravili novo jedinstvo koje je pomerilo granice, Pentangle su ostali puristi, čistunci koji nisu nikom podilazili u sve prljavijem svetu zabavne industrije. Potrajalo su do 1971, ali je njihov uticaj bio dalekosežan, a neizbežni povraci česti.
UŠIMA DRUGIH: Janš je u svojoj asketskoj okrenutosti čistim osećanjima i ignorisanju svih nepotrebnosti ovog sveta, ostao pomalo zagonetna, ali od svih uvek poštovana figura. Još u ranim danima, njegov rad je postao vidljiv kroz oči i uši drugih – Džimi Pejdž je uvek govorio kako je godinama bio opsednut prvim albumom Berta Janša. Nik Drejk je, izložen Janšovim zvucima, očigledno počeo da muziku sluša na drugi način. Nije posebno dokumentovano, ali uticaj je išao daleko, jer ga u tragovima nalazimo u stvaralaštvu Byrdsa i kasnije Dejvida Krosbija, kao i Džoni Mičel. Džoni Mar iz The Smiths reći će ne tako davno da su tri čoveka uticala na njegovo sviranje gitare – Bert Janš, Najl Rodžers iz Chic, te Džejms Vilijamson iz The Stooges. Tri savremene alternativne ikone Houp Sandoval, Bet Orton i Devenda Banhart poveriće se da su otkinuli od straha i strahopoštovanja kad su upoznali ovog čoveka, dok su snimali s njim neke od njegovih poslednjih autorskih pesama (album „Black Swan“ 2008, pao je u vreme neofolk pokreta). Nil Jang ga je 2010. vodio na turneju kao svoj support, i činilo se da je Janšova svetska slava konačno neizbežna, a onda je još jednom rešio da ode u nepoznato. No ništa zato, gitaristi, od Džimija Pejdža do Bernarda Batlera, znaće koliko je Janš oduvek bio blizu idealnog sviranja, onog po kome se odmah prepoznaje svirač za sva vremena.
Novi popkulturni identitet Evrope pronađen je šezdesetih u The Beatlesima i The Rolling Stonesima, ali i britanskom urban–folku, za to vreme Bert Janš, krenuvši od istog izvora, preradio je nasleđe folka dajući mu mogućnost katarzičnog razrešenja na tragu bluza i džeza. Ekstaza u lepoti, kakvu Dilan nije jurio, kod Janša je blistala sjajem koji nikad nije bio, niti će biti zabeležen.
U trenutku kad novi pop-folk sastavi kao što su Mumford and Sons ili The Lumineers osvajaju top liste i prodaju festivale, u vremenu kad se autorska imena Demijana Rajsa ili Lize Haningam izgovaraju sa poštovanjem, u doba kad neofolk umetnici kao što je Devendra Banhart daju upečatljiv i čak i na našim ulicama prepoznatljiv izgled savremenoj kontrakulturi – zahvaljujući novom interesovanju za britansku folk muziku šezdesetih moramo se suočiti sa jednostavnom činjenicom da je popularna muzika i dalje polje bogato mogućnostima. Njena vrednost upravo je u tome što se stalno iznova otkriva, sa svakim izvođenjem jedne te iste pesme pronalazeći neki novi kutak u kome su emociju sakrile melodije.
Upravo suprotno od onog što nam se danas često priča – kako su sve pesme već napisane – istina je da nijedna pesma još nije napisana.
